Прво срце-куца.
Стомак крчи.
Мозак дремљив, али присутан.
Екстремитети проверено ту и функционишу,
руке куцкају, ногама сам дошао до овде,
"оно" је такође ту, ништа не виси, и нема више окстремитета.
Очи гледају тамо амо па кроз прозор.
Видим две птице у фраковима.
Ма нису пингвини, не сањам и здравог разума сам.
Једна чува стражу, а друга пије воду.
Слушам, дакле и уши су ту,
али оне ћуте, наравно кад су им уста пуна воде.
Свраке.
Лепе, баш лепе птице.
Паметне, чисте природу.
Од свега.
Добро и краду.
Све што стигну и што прође њихов
светлуцави тест.
Кажу да су у једном сврачијем гнезду,
пронашли пуно златног накита, које су
свраке украле са ноћних сточића у околини.
Воле светлуцаво.
Ето, расприча8 се а дан одмиче.
Отварам врата.
Пријатан ваздух.
Умерена температура.
Сунчано.
Ведро.
Теглим се и у себи певам: "О како диван дан!"
Још није до краја искомпонована ни објављена та песма
али ја верујем у себе.
Једном.
Једног дана кад буде падала киша.
Сетићу се овог дана и написати ту песму.
За сада, верујте на реч.
