O100JA

Хладна среда

Wed, 19 Mar 2008 07:35:00 +0100

Осванула ова среда,
у сред недеље.
Хладна.
Цветови, цвркут
и нови листови.
Зелене се.
У срцу ми је је мај.
Мама ми је у Бару.
Сестричини промрдала беба,
радујем се бићу опет деда!

Храна

Tue, 18 Mar 2008 07:15:00 +0100

Цвркут свежине,
гугут милине,
крек вештине,
кокот дивљине.

Све се то уловити да.

Плаво небо,
оловни облаци,
по нека кап,
латица снег.

Прекрива видик после сна.

Невини осмех,
по некад плач,
блатњави колач,
и балон од сапунице.

Дуге које никад не бледе.

Разум,
неразум,
свест,
несвест.

Стиснута пест!

Храним се лепотом,
браним добротом,
милину пијем,
речима бијем.

Батина је из раја изашла.

Ком Кај и Бом Ме

Mon, 17 Mar 2008 07:43:00 +0100

Осећам се полу испуњено.
Кад сам се доселио, пре скоро педесет година, било је пролеће.
Не овако рано.
Кајсије су већ заметнуле своје плодове,
а највећа, огромног стабла, у комшилуку, одмах иза рупе у тараби,
била је мамац за клинце читаве улице.
Можда не зато што су те зелене кајсије биле слађе,
него зато што су биле брањене и забрањиване.
Била је ту баба Даница, великог штапа и јаког гласа,
и кад год би се попели да беремо, она би надала дреку,
и увек би после ми код кућа, под батинама дречали, као одјек.
Те кајсије одавно више нема.
У мом дворишти сад расте слична.
Таква, можда ипак нешто мања, или сам ја већи.
Сећам се кад ју је засадила моја мама,
да не будем жељан туђе.
Снег њених латица нападао је ноћас.
Нема тарабе.
Нема ни рупе у тараби.
Нема ни клинаца да по њој слећу у вечерима пролећним,
док се играју последње партије жмурки,
кад су одјекивала дозивања брижних мајки за вечеру.
Некако више воле орбит бонбоне.
Нема тебе, има мене.
Ничег више нема јоооој...

Само је месечине ноћас било.
Бледе, кроз брзе облаке.
још недељу дана до двадесетчетвртог марта.
Онда је почело.
Прво сирене, па бомбардовање.

Нема више сунца
нема више месеца
нема тебе, нема мене
ничег више нема јој

Покрила нас ратна тама
покрила нас тама јој
а ја се питам моја драга
шта ће бити са нама

Месечина, месечина
јој, јој, јој, јој
сунце сија, сунце сија
јој, јој, јој, јој
са небеса зрак пробија
нико не зна, нико не зна
нико не зна шта то сија

Укупно постова код Вас на блогу: 50

Волим ово време

Fri, 14 Mar 2008 07:21:00 +0100

Свануо 1 (је дан)
И кад нос шмркне јутро,
кад око свежином засузи,
и срце кад заигра Су нчевим сјајем.
Плаветнилом небеским пустим поглед,
прилегнем на облак и летим са својим мислима.
Ја на облаку, а мисли ту около....
Пасу милину.
Пролеће пролеће...

Т р у б а м о л

Wed, 12 Mar 2008 06:16:00 +0100

Зашто да сјајем оклопа
витез прелази планине,
прескаче времешне плотове,
руши куле роткварске и пробада срца?
Где?
Зашто да пије песме распусне,
да отворених очију сања док јаше
огњеног змаја y ноћима пуног месеца?
Како?
Зашто да на несрушеној кули
последњег замка, трубач одсвира
јуриш, док неки младић поново ,
ту под смоквом, никлом, из напуклог зида,
тихо, певуши још нељубљеној риђокоси?
Тако.
Зашто да испоснички гладује данима,
за љубављу једне, онако, једине,
док му мач часни, сласно рђа једе?
Онако.
Зашто да Су нцу и Ме сецу шаље погледе,
облацима жељу, и небом милину,
у роше закопава срећу,
свракама дели савете и
псима кости на штиту приноси?
Мир.
Зато, што наопако, буде лакше.
Зато што Адам преметањем постане Дама,
или обрнуто, од једног цовека, три цовецице,
патуљчице, три виле са чаробним штапићем,
једним ударцем седам, или већ нека друга бајка.
Дар.
Зато што у само један трен стане читав живот.
Једном је једна девојчица шетала крај реке,
и видела боцу укојој је било затворено писмо...

Посвећено:Дечку, девојчици и осталој срећној деци.

Муљ

Tue, 11 Mar 2008 07:57:00 +0100

Рукама огрезлим у муљ,
мочварним мирисом,
одише последње јутро.

Узбуркане воде скривају
жабљи леш.

Грабуљама истргнутим
из мемле подрума,
и ћутљивог друштва троношца,
чешљам просути муљ.

Ту, на тим пољима,
поново ће нићи чај,
са укусом менте.

Паучина

Mon, 10 Mar 2008 07:33:00 +0100

У тренутку, све је нестало.
На трен, није било ничег.
Другим погледом, све је било ту,
раздерано, покидано, висило је.
О само једном концу.
Мисли су бројале изречене ружне речи.
Понос је вршио мобилизацију војске освете,
наоружавајући се свим оштрим, горким и љутим фразама.
Срце је ударало као лудо.
Одмах ту, под грлом.
Бубњало је у глави.
Гореле су ватре ратне.
Из дна душе, вођена рупицом последње стреле
кроз коју се пробио Су нчев зрак наде,
изашла је љубав, и стрпљиво, сакупила
све раздеране нити једног веселог живота.
Прекрила својим нежним скутима све,
села је и певушећи пролећну песму закрпила,
поправила и изградила све мостове на мрежи осећања,
које је неспретно бачени меда из руке
двогодишњег дечака покидао.

Ових дана

Sat, 08 Mar 2008 06:18:00 +0100

Мокра глава, утакмица, прехлада и кијавица.
Тако то иде.
Иако сам уверен да неће гром у коприве,
што је сасвим тачно, јер су коприве ниске
и сасвим ретко под дрвећем, нити сам ја коприва,
нити је гром кијавица.
Елем, прошле суботе, иша8 по камен.
Какав камен?
Поче8 да правим своје брдо, са кога ће се
у језерце(мали рибњак) сливати вода у водопадима,
жуборити и милину стварати.
Код мене у крају, равница, земља смоница,
камена нема, па сам отишао у свој завичај,
и крај реке у којој сам уловио своју прву рибицу,
сакупио доста камења, скоро пуну приколицу,
али је киша, лила, лила и лила и свог ме поквасила.
Имао сам јакну, али нисам имао капу.
Онда срећан због камена, свратим у прву кафану
где је светлео телевизор са зеленим тереном,
навија8 за Црвену Звезду, пи8 пиво и док се све
то завршило, ипак су то четири гола, треба времена за то,
плус онај нама, који срећом нисам видео, ја сам се сасвим о'ладио.
Док сам сео у ауто, па стигао до куће, и осушио косу,
прошло је охо хо, а то значи око два и по сата.
Онда је кренуло печење у синусима, па цурење носа,
па онда чајеви, лимунови, лекови, све док данас
не устадох сува носа, мало бољег расположења
и жеље да поједем пилећу супу.
Глад!
Добар знак.
Чим сам гладан, здрав сам.
Идем до Еф-би-ај-аниног блога, да уловим ону кокошку,
да је окупам у врелој води, очерупам, очистим и скувам.
Додам першун, зелен, пашканат,
шаргарепе мало, све исецкано,
па онда вруће да се срче.

Нарастао ми је

Fri, 07 Mar 2008 07:26:00 +0100

Изненада, после телефонског позива,
извесног поверљивог преговарања,
и обављене трансакције,
после мануелне припреме, стимулације,
и петљања по жи(в)цама,
нарастао ми је на читавих 19 инча!
Нови монитор!
Поглед на свет се поправио.
Фотографије су одједном јасније.
Боје лепше.
Живот је леп, само сам имао стари монитор,
који је имао онај познати излизани поглед.
А волео сам га иако је био мали :),
зна8 сам му нарав.
Ех...
Али, већи је већи!

Пробудити оперу

Thu, 06 Mar 2008 13:26:00 +0100

Стала је киша.
Цвркут се разлио по мом свету.
Тутње и аутомобили у даљини,
али се правим да их не чујем.
И успева ми.
Једна мисао ми је постала
веома важна.
Како да пробудим оперу па
да се арија стопи са цвркутом?
Аида у пратњи врапчијег хора!
Мисли8, мислио а мисао оде,
пут сивог неба и неста
к'о траг прутом нацртаним на пешчаној плажи,
k'о бећарац у снегу под пролећним Су нцем,
к'о све моје боре кад се осмехом отопе.
Кинух.
А нос поче да цури.
И засвирах трубом, своју партитуру.
Знам.
Знам,
попићу 2 чаја,
2 аспирина,
лећи ћу под 2 ћебета
и одспаваћу 2 сата.

Пост у 9,09

Wed, 05 Mar 2008 09:09:00 +0100

Тачкице се претварају у кружиће,
кружићи у кругове,
кругови у искривљене слике данашњег дана.
Небо лелуја.
Гране се њишу у ритму падања капи.
Нема ветра, ни неба, само облака.
Све зелено около се радује.
Pадујем ce и ја.

Ничу . . .

Mon, 03 Mar 2008 09:45:00 +0100

Ту и тамо...

Овамо....Онамо....

Провирују и својом појавом,
красе ове дане.
Цветићи....Ничу...
Пролеће, слеће.
Бадем је процвао.

Под њим лежи, хајдук Вељко...
Тако се и мој деда звао.

Богат сам :)

Sat, 01 Mar 2008 07:28:00 +0100

У малом свету омеђеном мојим погледом ,
који стално новим видицима ширим,
постоји место, у коме бораве богати духом,
имућни осмехом, расипни радошћу и препуни љубави.
Тамо чувам људе који су ми пријатељи.
То су они, који знају све о мени,
па ме и поред свега тога ипак воле.
Један од њих, неразметљиви драгуљ,
синоћ, донео ми је нешто, за шта је знао,
да ће ми учинити радост, испунити срце и
куцањем чашицом наздравицом, измамити:" Живели"!
Мој другар, пријатељ, донео ми је две главице
киселог купуса.
Све што је у том тренутку могао.
Милина се као и мирис киселог купуса раширила
међу нама, а одмах исечена половина једне од
главица, посута љутом туцаном, испречила се
између до врха напуњених, искричаво жутом,
меком а љутом, питомом па дивљом, ракијицом.
Радост нам се огледала у очима,
а ћутање смо претворили у злато.

Бувља пијаца - две слике

Fri, 29 Feb 2008 06:24:00 +0100

-Добар дан!
-Добар дан.
-Је л' газда, пошто су одвртачи?
-А?
-Пошто су "шрафцигери"?
-Педес' динара.
-А колико је снижење?
-Пааа...Пише ту.
-Значи за џабе? Пише 100% снижење. Да понесем кол'ко могу?
-Е, немо' да за**баваш!

Кад се поломе вратанца на ЦД плејеру, немојте га бацати.
Однесите на "бувљак" и тамо ће му пронаћи нову намену.
Држач за мобилне телефоне!
Ем ефектно, ем јефтино!

Мушкатле у прозоре

Sun, 24 Feb 2008 11:15:00 +0100

Да удахну рано-пролећни ваздух.
Да се мало осунчају,
да покрену нове листове, и
да пожеле да се расцветају под нашим погледима.

К'о дар

Sat, 23 Feb 2008 07:04:00 +0100

Као розе, као "пинк".
Дар природе.
Данас.
Догађа нам се већ два-три дана.
Неколико дана пре рока који нам је "обећала" мечка.
Светлост Су нца која нам улази у око радује.
Поново чујемо птице.
Небо је о5 плаво.
Боје се буде.
Чаврљају сенке.
Облаци трче...
А унутра бол.
А Косово и Метохија, јесте Србија!
А разбијачи, навијачи, хулигани су наша одбегла деца.
А Влада Србије да поднесе ОСТАВКУ.
Бре!

Брука звана "немири"

Thu, 21 Feb 2008 23:37:00 +0100

Полиција по наређењу не ради шта треба.
Навијачи на РТС-у постали разбијачи.
И на крају, пронађено једно угљенисано
тело у америчкој амбасади.
Чија ли ће мајка закукати?
Иза свега стоји организација Владе Србије и
Радикала.
Као да је данас пао Пети октобар.
На Блогоју, како рече недавно #Ненадјебив,
дошло је до повраћања, а како рече #Лазарица, смрди.
А говор мржње, спроводи #Поглавица!
Тако треба Србијо!
Свака част!

Окрени обрни

Mon, 18 Feb 2008 23:44:00 +0100

Беше некад и на овим просторима среће.
И певања је било.
И "Радости Европе".

Кад си срећан прстима пуцкетај ти…
Кад си срећан лупи дланом ти о длан…
Кад си срећан лупи ногама о под…
Кад си срећан викни гласно ти хура…

Сада је нешто дргачије:

Кад си бесан, ти разбијај излоге
Кад си бесан лупај и контејнере
Кад си бесан јуришај на амбасаде
Кад си бесан туци бре полицајце.

У сваком случају, нико те неће ухапсити, привести нити идентификовати
(бар је тако било првог дана) па за следећи пут, кад кога заустави полицијска патрола
због, на пример, саобраћајне контроле, или прекршаја, одмах разлупати полицијски аутомобил,
Изнети сва српска обележја и махати њима, певати патриотске песме, а ако су полицајци нељубазни, аутомобил им и запалити, и позвати се на права "навијача"!

Шта је, шта се чудите!?
Ово се у Србији догађа.
Ових дана.

Добро Јутро Србијо!

Sun, 17 Feb 2008 06:17:00 +0100

Данас у недељу, али тек поподне, одраће ти кожу.
Не много.
Око 15 %.
Без анестезије европске интеграције.
На живо!
Педесет година, све си чинила да децу своју отераш,
а да придошлице милујеш. Деци си својој законима
бранила да се враћају на своја имања.
И ћутала си.
Ћутала.
Ајд сад се више не инати и покажи свог дечка,
оног Младића што га у скутима чуваш
уз помоћ "чувара система" у време транзиционог периода.
Стави га на чело нових колона.
Групиши тенкове своје, доле око Прокупља,
па кад се већ нешто диже, нек се спусте ниже
како рече Бора Чорба.
Нек бар урликну они својим страшним моторима,
ауспусима нек направе димну завесу, кад већ неће цевима да ору.
Џабе ће после бити махање власничким папирима,
тужакање ових и оних држава, претње празним пушкама,
и скакутање испред протераних амбасада.
И шта да ти кажем још?
Вришти слободно док те деру.
Разумећу.

Пролеће ко погачица долеће

Sat, 16 Feb 2008 06:20:00 +0100

Иде.
Као козаци.
Нечујно тутњи топотом копита белог једнорога.
На њему грива вијори, развигором ношена,
увија се у таласима млада трава, а кукурек
из прикрајка мирисом опија тај нечујни звук.
Рукама, забијеним у џепове, пребирам
по труњу унутрашњих успомена,
шмркћући још хладно јутро.
Имам кованицу од 20 динара.
За две погачице које се својим мирисом заносно пуше .
Прилази ми пас, кога шетам, машући репом.
Гледа моје мисли које лете чак тамо.
У пролеће које долеће.
Осећа и он.
Једна погачица биће за њега,
а унутра, млевени чварци.