Кад сам се доселио, пре скоро педесет година, било је пролеће.
Не овако рано.
Кајсије су већ заметнуле своје плодове,
а највећа, огромног стабла, у комшилуку, одмах иза рупе у тараби,
била је мамац за клинце читаве улице.
Можда не зато што су те зелене кајсије биле слађе,
него зато што су биле брањене и забрањиване.
Била је ту баба Даница, великог штапа и јаког гласа,
и кад год би се попели да беремо, она би надала дреку,
и увек би после ми код кућа, под батинама дречали, као одјек.
Те кајсије одавно више нема.
У мом дворишти сад расте слична.
Таква, можда ипак нешто мања, или сам ја већи.
Сећам се кад ју је засадила моја мама,
да не будем жељан туђе.
Снег њених латица нападао је ноћас.
Нема тарабе.
Нема ни рупе у тараби.
Нема ни клинаца да по њој слећу у вечерима пролећним,
док се играју последње партије жмурки,
кад су одјекивала дозивања брижних мајки за вечеру.
Некако више воле орбит бонбоне.
Нема тебе, има мене.
Ничег више нема јоооој...
Само је месечине ноћас било.
Бледе, кроз брзе облаке.
још недељу дана до двадесетчетвртог марта.
Онда је почело.
Прво сирене, па бомбардовање.
Нема више сунца
нема више месеца
нема тебе, нема мене
ничег више нема јој
Покрила нас ратна тама
покрила нас тама јој
а ја се питам моја драга
шта ће бити са нама
Месечина, месечина
јој, јој, јој, јој
сунце сија, сунце сија
јој, јој, јој, јој
са небеса зрак пробија
нико не зна, нико не зна
нико не зна шта то сија
).
