Небо плаво.
Облак, чак тамо, бео.
Зид код комшије црвен.
Кућа с друге стране ограде жута.
Дрво браон са сивом гугутком на грани.
Са комшијског прозора гледа ме бакарни црвени зрак Су нца.
Трава, коју треба да очешљам, зелена.
Гледам мирну површину свог малог језера и замишљам кругове среће.
Мачак крзна боје мојих очију, који вреба ону гугутку,
његов верни друг, пас, у крем бунди,
и неме рибе су једини сведоци овог трена.
А речи ове, желе, да се у дугине боје претворе.
Прохлађен срк црне кафе и све боје су ту.
Куца сат.
Одмиче дан.
И још један клик, на "објави пост".
