Одавно беше, сећам се ја.
Пре 52 године!
Моји родитељи су дошли у Београд
да са пријатељима и фамилијом дочекају ту Нову 1958. годину
и после обаве куповину ствари којих није било у провинцији.
Стан у Влајковићевој 5.
Код ујка Драгослава!
Е, како је тај мамин ујак знао да прича приче...
Ту преко пута Скупштина ФНРЈ, поред Пионирски парк.
Љуљашке, клацкалице и пењалице, огромне широке улице,
вееелики снег а све очишћено! Радиле су радне бригаде,
и војници и осуђеници, само је прштало од лопатања!
И таман, на овај дан, кренем ја, са старијом сестром Весном,
да у оближњој пекари купимо переце и друга пецива, а у повратку
да свратимо до бакалнице и да ја ваљда први пут купим себи
плави балон за алуминијумских два динара, добијених од тече и
чврсто стиснутих у својој малој песници.
И наравно, док је сестра куповала, или чекала у реду у пекари,
ја помислих да могу и сам да одем и купим балон.
Пронађем радњу.
Уђем.
Купим.
Сав срећан га носим везаног на дугачком штапу
и уместо да скренем лево, ја скренем десно и почнем да се удаљавам све више
од познатог амбијента, а около све високе црне зграде белог града.
И све некако исте. И иша8 тако ишао, док нисам дошао до једног угла,
где сам схватио да више ништа не изгледа познато, и расплакао сам се!
На сав глас!
У то време, као и у свако друго, деца не треба да плачу већ да се смеју,
и приђе ми неки чика, покуша да ми помогне, али узалуд, јер сам ја
одговарао оно што сам умео, а то је да сам ја О100ЈА да сам из К.....а,
да ми се мама и тата зову тако и тако, да имамо и телефон са бројем 18,
и да сам дошао у Београд, код ујке који лепо прича приче :)
И човек учини једино што му је преостало, јер сам ја неутешно плакао и драо се,
одведе ме ту преко пута у Радио Београд, да преко радија објаве да сам се изгубио.
Сећам се дивних кутијица и котурова трака од писаћих машина, спајалица у боји,
папирнатих авиона и неких пријатних тета, које су ме испитивале, нудиле свиленим бомбонама
и дивно забављале, да сам вероватно могао и до пензије да будем тамо, колико ми се допало.
И после неког времена, касније сам сазнао да је то било неких три-четири сата,
дође по мене ујка Драгослав, кога препознадох с места
и сав поносан објавих "Ево мог ујке који лепо прича приче"
Наравно да су се сви преплашили, да су ме тражили свуда па и у милицији, где су им
одмах казали да се налазим у Радио Београду.
Пошто су моји родитељи тог дана били у "шопингу" (тада се то звало куповина),
и вратили се тек поподне, нису ни знали шта се све догађало, нити за читаву драму коју сам ја изазвао, а ја сам им одмах чим су дошли, с врата узвикнуо, "ја сам се био изгубио"!
Садржај :
О БЛОГУ
O100JA nije čedo proseka, njega ne vuče oseka.
Samnom je tretman poseban, svaki je dan dolce vita,
i svud je Hollywood ili tako nekako, i onako.
Архива
Тек објављено
Категорије постова
Везе
Пријатељи :
Остале везе:
Дојава
Простор
Блог маркице
Уредили
