Neuro Jazz

Three things are certain:
Death, taxes, and lost data.
Guess which has occurred.

TRI PRSTA - PENAL  

(Boris Tadić, odlomak iz Olimpijskog dnevnika)

Why do you wear a mask? Were you burned by acid or something?

 

Oh no. It's just they're terribly comfortable.

 

I think everyone will be wearing them in the future...

“Death is patiently making my mask as I sleep. Each morning I awake to discover in the corners of my eyes the small tears of his wax.”
Philip Dow

ili poklon blog za Troll lady

 

ili sastav na temu kad blogeru padne roletna :))

Pička Vam Materina

*****

DAKLE

I VAMA,
vama osećajnima dušama
koje uznemire slike užasa na tv-u
i promenite kanal
vama što imate svoje bolje polovine
koje kuvaju punjene paprike
dok vi cevčite pivo
i koji se spremate na uzvratnu posetu
svojim kumovima na slavu
a koji su pljunuti vi
koji ste isto tako pljunuti

I VAMA,
malim bezimenim herojima
koji ste uspeli da pregurate teška vremena
ne pitaj me kako
kad se benzin kupavao na flaše
i nije čudo što ste se propili
posle svega što ste propatili

I VAMA,
herojima koji ste uspeli da izdržite sav onaj teror
zaposleni na rts-u
čuvajući svoju pobunu duboko u sebi
inkognito idući na proteste
i vičući kordonima
idite na Kosovo
A SAD VAM TO NIKO NE PRIZNAJE
NIKO DA VAS SE SETI
DA VAM ZAHVALI

I VAMA,
koji niste znali
koji niste imali mentalne snage
karaktera
emotivne ustrajnosti
A I VAMA KOJI STE IMALI

pa,
he-he
želim da vam čestitam početak nove školske godine
veselim uzvikom

PIČKA VAM MATERINA BOLESNA UVRNUTA NAKAZNA!

šta je?
Šta još hoćete?
pitate a gde sam tu ja?
zašto sam ja tako poseban?
zašto sebe izuzimam?
zašto sebe nisam pomenuo?

pa, niste u pravu

jesam
pomenuo sam sebe
u svakoj rečenici
u svakoj reči
svakom ispljuvku

naravno

I MENI!

Ja lažem da znam da spektar sadrži beskonačni broj boya, ne zna se da li zaista postoje, ali se poznaju njihove zakonitost………
On kaze : Sve što vidiš, dišeš, osećaš, ima svoj bio hemijski i likovni izraz…..
Ja malo mislim, opet lažem da znam sve boye napamet...
On kaže : Pa nije to tako loše kako ti boyiš….. razlicita si……
Ja se onda brzo napravim na pametnu pa kažem : Bazična koloristika  je tautologija reči 3 + 4 = reči 7
On kaže : mašta, matematika, hemija,  bio-hemija, tehnologija, one nisu u sukobu, one se dopunjuju. Kao vetar I krošnje……..
Ja cutim – pažljivo čitam………pamet je redak dar.
On kaže : Zločin je odsustvo ne samo boja, zločin je odsustvo svega što nas čini poželjnim žiteljime ove divne planete……..smeh bez boye je zločin...
On kaže : Ne treba nam veliki prostor , boyama, muzici, poeziji….ljudskosti…..dobroti….istini....dovoljno nam je
i malo kosmičke svevideće pravde i malo noćnih ptica raspevanih u jorgovanu…………
Pita od latica ruža  I malo blues-a, jazz-a…….

22.10.2008

Procedurine procedure malog čoveka

Kako ovi dani prolaze. Nedelje, meseci, godine. Lete. Znam da je to bajata priča, ali baš tako se osećam. Kao prevareni klinac koji misli da u džepu još ima punu kesu klikera, a već je ofuljen odavno. I to mi se desilo u detinjstvu. Kakav debil.

I tako, rastežući se od računa do računa, od kirije do kirije, od 8 do 5, od 5 do 12, od 12 do 8, trošim ove sedmice kao suvu slamu u furuni. Nikakvog smisla na vidiku. Jedna dronerska neprekinuta nit depresivne svakodnevnice. Zbir naučenih i stečenih pokreta, gestova i reči koji se nižu kao okrnjeni makadam u staroj ulici. A mrak pada i sve se već slabije vidi i nazire. Nekada jasne konture i oblici, čitke poruke i razumne reči, danas postaju zamućene senke, mumlanje niščih i zaglušujući urlik beznadežnih.

Ustajemo kao roboti. Naše skelete rastežemo kao mačke. Trpamo u sebe kofein, praškaste vitamine, žitarice i jutarnje vesti. Odlazimo iz jazbine. Jedan besmisleni sistem održavamo većinu dana. Zbog konzumerizma. Zbog hedonizma. Čekamo. Gledamo kroz prozor kako pada kiša. Pišemo blog. Čitamo tuđe blogove.

Daunlodujemo sve. Zbog kulturološkog konzumerizma. Zbog duhovnog hedonizma. U javnom prevozu slušamo to što smo skinuli sa weba. U automobilu slušamo vesti. Maštamo o biciklu. O snazi i moći sopstvenih mišića, volje i svesti da nas odvedu bilo gde. Plače nam se.

Jedemo. Ili pijemo pivo. Jedemo sve. Nismo vegeterijanci. Razmišljamo o friganstvu. Razmišljamo o krađi. Razmišljamo kao ljudi. Spremamo jazbinu. Pravimo se da smo normalni. Brišemo prašinu i usisavamo. Peremo kupatilo i wc za mačke. Igramo se sa sinom. On je mali i bespomoćan. Mi treba da ga odgajamo, čuvamo i volimo. Trudimo se.

Hodamo. Svaki put malo duže. Nikad dovoljno daleko. Jedan tren pre sumraka proguta nas zgrada.

Gledamo teve. Gledamo sve. Vesti, kvizove, političke emisije, crtaće, naučne programe. Onda gledamo serije i filmove iz najnovije američke produkcije. Odlazimo u krevet. Čitamo. Pre nego što sklopimo oči gledamo se. Ljubimo se i sve se gubi i nestaje zauvek

 

22.10.2008

Burni socijalni život Marice Dačić, jedine cure u selu

Zbog političke krize u Srbiji došlo je do trenda se sve više ljudi beži iz sela u grad, a posle beže dalje. Na kraju završe u nekoj zemlji zapadne Evrope. Takav je slučaj i u selu Vladimirovci kod Skupštinevca. Veliki broj ljudi je pobeglo od mukotrpnog rada, nemaštine, bede, nemanja struje, vode, telefona… Ali to nije najveći problem Vladimirovčana. U selu trenutno živi šest momaka spremnih za ženidbu, ali udavača skoro da nema. Ostala je samo jedna. Marica Dačić zvana Bucka.

Bucka, od oca Slobe i majke Mire, živi u staroj trošnoj porodičnoj kući napravljenoj od blata. Sama se brine o imanju i stoci jer joj je otac skoro umro u zatvoru, a majka pobegla sa švalerom u Rusiju. Bucka je, iako nije završila ni osmoljetku, veoma mudra devojka koja je odlično iskoristila svoju stratešku poziciju jedine cure u selu da sebi digne cenu i olakša život.

Kad je došlo vreme za ženidbu momci su danima obilazili oko Buckine kuće, pevali joj pod prozore, kroz tarabe posmatrala dok je u dvorištu grudi prala i preko plota joj dobacivali: „Bucka, hoćeš li za me poć?!“. Svi osim Čedoslava. Čedoslav jedino nije bio zainteresovan za Bucku, pa je po selu počelo da se priča da je od onih, dok su ga drugi branili da jednostavno ne voli punačke. Ostali momci su to jedva dočekali jer im je to povećalo šanse da će baš oni biti izabrani.

Hteo je i Neša Čančić da digne ruke od Bucke, ali ga je njegov drug Boki prijateljski upozorio: „Nešo, sad ne smemo da stanemo, ženidba ne može da čeka, jel hoćeš da se o tebi po selu priča da si kao Čedoslav?! Jeste da nemaš šanse kod nje jer si feleričan u nogu, ali pamet u glavu i udovoljavaj Bucki.“ Neša je ozbiljno shvatio to upozorenje te je i on počeo da udovoljava Bucki.

Bucka je tu pažnju seoskih mladoženja odlično iskoristila te ih je počela iskorišćavati kao jeftinu radnu snagu. Dok je ona po ceo dan sedela na verandi i sunčala svoje obline, Voja je okopavao njivu, Toma je hranio svinje, Boki je čistio kuću, Vuk je čuvao ovce, a Neša je kuvao ručak.

Bucki se to stanje mnogo svidelo, jer je po ceo dan plandovala i znala je da će taj lagodan život prestati onog trenutka kada bude izabrala jednog od njih, za koga će se udati. Zato je činila sve što je bilo u njenoj moći da trenutno stanje što više prolongira. Voji je ponekad davala da je za sisu pipne, Tomi da je za dupe štipne, Bokija bi u obraz poljubila, Vuka po kosi pomilovala, a Neši zavodljivo namignula.

Ali ni mladoženje nisu sisale vesla i ovaj mukotrpni rad im se uopšte nije dopadao, te su odlučili da pritisnu Bucku da se što pre odluči. Bucki se naravno nije odlučivalo ali nije imala kud. Pre spavanja je mladoženjama obznanila da će se udati za onog ko joj prvi dođe u snove. Oprala se mirišljavom vodicom, obukla najlepšu spavaćicu i legla da spava. Okretala se, prevrtala i najzad zaspala.

Sanjala je ogromnu poljanu po kojoj su od laganog vetra njihali crveni karanfili. Osećala je divan miris cveća, iako karanfili ne mirišu. Golišava je trčala po poljani dok nije naišla na mali šator. Okretala se oko sebe da vidi imali koga, ali je samo videla jedno ogromno prostranstvo. Podigla je ulazno šatorsko krilo i ušla. U šatoru su ležale gole mladoženje. Svi su bili tu i pohotno su je gledali. Bucka pomisli u sebi, da li će ovo biti jedan od onih snova?! Ali, spustila je pogleda na njihove maestralne organe i svima bejahu podjednako mali i nedovoljni da je zadovolje. Razočarana se okrenu i pobeže iz šatora. U tom trenutku se probudila. Već je svanulo i mladoženje su čekale ispred kuće da im saopšti koga je sanjala. Vest da ih je sve u isto vreme usanjala im se ni malo nije dopala. Zahtevali su od nje da smisli neki zadatak za njih i ko bude najbolji imaće čast da bude njen muž.

Bucki se svidela ta ideja i pošto je najviše na svetu volela kolače odluči da će onaj ko bude napravio najlepši kolač osvojiti njeno punačko srce. Mladoženje su se bacile na proučavanje recepata svojih baka i da pripremaju kolače koji će osvojiti Bucku. Voja je spremio urmašice ali su mu zagorele te ih Bucka nije htela ni probati. Toma se isekao dok je rendao čokoladu te nije uspeo ni da završi kolač. Boris je napravio sutlijaš ali je zaboravio da stavi pirinač. Vuk je ispekao prase i bio diskvalifikovan. Nešin kolač je jedino uspeo, ali nije dobro oljuštio orahe te je Bucka slomila zub kad ga je zagrizla. Sve ih je proglasila za nesposobne da naprave kolač koji bi osvojio njeno srce i da se ubuduće moraju bolje potruditi. Mladoženje su pokunjeno otišli kuće, jer ni ovog put Bucka nije nijednog izabrala.

Prolazilo je vreme Bucka je i dalje plandovala a mladoženje radili za nju. Prolazili su tako dani i oni opet stadoše pred Bucku i zahtevaše da izabere jednog. Bucka nije imala kud već odluči da ode na grob svog oca Slobe i da prizove njegov duh. On će najbolje znati koga da izabere.

Čekala je pun mesec, jer se prizivanje duhova samo tad može obaviti, i to veče, tačno u ponoć, ode na seosko groblje da prizove duh pokojnog joj oca. Klekla je ispred njegovog groba, stavila činiju u koju je sunula svetu vodicu, zapalila sveće i tamjan i počela nešto nerazgovetno da mumla. Posle nekoliko minuta zemlja na grobu se zatresa i u činiji sa vodom pojavi se lik njenog pokojnog oca, koji reče:

- Reci ćero moja, što me i na onom svetu uznemiravaš?! Od tebe ni mrtav nemam mira. Zbori.

- Tato, vreme mi je da se udajem. A ne znam koga da izaberem. Svi me mladići u selu oće.

- Osim Čedoslava.

- Jeste, osim Čedoslava, njemu nešto fali.

- Slušaj me ćero dobro šta ću sad da ti kažem. Svi su ti oni nesposobni. Ni za šta nisu. Niko od njih te neće zadovoljiti onako kako ti zaslužuješ… Pojedinačno… Zato ćero nemoj da biraš, već ih uzmi sve. Jedino tako ćeš biti namirena – i lik iz činije nesta.

Bucka pokupi stvari s groba i požuri kući gde su je čekale mladoženje da im saopšti šta je duh rekao. Bili su iznenađeni kad im je saopštila šta je duh rekao, ali nisu imali kud. Protiv duha se ne sme. Sutradan su organizovali grupno venčanje. Ubrzo zatim Bucka ostade u blagoslovenom stanju i posle devet meseci rodila je sina koga nazva Sloba, po ocu. Od tada su zajedno živeli u nacionalnom jedinstvu i zajedno mrzeli Čedoslava kome je nešto falilo.

Predrag M. Azdejković

22.10.2008

Abecedna pesma – blagoslov blogerima

„Abecedna pesma“ promovisana je na Queeria blogu, kao poklon blogerima za početak nove blog sezone.

Odbor za blogersku nastavu „Queeria centra“, čiji je predsednik Predrag M. Azdejković, promovisao je „Abecednu pesmu“, po tekstu umirovljenog porno glumca Rona Jeremya, na muziku umirovljene porno glumice Ciccioline, u aranžmanu i produkciji još uvek dobrodržećeg porno glumca Rocca Siffredia.

Glumci Peter North, François Sagat, Belladonna i vojni hor „Butthole Whores 3“ učestvovali su izvedi ove pesme.

Umirovljeni porno glumac Ron Jeremy, napisao je pesmu, čiji svaki stih prati slovo abecede i predstavlja osnovu Queeria bloga: „Ne pristupajte blogu metodološki, pristupajte mu srcem“, savetovao je porno glumac.

Umirovljeni porno glumac pretio je blogerima dildom, a oni su mu se smejali, zašto je tako, pitao se i sam.

Konferencija za novinare otvorena je blogerskom pesmom, a umirovljena porno glumica Cicciolina objasnila je šta ju je inspirisali u stvaranju muzike za ovu pesmu: „Ideju za ovu kompoziciju sam dobila jedno veče dok sam s porodicom gledala film ’Weapons of Ass Destruction’ i odmah u ruke uzela udaraljke i metalofon. Kreativni vrhunac dostigla sam posle svega 3 minuta,“ izjavila je glagoljiva porno diva.

Na kraju je uživo otpevana „Abecedna pesma“.

Blagoslov Jenne Jameson blogerima

Povodom nove blogerske sezone Queeria prenosi blagoslov Jenne Jameson i poklanja vam „Abecednu pesmu“.

Dragi blogeri i blogerke,

Na početku nove blogerske sezone i tokom vašeg blogovanja neka vas prati moj blagoslov. Trudite se da budete dobri blogeri, dobri komentatori i dobri drugovi. Molite se Bogu da blogersko gradivo uspešno savladate.

Živite razvratnim životom. Klonite se konzervativnog i dosadnog društva. Čuvajte zdravlje, fizičko i duhovno, i uvek koristite kondom. Vama, dragi blogeri na korist, vašim partnerima na radost, Kviriji na ponos. Seks činite i seksu se nadajte. Neka vam je Bog u pomoći i neka vas čuva u sve dane vašeg života!

S blagoslovom,
Jenna Jameson

Abecedna pesma - lyrics

S blagoslovom
Njene Svetosti Jenne Jameson

Abecedu, abecedu, abecedu Bože volim,
Abecedu, abecedu, abecedu Bože volim,
Abecedu, abecedu, abecedu Bože volim,
Abecedu, abecedu, abecedu Bože volim,
Abecedu, abecedu, abecedu Bože volim,

Abecedu Bože volim,
Abortus,
Biseksualce i bulje,
Cice,
Ćelave,
Čmar i
Device,
Erekciju,
Falus,
Guzu,
Himen,
Impotenciju,
Jebanje i
Kondome,
Lezbejke i lizanje,

Abecedu, abecedu, abecedu Bože volim,
Abecedu, abecedu, abecedu Bože volim,

Abecedu Bože volim,
Maštanje i masturbaciju,
Nežnost,
Oralni seks,
Pedere,
Redaljke,
Svršavanje i sterilitet,
Šezdeset devetku,
Transvestite,
Uriniranje
Vezivanje,
Zadnjice
Žvalavljenje,
I sve drugo volim,
Što blogeri na svetu vole,
I sve drugo volim,
Što blogeri na svetu vole,

Abecedu, abecedu, abecedu Bože volim,
Abecedu, abecedu, abecedu Bože volim.

Video spot:

22.10.2008

Razvod na neodređeno vreme

U jednom malom selu u opštini Knić, živeli su Tomanija i njen suprug Vojče. U opštinu Knić doselili su se jer ih je ime jako podsećalo na Knin, za koji su emotivno vezani i o kome i dan danas sanjaju.

Upoznali su se 1995. godine u zatvoru Gnjilanu gde su bili na izdržavanju tromesečne zatvorske kazne zbog prostitucije. Bila je to ljubav na prvi pogled, kao što obično biva u tradicionalnim srpskim ljubavnim pričama. Ljubav se rodila istog trena kada su se videli u zatvorskom dvorištu, i odmah doneli odluku da će se venčati čim se nađu na slobodi. Tako je bilo.

Nakon što su bračno putovanje proveli u Karlovcu, Karlobagu, Ogulinu i Virovitici, doselili su se u selo Žunje u opštini Knić i počeli da se bave seoskim turizmom, specijalizovani za prevođenje žednih preko vode i prodaju magle.

Tomanija je svake godine rađala po jedno dete. Non stop je bila u drugom stanju, sve dok joj čoveka ne oteraše u zatvor. Svaki put kad bi videli Tomaniju, imala bi stomak do zuba i cigaretu u ustima. Nije gasila. Pričalo se po selu da voli i da popije koju domaću rakiju šećerušu. Nije ni čudo zašto je rodila onakvu decu; sinove Acu i Dragana i ćerke Natašu, Lidiju i Vjericu. Rađala bi ona još, ali Vojče zaglavi robiju.

Kažu komšije da se Tomanija to veče napila k'o letva i celu noć pevala. Šuškalo se da Vojče i ona nisu bili u skladnom braku, jer je ona po ceo dan naporno radila, kuvala, prala, peglala, čuvala decu, dok se on bavio naivnim slikarstvom i pisanjem rodoljubive poezije. Jednom su se tako strašno posvađali, da se Tomanija spakovala i otišla kod sestre u Antun, gde je bila nekoliko dana. Ni dan danas se sa sigurnošću ne zna šta se sve tamo dešavala. Jedva su se pomirili.

Vojčeta su strpali u zatvor 2003. godine. Niko u selu ne zna zašto je on tačno tamo, ali evo prođe više od pet godina kako je u zatvoru . Sigurno je nešto strašno zabrljao, čim ga tako dugo drže. Ali, od kada je Vojče u zatvoru, Tomanija je procvetala. Ostavila cigarete, više ne pije, popravila se i prolepšala. Sasvim druga žena. Priča se da ima i švalera. Niko ne zna ko je, ali seljani sumnjaju da je seoski učitelj Beli. Ali, sve što je lepo ima kraj.

Ljudi su polako počeli da napuštaju selo i da idu u grad, ili da beže u inostranstvo. Tomanija je gledala kako jedna po jedna familija napušta Žunj u potrazi za boljim životom. A ko i ne bi. Selo nije imalo struju, vodu, kanalizaciju, telefon... Živelo se kao u srednjem veku. Noću nisi smeo da izađeš napolje, jer bi mogao da te pojede Vuk. Tomanija je govorila da ona nikad neće napustiti Žunj, jer je za to selo vezuju lepe uspomene. Tu se s čovekom skućila, decu rodila, zavolela svaki kutak sela i osećala se sigurno. Nije marila za modernizaciju, struju, vodovod, televiziju, kanalizaciju ni telefon. Ali, vremenom su do nje dolazile priče kako su se bivši žitelji Žunja lepo snašli u gradu, kako uživaju i napreduju, dok ona samuje i čamuje. Posle izvesnog vremena je prelomila i odlučila da se s porodicom preseli u grad, ali to nije mogla na svoju ruku. Morala je da se konsultuje s Vojčetom.

Jedno jutro oko pet sati, spakovala se i otišla da poseti muža u zatvoru. Vojče se obradovao da je Tomanija došla u „onu" posetu, kad se njih dvoje osame i malo igraju kao u dobra stara vremena, ali ovoga puta to nije bio slučaj.

- Slušaj me Vojče. Meni je više muka da gorim sveće, 'oću sijalice, i to one štedljive. Muka mi je da me ujutru budi petao, 'oću budilnik, i to na struju. Neću više da serem u poljski vece, hoću klozetsku šolju, prculansku, i bide. Oću i veš mašinu, i to ove digitronske. Peglu na paru. Televizor. Oću i ja da gledam španske serije kao sve žene. Muka mi je više da budem seljanka. Oću bre da budem gospođa. Da nosim štikle, a ne opanke. Čarape od svilenu bubu, a ne vunene. Da jedem s escajg, a ne sa zarđalim kašikama.

- A kakva ćeš govna da jedeš?!

- Moderna. Muka mi je više od sela. Ja idem u grad. Pakujem decu i idem.

- Samo preko mene mrtvog, gusko jedna. Ti ćeš u grad. Videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ne znaš ti kakav je grad. Pun manijaka i ludaka. Ne bi ti tamo izdržala ni dva sata.

- E kada sam izdržala tolike godine u braku s ludakom i manijakom, ima da izdržim i te gradske.

- Tako znači?!

- Tako!!!

- Onda ti i ja više nemamo šta da razgovaramo. Hoću razvod.

- Uuuuuuu što me uplaši. Sva se tresem.

- A kad izađem iz zatvora ima da ti uzmem decu. Mene su uvek više voleli nego tebe.

- Malo morgen. Nećeš ti nikad da izađeš odavde. Mnogo si ti zasrao. Ima da truneš ovde do kraja života.

- Onda ću da pobegnem.

- Oćeš. Nisi ti brajko grof Monte Kristo, pa da s kašiku iskopaš tunel do slobode.

- Videćeš ti. Nismo mi još završili. Imam ja još prijatelja napolju. Nećeš tako lako da se izvučeš.

- Poljubiš me u dupe. Ne plašim se ja ni tebe, ni tvojih pajtaša.

I tako Tomanija napusti Vojčeta i preseli se u grad. Priča se da je jedno vreme provela u sigurnoj kući, jer su joj Vojčetovi pajtaši pretili. Posle se lepo skućila, počela da radi kao prodavačica cveća na groblju i započela sasvim novi život, o kome je sanjala. Priča se da se i dan danas ponekad viđa sa seoskim učiteljem Belim. Možda se i venčaju jednog dana.

Happy End

Predrag M. Azdejković

Pas koji laje, a još uvek ne ujeda

22.10.2008

Šta sad!!?

Što bi rek'o gos'n Čer, sastav na temu - letnju.

Ima u srednjem Banatu selo, Stari Lec.
E u njemu ima propalo barokno zdanje( ima toga skoro u svim selima Banata) u kome je smeštena psihijatrijska bolnica još od 45-te.
To baš i nije bolnica, više nekako pansion gde završavaju pacijenti iz svih ostalih pravih bolnica, dakle nema tu više terapije, izlečenja, već samo sedativi i koliko ti je još ostalo da živiš.
Trenutno ima oko 500 pitomaca, nešto sestara i bolničara i dr Striber, upravnik.Prava velika porodica.Što reče dr Striber, ne zna se više ko je lud ko nije.
Ima tu sjajnih priča.Sve istinite. Ova koju Vam nudim možda nije najbolja ali je sveža.
Elem, jedan od ,,pitomaca,, ima (uostalom kao i svi, takvo je to mesto) opsesiju da je on zrno kukuruza.Jedna je stvar da misliš da si Naspoleon a sasvim druga da si zrno kukuruza.Da si recimo džak ili ceo ambar, to bi već bilo lakše...ovako, mnogo je opasno.Može svaki čas neko da te zgazi, zdrobi o beton, ko zna.Jako teško, za nekog ko je zrno.Neizdržljivo.Stalno ideš uza zid, tamo gde niko ne korača,tražiš sve samo slobodne i nekorištene ćoškove, staze, a nema toga puno, toliko drugih manija, sve stvarne a prostora malo.Sav u panici čovek zrno konačno ode do dr Stribera.I lepo, doktor iskusan, krene terapiju polako i uspešno.,,Vidiš, ti nisi zrno kukuruza ti si ustvari čovek koji zamišlja da je zrno kukuruza, zrno ali ipak čovek koji misli da je zrno,,.I tako danima i čovek zrno najzad shvati da je on u stvari čovek koji samo zamišlja da je zrno.Potpuno se preporodio.Za neprepoznati.Nije više kunjao preplašen po ćoškovima, okuražio se takoreći i sasvim slobodno šetao sa ostalima.Čak i druženja, konverzacije je bilo tu.
Tako par dana a onda kolaps.Čovek koji je bio čovek koji zamišlja da je zrno kukuruza uleteo je kod dr Stribera u..pa to je već bila agonija.Strašno.
,,Zaboga, šta se dogodilo?,, upita zabrinuto dr Striber.
Doktore, nekako promuca čovek koji je bio čovek koji je zamišljao da je zrno kukuruza, ja znam da sam ja čovek koji zamišlja da je zrno kukuruza, ali doktore, kako to pet'o može da zna!?

11:16 , 22.10.2008 Poslao u Neuro Jazz 0 komentara Link

22.10.2008

Gorranova ljubavna bajka 3-5-98

WARNING - 100% sex free material!
Bio sam sedam godina zaleđen u dvorcu ledene kraljice. Sasvim obična bajka – ja sam krenuo u svet da potražim sreću, ona je rekla čarobne reči, i – ode sedam godina.
Ali, sad sam se vratio. Čarolija je prestala , i ponovo sam slobodan.
Samo, kako objasniti mome plišanom medi?

Doduše, on je jedan medvedić s vrlo malo mozga, ali...
-Vidiš - počeo sam - sreo sam tako jednu prelepu vilu, i njena čarolija pretvorila me u princa, prosjaka i plamenu pticu. Ali, rekao sam sebi, nije mi ništa. Odjedno sam shvatio da treba da kažem "volim te". Ali, dok su reči stigle do nje, bila je već u sedmom carstvu. Mislim da je bila tužna, i da je moja ljubav ozarila, i da je odgovorila. Ali, dok je njen glas doputovao do mene, već sam prešao Sedam Nepovratnih Mora.
- Znaš šta - rekao mi je kad sam mu sve ispričao i šeretski me pogledao svojim staklenim okom (drugo mu je u međuvremenu izgubljeno). – To je jedna od onih priča kakve se pričaju samo medama sa vrlo, vrlo malo mozga.
- Nee... – branio sam se. – To je jedna od priča kakve se događaju dečacima sa vrlo malo mozga. Ali, nije to više važno. Pustimo sad prošlost. Važno je da sam se vratio – i sve će opet biti kao pre!
- Hmm, reče meda značajno. I pomalo tužno. I sumnjičavo zavrti glavom.
- Šta "hmm"?
- Ti stvarno misliš da si se vratio?
- Kako misliš da mislim da sam se vratio, ti nerazumni medvede! Zar me ne vidiš? Ako me vidiš, znači da sam se vratio, zar ne?
- Pa, naravno, da. Ali, u stvari, ne.
- Kako sad to?
- Pogledaj malo oko sebe, ti dečače sa sasvim malo mozga, reče meda pokroviteljski.
Nekoliko polomljenih lutaka, jedan bivši dečji krevet, i brod koji je nekad plovio. Sad bi mogao da služi kao podmornica.
- Znaš, ovo mestu – nagne se meda prema meni i šapne mi na uvo.
- Da, šta s njim?
Obazre se levo i desno da proveri da neko ne gleda i ne sluša, pa mi onda šapne u poverenju:
- To u stvari nije Onaj Pravi Svet!
- Nije? Nego šta je?
- Ovo je Svet Polomljenih Igračaka!
Nemoguće, pomislim.

A opet... Proradi mi crv sumnje.
- Kako to misliš? Zar to postoji?
- Znaš, polomljene igračke se skupe jedne večeri, priredi se mala svečanost, ukrcaju se na jedan brodić (ili makar splav), i puste se niz reku. I onda doplove ovde. U Zemlju Polomljenih Igračaka – objasni mi meda. - Tako sam i ja dospeo ovde.
Naterao me da se zamislim.
Tako smo neko vreme sedeli i mislili. I povremeno uzdisali. Meda je, kao i obično, mislio jedno prozirno bledoružičasto Ništa, jer je to najlakše kad imaš sasvim malo mozga.
A ni ja nisam uspevao da smislim bog zna šta.
- Hej! – mune me on prijateljski laktom kad je prošlo neko vreme.
- Hej! – uzvratim nu na isti način.
- Aaa... – počne on sa snebivanjem. – A šta je tebi polomljeno?
Zamislim se jo malo.
- Ja sam mislio da je sad konačno sve u redu. Mislio sam da sam bio dugo odsutan, jer sam bio začaran, i da sam sad slobodan, i da sam se vratio...
- Znaš, i ja sam hteo da se vratim – poveri mi se meda. – Ali, znaš šta sam otkrio? Povratak ne postoji... Sve ulice su jednosmerne. Sve reke teku nizvodno. Svi glasovi dolaze iz prošlosti.
- Znam - setio sam se. Kad sam bio dečak, čitao sam časopise o vasioni. Kad mi komuniciramo s nekom udaljenom civilizacijom, mi pošaljemo poruku "zdravo!", a oni tamo još uopšte ne postoje. Poruka putuje milion svetlosnih godina, i za to vreme oni tamo negde nastanu, i dobiju našu poruku. Onda se oni oduševe i pošalju nama uzvratnu poruku "zdravo, zdravo!" A kad njihova poruka stigne, nas već odavno više nema.
- Da - šapne meda. - A poruka je stigla...

11:06 , 22.10.2008 Poslao u Neuro Jazz 0 komentara Link

{ Prethodna strana } { Page 3 of 4 } { Sledeća strana }