Neuro Jazz | |
22.10.2008dan kada su pobedile seljačine ili...sećanje na 5. oktobar
toga dana su
frustracije zaslepili nasmejani i sretni nisam bio tamo a trebao je da se rodi život
22.10.2008Zec beli...Jedan retro post, napisan u vreme predizborne kampanje... Čitajući pojedine blogere ovde sa posvetama, prosvetama, ko je kome, zašto, kako i koliko, setih se ovoga...
 Beli Zeka je iznenađen proizvoljnostima kojima se pojedini kandidati služe. Zeka je reagovao povodom izjave jednog od protivkandidata da je ono, što smo onomad gledali na jednoj TV, bilo zapravo suočavanje ovih naših kandidata. S obzirom na to da javnost treba da dobije potpunu informaciju, Zeka kaže da je izvesna TV i njemu poslala poziv da učestvuje u emisiji pod nazivom: "Pokaži kako vladaš cirkuskim veštinama, uhvati se u zamku". Zeka je iz mesta, bez dvoumljenja, odbio poziv jer mu na pamet ne pada da se cirkuzira. I da se javno nabacuje, udvara, titra i podilazi ženskim osobama - pa makar bile i zečice. Zato je iznenađen što pojedinci iskrivljuju stvarnost navodima da je cirukiziranje zapravo bilo-suočavanje. "Kao da nisam rođenim ušima čuo i video", zaključuje Zeka. niko ne sme da vas keca 22.10.2008kosmos: štasmos: odaklesmos: kao večiti ljubitelji ritma kažu da je darvina vaspitavala baka koja je bila posle su se i ostali oglušili o fakte termodinamike 2) ovdašnji ritam vam predlaže: jebeš moral, hoću oral!. :ili, možda samo za ovaj put, još jaču varijantu: 1) ovdašnji iz ritma vam predlažu: .. pa udri batice.. pošto smo i tako, ustvari, samo jedna misao.. putujmo, mislima.. ekološki opravdano, malo košta.. netrebaviza nitdeviza.. a: eevo je pesma jedne košulje: 22.10.2008Nedeljna razbibriga
ili sastav na temu Vesela Recenzija Jedan od dražih mi blogova koje sam postavila na Zoxteru, pa evo...Prenosim ga ovde u cilju vesele vam nedelje :)) Autor recenzije ; Čik Pogodite ;))))) Film : Zona Zamfirova Na početku XXI veka, odavno značenjski mrtva i stilski pokopana proza Stevana Sremca nema nikakvog razloga za život niti šansi za opstanak. Kitnjasti lajt-boemski rukopis ovog autora, tvorca oduvek imaginarnog i nikada stvarnog frik-Diznilenda srpske ruralne pastorale, izgubljenog raja vlastelinskih babuskera što naivno spletkare, cakano idiotskih mladih parova rumenih obraščića i veselo intoksikovanih popova u pošaličkom vajbu, otapa se u radioaktivni otpad u sudaru sa realnošću koja se već pedesetak godina formira oko nas.U Novom Srpskom Diznilendu (NSD), Mikiji uveliko diluju deci »smek«, Šilje ushićeno vitlaju motornim testerama, dok Paje mornarskom kapom užurbano brišu skorelu spermu ratnih zločina. Literarni izvornik novog srpskog blokbastera, Sremčeva ZONA ZAMFIROVA, iz moderne perspektive, ni narativno ni konceptualno, ni strukturalno, kao ni suštinski, ne nudi ništa više od ubajaćene matrice američkog tinejdž filma osamdesetih, smeštenog u srednjoškolski milje, gde se najprsatija i najbogatija »čirlidersica« koledža na jedvite jade smuvava sa lobotomiranim ragbi šampionom, siromaškom, dok se društvo odraslih poput B-52 survava na njih. Ali film koji je pred nama nije čak ni to. Kako bi leprozni književni zombi Stevana Sremca ipak nekako filmski prohodao u osvit novomilenijumske histerije, bilo je potrebno prigrliti neku od sledećih mogućnosti: 1) Deliti besplatne halucinogene droge uz bioskopske karte 2) Deliti besplatne bioskopske karte uz halucinogene droge 3) Ubaciti vruću sekvencu lezbejskog seksa u Turskom kupatilu, i prekrstiti naslov u EROGENA ZONA ZAMFIROVA, kako bi se milje nekako približio kostimiranoj erotičnosti Tinta Brasa, Italo-maestra softkora 4) Umontirati scene koreografisanih tuča u vazduhu i po livadama, u stilu hongkongških fajterskih filmova, kako bi se naivnost sižea uskladila sa naivnošću glume 5) Ušnirati šekspirovski tragični epilog tj. ukrasti rasplet ROMEA I JULIJE, kako bi ZONA proradila makar kao neki deseti rentgen odblesak šmirantskih Kenet Braninih adaptacija Barda 6) Uposliti Sinišu Pavića kao scenaristu, Emira Kusturicu kao reditelja, Rome naturščike umesto glumaca i poroditi RTS sitkom - BOLJI ŽIVOT ZONE ROMFIRSKE 7) Uraditi sve nabrojano istovremeno.... 8) Ali ne. To je nemoguće. To bi značilo primenjivanje svetskih kriterijuma na srpski filmski mikrokosmos koji priznaje samo kriterijum haosa. Haosa u kome ovaj film režira i adaptira legendarni veteran Zdravko Šotra, po kuloarima poznatiji kao ŠOPOLA, Džon Ford bombardovanog RTSa, čovek-mit koji nas je dekadama iskusno filmski podučavao kako što ponosnije da volimo i branimo naših nekoliko domovina i još par lidera. To je naš stari dobri Šopola, čuvar Svetog Grala RTS ortodoksije, koji je za Tita i Partiju pravio ikonične tevebioskopske gorostase poput IDEMO DALJE i OSVAJANJA SLOBODE (gde partizan Radko Polič završava ispod nekog drveta sa u čelo urezanom petokrakom od strane četnika, koji kao da koriste crveni flomaster umesto kame), zatim monumentalni ep BOJ NA KOSOVU za tada novopečenog Slobu Gazimestanskog (gde kamioni »Prve Petoljetke« jurcaju iza Kosovke Devojke, a odrubljena glava Cara Lazara svetli kao stona abažur lampa u »Jugodrvo« salonu nameštaja), kao i nezaboravni kemp-klasik za sva vremena BRAĆA PO MATERI, koji zaslužuje zasebnu knjigu kako bi se svojstveno sabrali svi njegovi dometi. U šakama Šopolinim, koji je sa prethodnim LAJANJEM NA ZVEZDE dosegao svoju romantičnu,p oznobaroknu fazu vraćanja naivnosti vlastitih korena, ZONA ZAMFIROVA postaje upliv u četvrtu dimenziju mrtvog lokalnog bioskopa, nepostojeći amalgam nečega što je davno postojalo između Vjekoslava Afrića i Soje Jovanović, ali je na svu sreću i umrlo od ruke dobrog ukusa i modernijih kinematografskih tendencija. Ali, od Šopole pa do Ravne Gore, sve ovo puko razglabanje se pretvara u prah pred činjenicom da je ZONA dosad skupila pola miliona gledalaca u Srbiji. Tu dolazimo do ilustrativne konstatacije da nije problem u Ceci, već u sto hiljada ljudi na Marakani. Ako »circa« pola miliona ljudi kontaminiranih latinoameričkim serijama želi grupno da se teleportuje u hiljadudevetstopedesetu godinu, niko ih u tome ne može sprečavati. Tragedija je u tome što teleport ne postoji. Vremenska mašina još uvek nije izumljena, i svi smo, nažalost, zaglavljeni tu gde smo. Zato se domaća stvarnost i fikcija ne mogu vrednovati svetskim kriterijumima. Zato je sve što se ovde napiše tek treperavi komentar iz Crne Rupe ili patetični »zapis iz podzemlja«. Zato se ZONA ne može oceniti. I zato nam nema spasa. 22.10.2008Svaki je Srbin Radovan Dosta više lažnog New Age Radovana. Dabić debilić ovo ono, velbinzi, čarobni vibratori u obliku krsta, tihovanje kurca... autor poznat organima gonjenja 22.10.2008Intervju Tijanić Vs Tijanić Iz ove integralne verzije izbačeni su samo oni bitni delovi čisto da se publika ne zamara...Mož'da se dobije kancer od napinjanja sive mase... Tijanić: G.Tijanić, u kolikoj ste meri Vi lićno zaslužni za fenomanalan profesionalni i nacionalni uspeh Eurosonga? a u sebi se misli: Tii će da mi postavljaš pitanja, kao ti si neko obrazovano mudo pa našao Meeene da klatiš...Novinarski govnarčići koji drkaju na Lasvalovo pravilo ''5W''...u jbte al sam načitan, sam sebe iznenadjujem Tijanić: Da li je ovaj fenomenalni uspeh RTS-a i Vas lično, dokaz da je RTS najzad postao Javni Servis? Opet inner voice: Tijanić: Kako RTS kao Javni servis uspeva da odoli pritisku stranaka? čujem glasove: Ne mogu oni onoliko puta koliko se meni hoće ... Tijanić:G.Tijaniću, zlonamerni imaju primedbe na programsku politiku. inner: Sve je to stoka neoplevena..Trebalo je ukinuti ih odmah..Da ne zaludjuju narod...Moja ideja i moj put su uzlazna linija domaćeg novinarstva, a moje šeme - ma ni u Burdi takih nema ... Tijanić: Kako vidite budućnost RTS-a: Tijanić: Ako se ja pitam, a pitam se, ima da se vozimo. Pa šta košta nek’ košta. Koristim priliku da to poručim i žutima i malom Tadiću, reko’ sam mu to neki dan.Evo exsulzivno samo za RTS: Izgleda de će mali debeli Dačić ipak da napravi vladu sa ovim magarcima iz DS-a. Al’ u moj teren neće ni Šaper ni Milka.Mi smo bre najstabilnija institucija u Državi, a šta to znači? Znači da sam Ja conditio sine(bre!) qua non! idemo svi : RTS karaoke U gooodiniiii kulture sunce lepše sija, nema rata nema sporCkih sankcijaaaaa :)) Idemo u PGP da izdamo CD i kaseteeee Mi smo kulturni momci finiiiii kah, kah... 22.10.2008Pushing my swing1 ant, 2 ants , 3 ants 4 our picnic is their grocery store 5 ants 6 ants 7 ants 8 they are crawling on my plate 8 ants 7 ants stomp around 6 ants 5 ants on the grounds 4 ants 3 ants on the run 2 ants 1 ant no more fun.  "The world is a playground, and life is pushing my swing.” O. Wild  22.10.2008Medina se brani u Srbiji! Slučaj Dragulj Medine pokazao je da je srpsko društvo Meka i Medina za cenzuru koja nalazi opravdanje u povređenim verskim osećanjima. Tako je krenula lavina verskih ranjenika koje drma religiozna groznica na temperaturi od tačno 451 stepena Farenhajta. SPC traži zabranu udžbenika za građansko vaspitanje. Poštovaoci zlatnog teleta zahtevaju zabranu štampanja neisplativih knjiga, pogotovo pesničkih. Obožavaoci izlazećeg sunca traže da se iz prodaje povuku razglednice sa motivom morskog sutona. Neopagani zahtevaju prestanak zloupotrebe Homera u književne svrhe. Poklonici vračara i magova traže uništenje svekolike literature u kojoj se insistira na uzročno-posledičnim vezama. Pastva Crkve svetog spasa zahteva zabranu priče o čardaku ni na nebu ni na zemlji, zbog nelojalne konkurencije. beton beton samo beton 22.10.2008Vedrana Rudan - O RATU I POLITIČARIMA Ja se uvijek osjećam dobro kad priznam neku svoju grešku. Ili zabludu. Kad nekome dam za pravo. Umara me borba. Ide mi na *****. "Umoran sam, prijatelji, umoran..." To sluša moj Kiki kada misli da ga nitko ne čuje. Kad misli da ga ja ne čujem. Ostalima se sviđa ova pjesma. Ostalima? Našim prijateljima. To su "ostali". Da. Mi imamo prijatelje. Ali neću sada nabrajati njihova imena. Ona vama ne bi ništa značila. Oni mene ne kuže. Ništa ne razumiju. Oni misle da su ljudi u suštini dobri. Da su sva ova ubijanja i klanja oko nas, ovaj rat na Balkanu ili oko Talibana ili u nekoj drugoj vuko****ni, oni misle da su to frke koje će se riješiti. Da rat izbije kad treba riješiti neki problem. Da je rat uvijek nešto privremeno, dok se ne riješi frka. A frka je kad nas napadnu Srbi, pa nas žele pobiti. A mi se samo želimo braniti. I ostati svoj na svome. A kad mi pobijemo Srbe po hrvatskim gradovima, kad ih iz njihovih stanova odvučemo u podrum ili na livadu pa im sprašimo metak u potiljak, to je samoobrambeni rat. I kad im vežemo žicom ruke na leđima pa ih uvalimo u rijeku koja teče ispod našeg mosta i to je u samoobrani. Ili kad im sve pokupimo iz kuće pa im zapalimo kuće, i to je posljedica. Jer su oni prvi počeli. A ako "oni" prvi počnu, onda je sve drugo odgovor pravednoga koji je svoj na svome. Vi samo branite svoje. Neću reći "mi" branimo svoje jer se ja zbog jebenog Živka ne smijem trpati među vas. Vi ne možete čekati skrštenih, bolje, prekriženih ruku dok vam četnik jebe mater. Kužim. Tu se slažemo. Tu negdje. Tako misle svi moji prijatelji. Razumijem. Kužim da neki majstor može usred Zagreba ubiti curicu i baciti je u jamu zato što je Srpkinja. Mogu razumjeti da vas zato boli ***** jer ste Hrvati i jer je bio rat i jer je takvo vrijeme bilo. Svatko ima pravo na svoje mišljenje. Uostalom, na divljem Balkanu nikad mira bilo nije. I neće ga biti. Danas njihova djevojčica, sutra će netko moju Aki usred Grada nabiti na nož ili *****. Kužim. Razumijem. Pa ipak mi je nepodnošljivo kad dođu ovi iz Evrope i počnu mi srati kako se sve ovo oko nas dešava samo zato jer sam ja Živkova kćerka. To ne volim. To mi se ne sviđa. Ne vjerujem u to. Da je moj Živko zvijer. Jedini na kugli zemaljskoj. Ja mislim da smo svi mi moj Živko. Rat, nasilje, klanje, silovanje, rezanje vratova, kopanje očiju i jebanje tuđe majke u guzicu. To je normalno ljudsko ponašanje. Brisanje nosa u papirnatu maramicu, nepušenje u autobusu, nepljuvanje na pod, neuvaljivanje noža susjedu u vrat je prisila. Diktat. Čiji? Njihov. Tko su oni? Ne slušate me. Oni su naši gospodari. Oni su ti koji nam govore: "Kolji!" ili "Briši nos!" Naslućujem da smo i Aki i Kiki i Miki i moja stara i ja, koljači. Samo nam daj šansu. Svatko od nas ima negdje oko koje bi izvukao iz nečije glave, ili potiljak u koga bi sprašio metak ili guzicu u koju bi uvalio *****, iz mržnje. Rat je nešto u čemu se svaki normalan čovjek osjeća kao doma. Normalan čovjek! Svoj na svome. Svaki, **** ga. I jebeni Amerikanac i Norvežanin i Talijan i Nijemac i moj smrdljivi Živadin. Svima nam je toplo oko srca dok koljemo tuđe kćeri. Osjećamo se dobro, pušteni s lanca. Konačno ljudi. Samo. I jedino je to zajeb. Rat ima svoj rok trajanja. Jednoga dana majstori odluče .Treba pokupiti kantice, izvući lopatice iz pijeska. To je uvijek frka. Jer n a s je krenulo. Sad kad je najljepše, kad smo zapalili šestu kuću i izvukli deveti frižider, pojebali malu na pragu... Gotovo. Gotovo? Gotovo?! Kako gotovo?! Kakva "pravila igre"? Netko nam govori da je pijesak letio previsoko. Ili predaleko. Sve kantice nisu na broju. Odjednom je nenormalno jebati njihove curice. Eto. To ne volim. To je licemjerno. Ljudi uvijek nekima siluju malu kćer ili jebu staru mater u guzicu. Ja sam vidjela, ljudi su se u ratu osjećali ugodno.Ogromna većina ljudi. Svi normalni ljudi osjećali su se u ratu dobro. Dobro. Baš dobro i pravedno. Mnogi. Možeš urlati, pjevati domoljubne pjesme, mahati lijepom zastavom, staviti je na krov, veliku, neka se vijori, možeš klati, možeš krasti, možeš pobiti pola grada u ime pravde i istine. I bilo bi super kad bi rat vječno trajao. Ali ne traje. I zato smo u frci. I vi i ja. Odlučili su da rata više ne bude. Vi mislite da rat vodi Predsjednik i da mir zaključuju dva predsjednika. Niste normalni. Predsjednici samo potpisuju. Ne odlučuju. Klinton nije odlučivao ni koja će mu kurva popušiti. Privodili su mu ih po kriterijma njegovih gospodara. Predjsednici?! Predsjednici su medvjedi na vašaru. Tko je Cigo s druge strane lanca? Tko naređuje Klintonu i našim majstorima? Isti oni koji su nama naredili da skočimo u pijesak, dali nam i kante i grablje, a sada nas tjeraju .Gotovo. Fajrunt. Tajmaut. I još nas jebu. Govore da nije bilo normalno toliko klati. Koliko je normalno klati? To ne govore. Seru. Nabijaju nam krivicu. Nameću mir. A mi bi se još igrali. Do smrti. Ali ne. Sada moramo odgovarati na njihova pitanja. Tko je pojebao staru baku bez lijeve noge? Čija je žena primila devet *****a u samo jednoj noći? Čiji su bili ti kurčevi? Naši? Njihovi? Da li je devet previše? Ili premalo? Ili je to pravi broj? Curice su morale pušiti pijanim vojnicima. Koliko je bilo vojnika? Kako to da su bili pijani? Zašto su bili pijani? Gdje im je bio šef? Tko im je bio pukovnik? A zapravo? Kome je to bitno? Koga boli ***** za pojebane curice i prerezane vratove? Mogu li pojebane curice hodati kao da nisu imale sto *****a među nogama? Ne mogu. I onda? Koji sud može zarasti toliko pojebanih malih pičaka? Ni jedan. Igraju se s nama. Jebu nam mater naši gospodari. Najprije nas puste da budemo to što jesmo: silovatelji, koljači, jebači, grobari, palitelji, davitelji, ljuuudiiii... Ljudi! A onda preko noći moramo brisati nos u maramicu. Mene neće jebati na tu temu! Ja znam da postoje oni koji otvaraju i zatvaraju igru. I znam da je sad gotovo. Više ne smijemo govoriti u mobitel dok vozimo. Ni pušiti u sobi za sastanke. Oni moraju predahnuti. Odmoriti se. Podijeliti plijen. U miru jebati mlade glasnogovornice, rezati trakice u boji hrvatske zastave ili u boji neke druge zastave, i gledati gole noge pičke koja im pruža škare. Bez dima i tenkova i raketa i noža. Dečkiće mogu voditi na jahtu i jebati ih na palubi. Ili ih povesti u lov na tigrove. Pa im u hladnom šatoru uvaliti ***** u usku riticu. Mogu se u gloriji slikati sa ženom koju nisu pojebali devet godina, ali to gospođu ne smeta jer ju jebe klinac od dvadeset za samo milju maraka mjesečno. Što smo mi sve radili, vi i ja i moj Kiki i Miki i svi koje znam da bi ovo staro govno koje me upravo gleda s ekrana moglo srati čega će se odreći za vrijeme korizme. Vi ste zapalili tisuće kuća, ubili milijun ljudi, pojebali tisuću djece da bi stari govnar držao staru ženu za ručicu i srao što će joj kupiti za Božić? Kužite? Igraju se s nama. Cijeli ovaj rat vodio se da bi se debelo, bogato, staro govno moglo uvući među noge moje i vaše kćeri. Za sto maraka. Svi ratovi na Kugli vode se da bi gadovi jebali naše kćeri za sitnu lovu. Popizdim kad čujem da smo mi ovdje "Balkanci". Mi smo ovdje "divljaci"! Jedino mi režemo vratove, *****o i palimo. A Ameri u Afganistanu? Ti fakeri ne jebu i ne pale?! Kad oni stave nekome ***** u guzicu to nije jebačina, to je širenje demokracije. Popizdim na tu priču! Ameri bace bombe na Beograd... Ma, ne derite se! Ne urlajte! Ameri su bili u pravu! Neka su ih.... OK. OK! Bili su u pravu! Ovo urlam! Jeste li gluhi, pička vam materina! Ne kažem da Ameri nisu bili u pravu! Jebo vam pas mater gluhu! Sada ću vam govoriti polako. Ameri su bacali bombe na Beograd. Ajde, šutite malo. Bacali su neke bombe, s nekim hladnim ili obogaćenim ili osiromašenim uranom koji izaziva rak. Neka ih pojede rak! Neka ih pojede rak! Ma, neka ih pojede, ali ne govorim vam o tome. Ko im jebe mater! Drugo vam želim reći. Ti isti Ameri koji su bacali na Beograd bombe koje izazivaju rak, danas u Beogradu skupljaju lovu za pomoć djeci oboljeloj od raka. Po Beogradu nalaze ćelavu djecu, nabijaju ih sebi u krilo i slikaju se s njima , zabrinuto gledaju u kameru i traže pomoć! O tome vam govorim! Kako ih jebu! Kako vas jebu! I vas i mene! Ja bar kužim da mi je ***** u dupetu. Trajno! Zavavik! Ali vi ne kužite kurca. Nego se osjećate krivima za sve što ste u ratu učinili, kao da je rat nešto nenormalno i ludo. Pa sad, puni grizodušja, super riječ "grizodušje", s debelim kurcem u guzici, posipate glupu glavu pepelom, gradite kuće koje ste s užitkom zapalili, a koje možda ne biste bili zapalili da ste znali za koji ste ih ***** palili. To! To! Da ste pametni, a niste, nego ste glupi nosači kurca u guzici, vi ne biste bili vi. Ja kužim, ali ne učim. Ne koristim svoje bogato znanje. Da smo vi i ja pametni ne biste vi bili vi , a ja ne bih bila ja, nego bismo bili oni. Gadne njuške na ekranu. Pa bi sad moj Kiki jebao mladi komad, pa bi neki mladi komad jebao mene. Ili me ne bi jebao. Ali bih imala pravo na izbor. Izbor! Sloboda je pravo na izbor. Jebati! Ili biti jeben! 22.10.2008Kletva Za Svaku Kuću 22.10.2008Vreme smrti i razonode TRI PRSTA - PENAL (Boris Tadić, odlomak iz Olimpijskog dnevnika)
Atomsfera je bila fenomenalna - tribine pune ludih navijača, ceo Tibet gori. Moja verna pratilja Žele Zeka i ja smo se udobno smestili i pratili defile. Čim su se pojavili naši kršni momci i devojke, đipili smo na noge lagane, podigao sam obe ruke i pozdravio sam ih tradicionalnim srpskim pozdravom. Namerno sam to uradio, jer ja ništa ne radim slučajno, nek’ vidi svet ko smo i šta smo, a i dosta mi je domicilnih zlobnika koji me zezaju da sam u anglosaksonskom give me five fazonu, bio je red da to svedem na realnu, troprstu srpsku meru. Pa ne krstimo se mi celom šakom kao neki šizmatici! Kad je to Buš video (nisam znao da ima oči na leđima), prosto se raspametio. Sav zblanut, pitao me na savršenom američkom engleskom šta to znači. E, tu sam te čekao, ptico vašingtonska, pomislih u sebi, pa mu ponosno rekoh da je to sveto trojstvo, to je naša ideja, za to se mi borimo, burazeru. Buš se još više zbunio: Znači, sveto trojstvo je Kosovo? Ili je sveto trojstvo, kako se ono kaže, suverenitet i teritorijalni integritet Srbije? Ništa ne razumem. E, glupog čoveka, bože dragi. Ma jok, bre, odbrusim mu, nego znaš ono, pravoslavlje, ortodoksija, bog otac, sin i sveti duh, jednom rečju - tri u jedan. Bušu se lice ozarilo: Aha, kapiram, nešto kao kafa iz kesice. Da, da, to je baš super. Svi za jednog, jedan za sve. Tu sam video da su moje reči pale na plodno tle, kad je Buš tako lako usvojio deo našeg identiteta, za nas Srbe nema zime. Amere smo već osvojili, neka se pripremi ostatak sveta! Kasnije mi je Buš priznao da i oni imaju nešto slično, ne samo pozdrav, već i drevne rituale, i čitavu scenografiju koja uključuje plamteće krstove i crnpuraste obešenjake koji se klate po drveću. Nekada su američki muškarci oblačili svečanu belu odeću, stavljali snežnobelu kukuljicu na glavu i praktikovali lepe narodne običaje, a danas se sve to odrodilo, izopačilo i zaboravilo na korene. E, moj Džordži, rekoh mu sažaljivo i stavih mu ruku na rame, načisto nas upropasti ova globalizacija. Tomislav Marković 22.10.2008Sodoma i Gomora za decuili poklon blog za Troll lady
 Deco, Bog vas voli! Danas ćemo pričati o jednoj priči iz davnih davnih davnih vremena! Vratimo se u vreme pre nego što je Isus došao! Hajmo u vremepolov!  U to davno vreme, Božiji čovek po imenu Lot, živeše sa svojom porodicom u zlom gradu zvanom Sodoma. Sodoma je bila puna greha i tamo su gotovo svi bili pederi i lezbejke, baš kao u Evropskoj Uniji! Ali Lot i njegova porodica ipak nisu bili tako zli kao ostali.  Jednog dana, dva anđela dođoše u Sodomu a Lot je sedeo na kapiji grada. Lot vide dva anđela i reče "Hej momci! Vi mora da ste stranci, svratite u moju kuću da pojedete nešto i da se odmorite." (Postanje 19:1-2)  Anđeli prvo rekoše da neće, ali Lot ih ubedi da odsednu u njegovoj kući. Skuvao je ručak i svi su jeli. Došlo je veče i spremali su se da legnu u krevet kad odjednom svi ljudi iz cele Sodome opkoliše Lotovu kuću i povikaše: "Gde su ona dvojica što su došla kod tebe večeras? Izvedi nam ih napolje da se seksamo sa njima." (Postanje 19:2-5)  A Lot izađe napolje pred ove ljude i reče "Nema šanse momci, ne činite takvoga zla! Nego, imam ja dve ćerke, device, uzmite pa silujte njih!" (Postanje 19:6-8)  Rulja poče vikati na Lota! Lot krenu da se vrati u kuću, ljudi iz gomile ga zgrabiše ali anđeli ga uvukoše nazad u kuću i zatvoriše vrata. Onda oslepeše muškarce, momke i dečake ispred kuće da ne mogu da nađu vrata i uđu unutra. (Postanje 19:9-11)  Anđeli se onda okrenuše Lotu i rekoše mu: "Vidi Lote, imaš li ti još nekoga ovde - zeta, sina, ćerku, roba? Imaš? E vodi ih odavde! Bog je ljut i uništiće ovaj grad i čitav okrug! (Postanje 19:12-13) I Lot ode do svojih budućih zetova koji bi trebalo da ožene njegove ćerke i reče im "Požurite, bežite odavde, Bog je ljut i uništiće grad!" A oni su mu se smejali pošto su mislili da se šali! (Postanje 19:14) I kada svanu sledećeg dana, anđeli rekoše Lotu "Požuri! Povedi ženu i ćerke iz grada ili ćete biti ubijeni zajedno sa ostalima!" Lot je bio nervozan i zastao na trenutak, pa su anđeli uzeli za ruke njega i ženu mu i poveli ih zajedno sa ćerkama izvan grada jer Bog ih je voleo - oni nisu bili pederi ili lezbejke. Anđeli im onda rekoše "Bežite i ne okrećite se i ne zastajte dok ne stignete do brda ili ćete umreti!" Onda im Lot reče: "Ej, čekajte momci molim vas! Pa ja ne mogu da trčim čak do brda, radije ću umreti! Nego ima neki mali grad u blizini, jel možemo mi da pobegnemo tamo a da Bog ne uništi taj grad? Valjda Bog može jednom odustati od ubijanja nevinih ljudi!" A anđeli mu rekoše "Dobro, nećemo uništiti taj grad u koji ćete otići, ali požurite pošto je Bogu baš stalo da počne da ubija!" (Postanje 19:15-22)  Kada su Lot i njegova porodica stigli do tog drugog grada, bilo je podne i Bog je već pustio kišu sumpora na Sodomu i susedni grad Gomoru. Bog je ubio sve od bebe do staraca jer On nas voli! Ali Lotova žena je bila radoznala i pogledala iza sebe da vidi šta se dešava. Bog je to video i naljutio se i pretovrio je u so! Vrh brate! (Postanje 19:23-26) Postanje 19 1 A uveče dođoše dva anđela u Sodom; a Lot seđaše na vratima sodomskim; i kad ih ugleda, ustade te ih srete, i pokloni se licem do zemlje, 2 I reče: Hodite, gospodo, u kuću sluge svog, i prenoćite i operite noge svoje; pa sutra rano kad ustanete pođite svojim putem. A oni rekoše: Ne, nego ćemo prenoćiti na ulici. 3 Ali on navali na njih, te se uvratiše k njemu i uđoše u kuću njegovu, i on ih ugosti, i ispeče hlebova presnih, i jedoše. 4 I još ne behu legli, a građani Sodomljani slegoše se oko kuće, staro i mlado, sav narod sa svih krajeva, 5 I vikahu Lota i govorahu mu: Gde su ljudi što dođoše sinoć k tebi? Izvedi ih k nama da ih poznamo. 6 A Lot iziđe k njima pred vrata zatvorivši vrata za sobom, 7 I reče im: Nemojte, braćo, činiti zla. 8 Evo imam dve kćeri, koje još ne poznaše čoveka; njih ću vam izvesti, pa činite s njima šta vam je volja; samo ne dirajte u ove ljude, jer su zato ušli pod moj krov. 9 A oni rekoše: Hodi amo. Pa onda rekoše: Ovaj je sam došao amo da živi kao došljak, pa još hoće da nam sudi; sad ćemo tebi učiniti gore nego njima. Pa navališe jako na čoveka, na Lota, i stadoše istavljati vrata. 10 A ona dva čoveka digoše ruke, i uvukoše Lota sebi u kuću, i zatvoriše vrata. 11 A ljude što behu pred vratima kućnim ujedanput oslepiše od najmanjeg do najvećeg, te ne mogahu naći vrata. 12 Tada ona dva čoveka rekoše Lotu: Ako imaš ovde još koga svog, ili zeta ili sina ili kćer, ili koga god svog u ovom gradu, gledaj nek idu odavde; 13 Jer hoćemo da zatremo mesto ovo, jer je vika njihova velika pred Gospodom, pa nas posla Gospod da ga zatremo. 14 I iziđe Lot, i kaza zetovima svojim, za koje htede dati kćeri svoje, i reče im: Ustajte, idite iz mesta ovog, jer će sada zatrti Gospod grad ovaj. Ali se zetovima njegovim učini da se šali. 15 A kad zora zabele, navališe anđeli na Lota govoreći: ustani, uzmi ženu svoju, i dve kćeri svoje koje su tu, da ne pogineš u bezakonju grada tog. 16 A on se stade ščinjati, te ljudi uzeše za ruku njega i ženu njegovu i dve kćeri njegove, jer ga beše žao Gospodu i izvedoše ga i pustiše ga iza grada. 17 I kad ih izvedoše napolje, reče jedan: Izbavi dušu svoju i ne obziri se natrag i u celoj ovoj ravni da nisi stao; beži na ono brdo da ne pogineš. 18 A Lot im reče: Nemoj, Gospode! 19 Gle, sluga tvoj nađe milost pred Tobom, i milost je Tvoja prevelika koju mi učini sačuvavši mi život; ali ne mogu uteći na brdo da me ne stigne zlo i ne poginem. 20 Eno grad blizu; onamo se može uteći, a mali je; da bežimo onamo; ta mali je, te ću ostati živ. 21 A on mu reče: Eto poslušaću te i zato, i neću zatrti grada, za koji reče. 22 Brže beži onamo; jer ne mogu činiti ništa dok ne stigneš onamo. Zato se prozva onaj grad Sigor. 23 I kad sunce ogranu po zemlji, Lot dođe u Sigor. 24 Tada pusti Gospod na Sodom i na Gomor od Gospoda s neba dažd od sumpora i ognja, 25 I zatre one gradove i svu onu ravan, i sve ljude u gradovima i rod zemaljski. 26 Ali žena Lotova beše se obazrela idući za njim, i posta slan kamen. 27 A sutradan rano ustavši Avram, otide na mesto gde je stajao pred Gospodom; 28 I pogleda na Sodom i Gomor i svu okolinu po onoj ravni, i ugleda, a to se dizaše dim od zemlje kao dim iz peći. 29 Ali kad Bog zatiraše gradove u onoj ravni, opomenu se Bog Avrama, i izvede Lota iz propasti kad zatre gradove gde živeše Lot. pionirovglasnik.com 22.10.2008Sav Taj Bes ili sastav na temu kad blogeru padne roletna :))
Pička Vam Materina
da, vi! vama govorim! vi koji mi niste dali da se izrazim vi koji ste izmislili cenzore vi koji ste preleteli šest hiljada milijardi svetlosnih godina za sve što ste mi uradili PIČKA VAM MATERINA! eto! Uzgred, da vas pitam - ako nije tajna - a kako ste saznali (da vam nije ko rekao, ili imate neke tajne aparate?) - da ja za sve to vreme Ako bi bili ljubazni da mi odgovorite, umeo bih da cenim! (Može i na pp) i, da, naravno, *****
DAKLE I VAMA, I VAMA, I VAMA, I VAMA, pa, PIČKA VAM MATERINA BOLESNA UVRNUTA NAKAZNA! šta je? pa, niste u pravu jesam naravno I MENI!
22.10.2008Burni socijalni život Marice Dačić, jedine cure u selu
Zbog političke krize u Srbiji došlo je do trenda se sve više ljudi beži iz sela u grad, a posle beže dalje. Na kraju završe u nekoj zemlji zapadne Evrope. Takav je slučaj i u selu Vladimirovci kod Skupštinevca. Veliki broj ljudi je pobeglo od mukotrpnog rada, nemaštine, bede, nemanja struje, vode, telefona… Ali to nije najveći problem Vladimirovčana. U selu trenutno živi šest momaka spremnih za ženidbu, ali udavača skoro da nema. Ostala je samo jedna. Marica Dačić zvana Bucka. Bucka, od oca Slobe i majke Mire, živi u staroj trošnoj porodičnoj kući napravljenoj od blata. Sama se brine o imanju i stoci jer joj je otac skoro umro u zatvoru, a majka pobegla sa švalerom u Rusiju. Bucka je, iako nije završila ni osmoljetku, veoma mudra devojka koja je odlično iskoristila svoju stratešku poziciju jedine cure u selu da sebi digne cenu i olakša život. Kad je došlo vreme za ženidbu momci su danima obilazili oko Buckine kuće, pevali joj pod prozore, kroz tarabe posmatrala dok je u dvorištu grudi prala i preko plota joj dobacivali: „Bucka, hoćeš li za me poć?!“. Svi osim Čedoslava. Čedoslav jedino nije bio zainteresovan za Bucku, pa je po selu počelo da se priča da je od onih, dok su ga drugi branili da jednostavno ne voli punačke. Ostali momci su to jedva dočekali jer im je to povećalo šanse da će baš oni biti izabrani. Hteo je i Neša Čančić da digne ruke od Bucke, ali ga je njegov drug Boki prijateljski upozorio: „Nešo, sad ne smemo da stanemo, ženidba ne može da čeka, jel hoćeš da se o tebi po selu priča da si kao Čedoslav?! Jeste da nemaš šanse kod nje jer si feleričan u nogu, ali pamet u glavu i udovoljavaj Bucki.“ Neša je ozbiljno shvatio to upozorenje te je i on počeo da udovoljava Bucki. Bucka je tu pažnju seoskih mladoženja odlično iskoristila te ih je počela iskorišćavati kao jeftinu radnu snagu. Dok je ona po ceo dan sedela na verandi i sunčala svoje obline, Voja je okopavao njivu, Toma je hranio svinje, Boki je čistio kuću, Vuk je čuvao ovce, a Neša je kuvao ručak. Bucki se to stanje mnogo svidelo, jer je po ceo dan plandovala i znala je da će taj lagodan život prestati onog trenutka kada bude izabrala jednog od njih, za koga će se udati. Zato je činila sve što je bilo u njenoj moći da trenutno stanje što više prolongira. Voji je ponekad davala da je za sisu pipne, Tomi da je za dupe štipne, Bokija bi u obraz poljubila, Vuka po kosi pomilovala, a Neši zavodljivo namignula. Ali ni mladoženje nisu sisale vesla i ovaj mukotrpni rad im se uopšte nije dopadao, te su odlučili da pritisnu Bucku da se što pre odluči. Bucki se naravno nije odlučivalo ali nije imala kud. Pre spavanja je mladoženjama obznanila da će se udati za onog ko joj prvi dođe u snove. Oprala se mirišljavom vodicom, obukla najlepšu spavaćicu i legla da spava. Okretala se, prevrtala i najzad zaspala. Sanjala je ogromnu poljanu po kojoj su od laganog vetra njihali crveni karanfili. Osećala je divan miris cveća, iako karanfili ne mirišu. Golišava je trčala po poljani dok nije naišla na mali šator. Okretala se oko sebe da vidi imali koga, ali je samo videla jedno ogromno prostranstvo. Podigla je ulazno šatorsko krilo i ušla. U šatoru su ležale gole mladoženje. Svi su bili tu i pohotno su je gledali. Bucka pomisli u sebi, da li će ovo biti jedan od onih snova?! Ali, spustila je pogleda na njihove maestralne organe i svima bejahu podjednako mali i nedovoljni da je zadovolje. Razočarana se okrenu i pobeže iz šatora. U tom trenutku se probudila. Već je svanulo i mladoženje su čekale ispred kuće da im saopšti koga je sanjala. Vest da ih je sve u isto vreme usanjala im se ni malo nije dopala. Zahtevali su od nje da smisli neki zadatak za njih i ko bude najbolji imaće čast da bude njen muž. Bucki se svidela ta ideja i pošto je najviše na svetu volela kolače odluči da će onaj ko bude napravio najlepši kolač osvojiti njeno punačko srce. Mladoženje su se bacile na proučavanje recepata svojih baka i da pripremaju kolače koji će osvojiti Bucku. Voja je spremio urmašice ali su mu zagorele te ih Bucka nije htela ni probati. Toma se isekao dok je rendao čokoladu te nije uspeo ni da završi kolač. Boris je napravio sutlijaš ali je zaboravio da stavi pirinač. Vuk je ispekao prase i bio diskvalifikovan. Nešin kolač je jedino uspeo, ali nije dobro oljuštio orahe te je Bucka slomila zub kad ga je zagrizla. Sve ih je proglasila za nesposobne da naprave kolač koji bi osvojio njeno srce i da se ubuduće moraju bolje potruditi. Mladoženje su pokunjeno otišli kuće, jer ni ovog put Bucka nije nijednog izabrala. Prolazilo je vreme Bucka je i dalje plandovala a mladoženje radili za nju. Prolazili su tako dani i oni opet stadoše pred Bucku i zahtevaše da izabere jednog. Bucka nije imala kud već odluči da ode na grob svog oca Slobe i da prizove njegov duh. On će najbolje znati koga da izabere. Čekala je pun mesec, jer se prizivanje duhova samo tad može obaviti, i to veče, tačno u ponoć, ode na seosko groblje da prizove duh pokojnog joj oca. Klekla je ispred njegovog groba, stavila činiju u koju je sunula svetu vodicu, zapalila sveće i tamjan i počela nešto nerazgovetno da mumla. Posle nekoliko minuta zemlja na grobu se zatresa i u činiji sa vodom pojavi se lik njenog pokojnog oca, koji reče: - Reci ćero moja, što me i na onom svetu uznemiravaš?! Od tebe ni mrtav nemam mira. Zbori. - Tato, vreme mi je da se udajem. A ne znam koga da izaberem. Svi me mladići u selu oće. - Osim Čedoslava. - Jeste, osim Čedoslava, njemu nešto fali. - Slušaj me ćero dobro šta ću sad da ti kažem. Svi su ti oni nesposobni. Ni za šta nisu. Niko od njih te neće zadovoljiti onako kako ti zaslužuješ… Pojedinačno… Zato ćero nemoj da biraš, već ih uzmi sve. Jedino tako ćeš biti namirena – i lik iz činije nesta. Bucka pokupi stvari s groba i požuri kući gde su je čekale mladoženje da im saopšti šta je duh rekao. Bili su iznenađeni kad im je saopštila šta je duh rekao, ali nisu imali kud. Protiv duha se ne sme. Sutradan su organizovali grupno venčanje. Ubrzo zatim Bucka ostade u blagoslovenom stanju i posle devet meseci rodila je sina koga nazva Sloba, po ocu. Od tada su zajedno živeli u nacionalnom jedinstvu i zajedno mrzeli Čedoslava kome je nešto falilo. Predrag M. Azdejković 22.10.2008Abecedna pesma – blagoslov blogerimaby Predrag M. Azdejković
„Abecedna pesma“ promovisana je na Queeria blogu, kao poklon blogerima za početak nove blog sezone. Odbor za blogersku nastavu „Queeria centra“, čiji je predsednik Predrag M. Azdejković, promovisao je „Abecednu pesmu“, po tekstu umirovljenog porno glumca Rona Jeremya, na muziku umirovljene porno glumice Ciccioline, u aranžmanu i produkciji još uvek dobrodržećeg porno glumca Rocca Siffredia. Glumci Peter North, François Sagat, Belladonna i vojni hor „Butthole Whores 3“ učestvovali su izvedi ove pesme. Umirovljeni porno glumac Ron Jeremy, napisao je pesmu, čiji svaki stih prati slovo abecede i predstavlja osnovu Queeria bloga: „Ne pristupajte blogu metodološki, pristupajte mu srcem“, savetovao je porno glumac. Umirovljeni porno glumac pretio je blogerima dildom, a oni su mu se smejali, zašto je tako, pitao se i sam. Konferencija za novinare otvorena je blogerskom pesmom, a umirovljena porno glumica Cicciolina objasnila je šta ju je inspirisali u stvaranju muzike za ovu pesmu: „Ideju za ovu kompoziciju sam dobila jedno veče dok sam s porodicom gledala film ’Weapons of Ass Destruction’ i odmah u ruke uzela udaraljke i metalofon. Kreativni vrhunac dostigla sam posle svega 3 minuta,“ izjavila je glagoljiva porno diva. Na kraju je uživo otpevana „Abecedna pesma“. Blagoslov Jenne Jameson blogerima Povodom nove blogerske sezone Queeria prenosi blagoslov Jenne Jameson i poklanja vam „Abecednu pesmu“. Dragi blogeri i blogerke, Na početku nove blogerske sezone i tokom vašeg blogovanja neka vas prati moj blagoslov. Trudite se da budete dobri blogeri, dobri komentatori i dobri drugovi. Molite se Bogu da blogersko gradivo uspešno savladate. Živite razvratnim životom. Klonite se konzervativnog i dosadnog društva. Čuvajte zdravlje, fizičko i duhovno, i uvek koristite kondom. Vama, dragi blogeri na korist, vašim partnerima na radost, Kviriji na ponos. Seks činite i seksu se nadajte. Neka vam je Bog u pomoći i neka vas čuva u sve dane vašeg života! S blagoslovom,
Abecedna pesma - lyrics S blagoslovom Abecedu, abecedu, abecedu Bože volim, Abecedu Bože volim, Abecedu, abecedu, abecedu Bože volim, Abecedu Bože volim, Abecedu, abecedu, abecedu Bože volim, Video spot:
22.10.2008Razvod na neodređeno vreme
U jednom malom selu u opštini Knić, živeli su Tomanija i njen suprug Vojče. U opštinu Knić doselili su se jer ih je ime jako podsećalo na Knin, za koji su emotivno vezani i o kome i dan danas sanjaju. Upoznali su se 1995. godine u zatvoru Gnjilanu gde su bili na izdržavanju tromesečne zatvorske kazne zbog prostitucije. Bila je to ljubav na prvi pogled, kao što obično biva u tradicionalnim srpskim ljubavnim pričama. Ljubav se rodila istog trena kada su se videli u zatvorskom dvorištu, i odmah doneli odluku da će se venčati čim se nađu na slobodi. Tako je bilo. Nakon što su bračno putovanje proveli u Karlovcu, Karlobagu, Ogulinu i Virovitici, doselili su se u selo Žunje u opštini Knić i počeli da se bave seoskim turizmom, specijalizovani za prevođenje žednih preko vode i prodaju magle. Tomanija je svake godine rađala po jedno dete. Non stop je bila u drugom stanju, sve dok joj čoveka ne oteraše u zatvor. Svaki put kad bi videli Tomaniju, imala bi stomak do zuba i cigaretu u ustima. Nije gasila. Pričalo se po selu da voli i da popije koju domaću rakiju šećerušu. Nije ni čudo zašto je rodila onakvu decu; sinove Acu i Dragana i ćerke Natašu, Lidiju i Vjericu. Rađala bi ona još, ali Vojče zaglavi robiju. Kažu komšije da se Tomanija to veče napila k'o letva i celu noć pevala. Šuškalo se da Vojče i ona nisu bili u skladnom braku, jer je ona po ceo dan naporno radila, kuvala, prala, peglala, čuvala decu, dok se on bavio naivnim slikarstvom i pisanjem rodoljubive poezije. Jednom su se tako strašno posvađali, da se Tomanija spakovala i otišla kod sestre u Antun, gde je bila nekoliko dana. Ni dan danas se sa sigurnošću ne zna šta se sve tamo dešavala. Jedva su se pomirili. Vojčeta su strpali u zatvor 2003. godine. Niko u selu ne zna zašto je on tačno tamo, ali evo prođe više od pet godina kako je u zatvoru . Sigurno je nešto strašno zabrljao, čim ga tako dugo drže. Ali, od kada je Vojče u zatvoru, Tomanija je procvetala. Ostavila cigarete, više ne pije, popravila se i prolepšala. Sasvim druga žena. Priča se da ima i švalera. Niko ne zna ko je, ali seljani sumnjaju da je seoski učitelj Beli. Ali, sve što je lepo ima kraj. Ljudi su polako počeli da napuštaju selo i da idu u grad, ili da beže u inostranstvo. Tomanija je gledala kako jedna po jedna familija napušta Žunj u potrazi za boljim životom. A ko i ne bi. Selo nije imalo struju, vodu, kanalizaciju, telefon... Živelo se kao u srednjem veku. Noću nisi smeo da izađeš napolje, jer bi mogao da te pojede Vuk. Tomanija je govorila da ona nikad neće napustiti Žunj, jer je za to selo vezuju lepe uspomene. Tu se s čovekom skućila, decu rodila, zavolela svaki kutak sela i osećala se sigurno. Nije marila za modernizaciju, struju, vodovod, televiziju, kanalizaciju ni telefon. Ali, vremenom su do nje dolazile priče kako su se bivši žitelji Žunja lepo snašli u gradu, kako uživaju i napreduju, dok ona samuje i čamuje. Posle izvesnog vremena je prelomila i odlučila da se s porodicom preseli u grad, ali to nije mogla na svoju ruku. Morala je da se konsultuje s Vojčetom. Jedno jutro oko pet sati, spakovala se i otišla da poseti muža u zatvoru. Vojče se obradovao da je Tomanija došla u „onu" posetu, kad se njih dvoje osame i malo igraju kao u dobra stara vremena, ali ovoga puta to nije bio slučaj. - Slušaj me Vojče. Meni je više muka da gorim sveće, 'oću sijalice, i to one štedljive. Muka mi je da me ujutru budi petao, 'oću budilnik, i to na struju. Neću više da serem u poljski vece, hoću klozetsku šolju, prculansku, i bide. Oću i veš mašinu, i to ove digitronske. Peglu na paru. Televizor. Oću i ja da gledam španske serije kao sve žene. Muka mi je više da budem seljanka. Oću bre da budem gospođa. Da nosim štikle, a ne opanke. Čarape od svilenu bubu, a ne vunene. Da jedem s escajg, a ne sa zarđalim kašikama. - A kakva ćeš govna da jedeš?! - Moderna. Muka mi je više od sela. Ja idem u grad. Pakujem decu i idem. - Samo preko mene mrtvog, gusko jedna. Ti ćeš u grad. Videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ne znaš ti kakav je grad. Pun manijaka i ludaka. Ne bi ti tamo izdržala ni dva sata. - E kada sam izdržala tolike godine u braku s ludakom i manijakom, ima da izdržim i te gradske. - Tako znači?! - Tako!!! - Onda ti i ja više nemamo šta da razgovaramo. Hoću razvod. - Uuuuuuu što me uplaši. Sva se tresem. - A kad izađem iz zatvora ima da ti uzmem decu. Mene su uvek više voleli nego tebe. - Malo morgen. Nećeš ti nikad da izađeš odavde. Mnogo si ti zasrao. Ima da truneš ovde do kraja života. - Onda ću da pobegnem. - Oćeš. Nisi ti brajko grof Monte Kristo, pa da s kašiku iskopaš tunel do slobode. - Videćeš ti. Nismo mi još završili. Imam ja još prijatelja napolju. Nećeš tako lako da se izvučeš. - Poljubiš me u dupe. Ne plašim se ja ni tebe, ni tvojih pajtaša. I tako Tomanija napusti Vojčeta i preseli se u grad. Priča se da je jedno vreme provela u sigurnoj kući, jer su joj Vojčetovi pajtaši pretili. Posle se lepo skućila, počela da radi kao prodavačica cveća na groblju i započela sasvim novi život, o kome je sanjala. Priča se da se i dan danas ponekad viđa sa seoskim učiteljem Belim. Možda se i venčaju jednog dana. Happy End Predrag M. Azdejković Pas koji laje, a još uvek ne ujeda 16.10.2008Ko nema u glavi ima u prstima ....ili jesenji poligon za suicidna delanja
Juče smo upražnjavali yesennju *** *** posvetim galebove u mozgu tebi...samo tebi posle ih gadjam... *** Onda ih ljubim Dajem im novi život... *** zajedno smo jači, čvrsti kao suza.
|
O meni Moj Profil Arhiva Prijatelji Foto Album LinkoviKategorijeMorning ShitEvening Shit Neuro Jazz Sadomazoteka Artikoolacija hard core Poslednje napisanoMary & Vesela Mizantropija..Long Time No See Beton Jungle Bikers Zločin bez kazne Osetometrija u boji Blue PrijateljimalivojaSvemirko kojak Wall agmonser Ljubasta janik vojslav III mephistopheles Tresnja poglavica bozabritva Wolfie Beogradoholik zaratustra nurlisoul pepelinno Lela13 elfish twopumpkins SigmundFreud littledickens yin Freeda Jeska anonimna asterion webman LepotaPoroka nataaa ludo1 coolmare coolja frity DANILOVICorNOT Capricornus GostKodGrofice Evergreen ivanmilke Kaufman2007 mnjradovic
Neuro Jazz < |
