Neuro Jazz

WARNING - 100% sex free material!
Bio sam sedam godina zaleđen u dvorcu ledene kraljice. Sasvim obična bajka – ja sam krenuo u svet da potražim sreću, ona je rekla čarobne reči, i – ode sedam godina.
Ali, sad sam se vratio. Čarolija je prestala , i ponovo sam slobodan.
Samo, kako objasniti mome plišanom medi?

Doduše, on je jedan medvedić s vrlo malo mozga, ali...
-Vidiš - počeo sam - sreo sam tako jednu prelepu vilu, i njena čarolija pretvorila me u princa, prosjaka i plamenu pticu. Ali, rekao sam sebi, nije mi ništa. Odjedno sam shvatio da treba da kažem "volim te". Ali, dok su reči stigle do nje, bila je već u sedmom carstvu. Mislim da je bila tužna, i da je moja ljubav ozarila, i da je odgovorila. Ali, dok je njen glas doputovao do mene, već sam prešao Sedam Nepovratnih Mora.
- Znaš šta - rekao mi je kad sam mu sve ispričao i šeretski me pogledao svojim staklenim okom (drugo mu je u međuvremenu izgubljeno). – To je jedna od onih priča kakve se pričaju samo medama sa vrlo, vrlo malo mozga.
- Nee... – branio sam se. – To je jedna od priča kakve se događaju dečacima sa vrlo malo mozga. Ali, nije to više važno. Pustimo sad prošlost. Važno je da sam se vratio – i sve će opet biti kao pre!
- Hmm, reče meda značajno. I pomalo tužno. I sumnjičavo zavrti glavom.
- Šta "hmm"?
- Ti stvarno misliš da si se vratio?
- Kako misliš da mislim da sam se vratio, ti nerazumni medvede! Zar me ne vidiš? Ako me vidiš, znači da sam se vratio, zar ne?
- Pa, naravno, da. Ali, u stvari, ne.
- Kako sad to?
- Pogledaj malo oko sebe, ti dečače sa sasvim malo mozga, reče meda pokroviteljski.
Nekoliko polomljenih lutaka, jedan bivši dečji krevet, i brod koji je nekad plovio. Sad bi mogao da služi kao podmornica.
- Znaš, ovo mestu – nagne se meda prema meni i šapne mi na uvo.
- Da, šta s njim?
Obazre se levo i desno da proveri da neko ne gleda i ne sluša, pa mi onda šapne u poverenju:
- To u stvari nije Onaj Pravi Svet!
- Nije? Nego šta je?
- Ovo je Svet Polomljenih Igračaka!
Nemoguće, pomislim.

A opet... Proradi mi crv sumnje.
- Kako to misliš? Zar to postoji?
- Znaš, polomljene igračke se skupe jedne večeri, priredi se mala svečanost, ukrcaju se na jedan brodić (ili makar splav), i puste se niz reku. I onda doplove ovde. U Zemlju Polomljenih Igračaka – objasni mi meda. - Tako sam i ja dospeo ovde.
Naterao me da se zamislim.
Tako smo neko vreme sedeli i mislili. I povremeno uzdisali. Meda je, kao i obično, mislio jedno prozirno bledoružičasto Ništa, jer je to najlakše kad imaš sasvim malo mozga.
A ni ja nisam uspevao da smislim bog zna šta.
- Hej! – mune me on prijateljski laktom kad je prošlo neko vreme.
- Hej! – uzvratim nu na isti način.
- Aaa... – počne on sa snebivanjem. – A šta je tebi polomljeno?
Zamislim se jo malo.
- Ja sam mislio da je sad konačno sve u redu. Mislio sam da sam bio dugo odsutan, jer sam bio začaran, i da sam sad slobodan, i da sam se vratio...
- Znaš, i ja sam hteo da se vratim – poveri mi se meda. – Ali, znaš šta sam otkrio? Povratak ne postoji... Sve ulice su jednosmerne. Sve reke teku nizvodno. Svi glasovi dolaze iz prošlosti.
- Znam - setio sam se. Kad sam bio dečak, čitao sam časopise o vasioni. Kad mi komuniciramo s nekom udaljenom civilizacijom, mi pošaljemo poruku "zdravo!", a oni tamo još uopšte ne postoje. Poruka putuje milion svetlosnih godina, i za to vreme oni tamo negde nastanu, i dobiju našu poruku. Onda se oni oduševe i pošalju nama uzvratnu poruku "zdravo, zdravo!" A kad njihova poruka stigne, nas već odavno više nema.
- Da - šapne meda. - A poruka je stigla...