13.4.2008
Ex ponto
Ivo Andric
Jeli vam se dogodilo da vam uzmu sve - a sta se covjeku ne moze
uzeti? - i da vam na dusu poloze tesku odornu ruku i da vam uzmu
radost i vedrinu slobodna duha; i samu srcanost, koja ostaje kao
poslednji ocajni dar sudbine, da vam uzmu i da ucine od vas nijemo
prerano ropce?
Kud sam ja sve lutao?
Kud su padale moje teznje, koliko posrtao, koliko bludio u
mislima i grijesio u zivotu! - Kako da vam kazem kad to i rodjeno
moje sjecanje zaboravlja! Oholost me je nosila kao vjetar. Oganj
kojim mi je sagarala dusa nije me izjedao nego mi je davao snagu
i zamah.
Na borbe svijeta ja sam gledao kao sto se s vedra visa gleda
na magle koje se nadvijaju po dolinama.
Bio sam nijemi, oholi gost zivota.
Nisam imao suhe kore hljeba ni suze da je pokvasim i, isplakavsi
je, da mi lakse bude. Gladnu mi je bilo zima, bolio me je sram i
moj i tudji, i udarci i tragovi gvozdja na rukama.
Ko zna od srecnih i slobodnih sta je to samoca? Ni pauka nije
bilo da jednom bar potka moju samocu, a covjek cije sam korake cuo
pred svojim vratima bio je moj neprijatelj.
Ima neznana formula koja odredjuje odnos izmedju radosti i bola
u nasem zivotu. Stradanje i grijeh se upotpunjuju kao kalup i njegov
odljevak.
Zivot nam vraca samo ono sto mi drugima dajemo.
Sve je u meni mrtvo; tako mi je dobro.
Ne dopire do mene zvuk, umro mi je ocinji vid. Sve je ostalo za
velikom kapijom koja se zatvorila muklo za mnom. Izgubio sam sve i
nisam vise covjek nego nemirna besana misao koja je potonula i
pricutala se na dubokom dnu, a nada mnom su kao neprozirne zelene
mase voda, mir, daljina i zaborav.
Nisam ni pokusao da trazim. Sa najbeznadeznijm gubicima covjek
se najlakse pomiri. Zagledao sam se u tamno zelenu vodu. I u
slici izgubljenog prstena na pjescanom dnu bi mi jasan zivot
covjekov i mladost i ljubav kako se kida i gubi i prolazi, bez
nade i povratka.
Osjetio sam da sam se prerano odcijepio od ljudi, da sam
osamljen i nesrecan.
Kada nevolja poraste i stradanja zaredjaju, kad bol zaboli odvec
onda se u meni dusa okrene, ispuni me prkos i drska zlobna ravno-
dusnost i crni ponos onih koji odvise pate.
Kasno u noc. Danas sam cuo u razgovoru kako neko rece:" - - - on
i ne zna sta je prava sreca". Ne znam za koga je to receno. Ali
kako je jadan onaj koji je to rekao!
Ja ne znam sta je prava sreca, ali za to ja i sutim. Sutim o
svojoj sreci kao i o tudjoj.
Ljudi su u velikoj vecini, jadna stvorenja. Svoju srecu grade
na varkama, zlim ocima gledaju oko sebe.
Sad uvidjam: gubiti je strasno samo tako dugo dok se ne izgubi
sve, jer gubiti malo donosi zalost i suze, i dok god mozemo na
preostalom mjeriti velicinu izgubljenog tesko nam je, ali kada
jednom izgubimo sve onda osjetimo lakocu za koju nemamo imena,
jer to je lakoca prevelikog bola. Lagan sam, lagan da poletim!
Sve izgubljeno je u mojoj svijesti, samo bez tezine i gorkosti
zemaljskih stvari; ja imam opet sve sto izgubih, preobrazeno i
uljepsano - u sjecanju. I jos: ja imam veliku slobodu onog koji
nista nema i mir onog koji je prezalio i konacno se rastao.
Uvijek su noci bile mom zivotu kobne. Cuda su u meni nicala i
kaosi hujali. Obuzdavao sam velike strasti, bio bitke, trpio
poraze i slavio pobjede.
Od straha su ljudi zli i surovi i podli, od straha su darezljivi,
cak i dobri.
Sve se nizi visega boji. A onaj koji nema nikog da se boji taj
preza pred strahom kog mu radja njegova bolesna masta, jer strah
je kao zaraza koja ispunjava sve mozgove.
Zivot je dug i mucan, kako da ga prebrodim, kad na mene naidje
umor i zelja smrti.
- Nasloni glavu na cije rame, sij njivu i hrani svoju djecu,
potrpi i zivot ce proci.
Godina je duga i oskudna, kako da je predjem kad naidju zli
mjeseci?
- Pomisli da je bilo gorih i da ce doci bolje i pretpi; godine
brzo prolaze.
Mjesec je dug i tezak, kako da ga prezivim kad mi dotezaju brizni
dani bez kraja?
- Mjeseci se izmenjuju, prolaze brzo, a s njima i brige.
Dan je dug i siv, kako da ga podnesem kad me zamori i rastuzi?
- Dani teku brzo. Potrpi! Donijece radost i odnijeti bol.
Sati su dugi i neveseli, kako da ih premetnem kad donesu strah
i zalost sa sobom?
- Brzo iskucavaju sati; radi i zaboravljaj, imaces miran san i
radosno budjenje.
Ovo je od svega najteze: kad se osjeti, da se je zaslo daleko,
da se je na mjestu na koje se ne spada, da su dani koji prolaze
zaludni, da izgubljeno vrijeme place. Ja taj osjecaj kazujem
prosto i mozda nejasno, ali on mora da je dobro poznat ljudima
koji nisu nasli svog mijesta ili su ga izgubili.
Svejedno je koja je vasa istina, glavno je prenesite je kroz
svoj zivot kao svetinju i ne iznevjerite dusu svoju nikad.
- Sta si vidio u ljetni dan, sine moj?
Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vjecno, a covjek slab i
kratkovjek.
- Sta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?
Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vjecna.
- Sta si vidio, sine moj, u ljetni dan?
Vidio sam da je ovaj zivot stvar mucna koja se sastoji u nepravilnoj
izmjeni grijeha i nesrece, da zivjeti znaci slagati varku na varku.
- Hoces da usnes, sine moj?
Ne, oce, idem da zivim.
P.S. Moram da vracam ono shto mi je pre bilo na blogu:)))
13.4.2008
Ako mozeš ostati miran kad na tvom putu
Svi izgube glavu i prstom pokazuju na tebe,
Ako sacuvaš poverenje kad svi ostali sumnjaju,
Ali ako im ne zameriš što nemaju poverenja;
Ako ti cekanje ne predstavlja mnogo muke;
Ako ne lazeš kad cujes lazi,
Ili ako ne mrziš kad tebe mrze;
Ako se ne praviš suviše dobar,
niti govoriš suviše mudro;
Ako snivaš ali ti snovi nisu sve;
Ako misliš ali ti misli uvek ostaju ciste;
Ako znaš da primiš pobedu i poraz,
Da primiš jednako i jedno i drugo;
Ako mozeš podneti da tvoju istinu
Varalice iskrivljuju da bi lakše prevarili budale;
Ako vidiš kako u komadice razbijaju tvoj cilj
I ako se sagneš da podigneš i pokupiš ostatke.
Ako mozes sakupiti sva tvoja dobra
I staviti ih na kocku, sve odjednom,
Ako si spreman da ponovo krenes, kao na pocetku,
Ne prošaptavši ni reci, izgubivši sve uz osmeh;
Ako prisiliš svoje srce, svoje zivce, svoje mišice
Da sluze tvojim ciljevima i kad su malaksali,
I ako ustraješ kada sve zaostane,
Izuzev volje koja nareduje: "Drzi se dobro!"
Ako se usred gomile ne ponosiš,
I ne smatraš se herojem, ako se druzis sa kraljevima;
Ako te ni prijatelj ni neprijatelj ne mogu pokvariti;
Ako svaki covek za tebe nešto znaci, ali ni jedan suviše;
Ako umeš dobro ispuniti svaku minutu svog zivota,
I svakog trenutka ideš pravim putem;
Tvoja ce biti zemlja i sve njeno blago,
Jer, BICEŠ COVEK, SINE MOJ
Rudyard Kipling
Blaženstvo se nalazi u ukusu, a ne u stvarima,
i čovek je sretan kad dobije ono što voli,
a ne kad dobije ono što drugi smatraju da treba voljeti.
F. La Rochefoucauld
P.S.S jednom nogom na Zemlji
s drugom nogom u oblacima...,
shaljem svoje misli u Kosmos
- znajuci da to nije uzalud...
Ruke nam se obavijaju,
oči nam se upijaju, tako počinje povest naših srca...
Noć je u martu, mesečina svetli;vetar nosi slatki miris žene;
moja svirala leži na zemlji zanemarena, a tvoj je cvetni venac nedovršen.
Ljubav ova između tebe i mene jednostavna je kao pesma.
Tvoj preves boje šafrana opija mi oči.
Venac jasminov, koji si isplela za me, opija mi srce drhatom kao hvala.
To je igra davanja i odricanja, otkrivanja i ponovnog skrivanja;
nešto osmeha i sasvim malo stidljivosti i poneka tek, slatka, besmislena kavga.
ljubav ova između tebe i mene jednostavna je kao pesma.
Nikakve tajne izvan sadašnjice;nikakve borbe oko nemogućeg;
nikakve senke iza ljupkosti; nikakvo pipanje u dubinama tame.
Ljubav ova između tebe i mene jednostavna je kao pesma.
Mi ne lutamo iz reči u večito ćutanje;
ne podižemo ruke svoje u prazninu za stvarima izvan nade.
Zadovoljni smo onim što dajemo i onim što dobijamo.
Nismo iscedilii poslednju kap radosti da iz nje pravimo vino patnje svoje.
Ljubav ova između tebe i mene jednostavna je kao pesma.
RABINDRANAT TAGORE
13.4.2008
Nekada davno je stari Cherokee svome unuku
ispričao jednu životnu istinu.
- U nutrini svakog čovjeka se vodi bitka.
Kao borba između dva vuka. U nutrini svakoga od nas.
- Jedan vuk predstavlja zlo. Predstavlja bijes, zavist, ljubomoru, žaljenje, pohlepu, aroganciju, samosažaljenje, krivnju, grijeh, srdžbu, inferiornost, laž, lažni ponos, egoizam...
Drugi vuk predstavlja dobro. Predstavlja ono što pruža užitak, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, dobrohotnost, srdačnost, darežljivost, istinu, suosjećanje i vjeru.
Mali indijanac se zamisli na nekoliko trenutaka. Sve svoje misli vrijedno usmjeri u dubinu djedovih riječi, te ga zapita:
- Koji vuk na kraju pobijedi?
Stari Cherokee odgovori sa smiješkom na svojem starom licu:
- Pobjeđuje uvijek onaj kojega hraniš...
STARAC I BIJELI KONJ
U jednomu selu u Kini živio je starac, vrlo siromašan. Sva mu imovina bijaše konj bijelac. Carevi su nudili bogatstvo za toga konja, ali ga starac ne htjede prodati. Govorio je:"Taj je konj moj prijatelj. Kako da prodam prijatelja"?
Ali jednoga dana staja osvanu prazna. Suseljani se okupiše i stadoše mudrovati, koreći starca zbog toga što nije htio prodati konja koji je, očito, sada ukraden.
"Da si ga prodao, uživao bi u bogatstvu, koje ti se za nj nudilo. Ovako si ostao i bez bogatstva, i bez konja".
Ali starac reče:
"Kažimo samo ovo: konja nema u staji. Sve ostalo vaša je prosudba. Tko zna je li nestanak konja za dobro, ili za zlo. Jer mi znamo tek mrvicu istine".
Suseljani se nasmijaše, i razglasiše selom da je starac pomjerio pameću. Ali poslije dva tjedna, konj se vratio. Nitko ga nije bio ukrao, sam je odlutao u divljinu. Tamo je susreo tridesetak divljih konja. Svi su ti konji došli za njim do starčeve kuće.
Opet se suseljani okupiše oko starca. Sada su govorili:
"Imao si pravo, starče - nestanak bijelca nije bila nikakva nesreća! Naprotiv, dobio si još trideset konja! Oh, kakva sreća, kakvo blago"!
Strarac reče:
"Vi i opet počinjate istu pogrešku - prosuđujete. A tako malo znadete. Recite samo da se konj vratio, i da je sa sobom doveo trideset divljih konja. Nitko ne zna je li to blagoslov, ili nevolja.To je samo dijelak cijele priče".
Ovoga puta seljani ušutješe, ne rekoše više da je pomjerio pameću, mada su neki od njih i dalje tako mislili.
Starac je imao sina jedinca, koji se stao baviti vježbanjem i uzgojem konja. No ne prođe ni tjedan dana, a jedan ga divlji konj zbaci u punomu trku, i mladić polomi obje noge. I opet se okupiše seljani i stadoše mudrovati, govoreći:
"Bio si u pravu, starče, kada si rekao da dolazak konja nije blagoslov! Kakva nesreća! Tvoj jedinac je sada prikovan za postelju, i nemoćan da se brine o sebi. Sada si siromašniji no igda"!
Starac reče:
"Vi i opet po staromu. Opsjednuti ste time da izričete sudove. Recite samo da je moj sin polomio noge. Nitko ne zna je li to nevolja, ili, naprotiv, blagoslov. Premalo znademo da bismo sudili".
Prođe nekoliko tjedana, i u tomu se kraju zarati. Sve mladiće pokupiše i odvedoše u vojnike - sve, osim starčeva sina. Seljani su naricali i zdvajali, jer je rat bjesnio svom žestinom. Sinovi mnogih nisu se vratili, a nekolicina se vratila bez nogu, ili očiju. Suseljani dođoše k starcu, i zavajkaše:
"Bio si u pravu, starče! Pad s konja pokazao se kao blagoslov. Tvoj će sin ostati hrom, ali naši će sinovi možda ležati pod ledinom".
Starac reče:
"Pa zar se nikada nećete okaniti prosudbe što je blagoslov, a što nevolja?! Ne rekoh li vam da nitko od nas ne zna cijelu priču? Recite tek da su vaši sinovi unovačeni, a da moj sin nije. Prebrzo sudite. Znajte da putovanju nema kraja. Jedna se vrata zatvore, druga se otvore. Budite zadovoljni što putujete, a sve ostalo prepustite Bogu".
(Kineska priča, prijevod V. K.)
DAL SI SANGAREPA, JAJE ILI ZRNO KAFE?
Cerka se zalila svom ocu na tezak zivot i rekla kako ne zna vise kako da se suprotstavi zivotnim problemima i teskocama, kako nema vise snage za borbu; jer cim resi jedan problem, vec je pred njom drugi i tezi od prethodnog.
Njen otac, koji je bio kuvar po zanimanju, odveo ju je u kuhinju. Uzeo je tri lonca, napunio ih vodom i stavio ih na vatru. Za kratko vrijeme voda u posudama pocela je da kljuca. U prvi lonac je stavio sargarepu,
u drugi jaje,
a u treci nekoliko zrna kafe,
zatim ih je ostavio da se kuvaju neko vreme. Cerka se nije mogla strpeti, jer nije znala sta njen otac tim postupkomzeli reci i dokazati.
Otac je iskljucio sporet, pa je izvadio sargarepu iz vode i stavio je u posudu, a isto je uradio sa jajetom i kafom. Pogledao je cerku i upitao:
"Sta vidis?"
- "Vidim sargarepu, jaje i zrno kafe", odgovorila je.
Zatrazio je od nje da opipa sargarepu i osetila je da je sargarepa jako meka i krhka. Onda je zatrazio da oguli jaje i videla je da je ono tvrdo i skuvano.
Rekao joj je da pomirise kafu, a ona se nasmesila kad je osetila njen bogati miris.
-"Ali sta sve ovo treba da znaci"?, upitala je zacudjeno.
-"Znaj, kceri moja, da su i sargarepa i jaje i kafa prosli kroz isto stanje, boreci se sa istim neprijateljem -'kljucalom vodom', ali se svaki od njih suprotstavio na razlicit nacin.
Sargarepa je bila tvrda i jaka, ali je vrlo brzo omeksala i oslabila u kljucaloj vodi.
Jaje je cuvala njegova jaka ljuska, ali ne zadugo i ono se skuvalo u vreloj vodi i promenilo iz tecnog u tvrdo stanje.
Dok je kafa sasvim drugacija. Njeno zrno je ostalo isto, naprotiv - ona je uspela promeniti vodu! A ti??
Da li si sargarepa koja je naizgled jaka,
ali, cim naidjes na manje prepreke i teskoce, oslabis i gubis snagu?
Ili si jaje mekog srca koje, kad naidje na probleme, postaje jako. Tvoja ljuska (spoljasnji izgled) se ne menja, ali se menja tvoja unutrasnjost tako da tvoje srce postaje tvrdo, jako i gorko?
Ili si zrno kafe koje izmeni vrelu vodu (a ona je izvor bola) tako sto je cini ukusnom i daje joj lep miris. Ako si kao zrno kafe, ti svoju okolinu cinis boljom, vrednijom, ti teskocu sebi olaksavas tako da ona bude olaksica umesto teskoce i problema, brige i tuge.
Razmisli, kceri moja, kako ces se suociti sa svim problemima i teskocama
ovoga sveta??"
Da li si ti sargarepa, jaje ili zrno kafe?
13.4.2008
Ratnici svjetlosti se prepoznaju na prvi pogled.
Oni su u svijetu, oni čine dio svijeta.
Često nalaze da njihov život nema smisla.
Ali ne prestaju da tragaju za njime.
Preispituju se.
Odbijaju pasivnost i slijepo pokoravanje sudbini.
Zato i jesu ratnici svetlosti.
Ratnik svetlosti se ne boji da ce
ispasti budala.
Govori naglas,sam sa sobom,kad nema drustvo.
Neko ga je poucio da je to najbolji nacin opsetenja s andjelima,
i on pokusava da uspostavi vezu.
U pocetku, zapaza koliko je to tesko.
Misli da nema sta da kaze,
da ce samo ponavljati budalastine i besmislice.
Ali bez obzira na sve, ratnik ne odustaje.
Citav dan razgovara sa svojim srcem.
Govori stvari s kojima se ne slaze, govori gluposti.
Jednoga dana ,
primecuje promenu u svome glasu.
I shvata da se nalazi na tragu jedne
vise mudrosti.
ratnici svetlosti cuvaju sjaj u ocima...
zato i jesu ratnici svetlosti.
zato sto grese.
zato sto se pitaju.
i zato sto traze neki razlog
- sasvim je izvesno da ce ga i naci.
Ratnik svetlosti poznaje znacaj intuicije.
Ratnik svetlosti potrebuje strpljenje i brzinu u isto vreme.
Ratnik svetlosti kad nesto pocne, ide do kraja.
Ratnik svetlosti ne odlaze svoje odluke.
Ratnik svetlosti ima svoje snove.
I ti snovi ga vode napred.
Ali nikad nece nasesti zabludi da je put lak a vrata siroka.
Ratnik svetlosti se smesi, jer nema niceg sto ga plasi.
I niceg sto ga sputava.
S pouzdanjem coveka koji zna sta hoce, otvara vrata.
Ratnik svetlosti zna da se trud isplati.
Svaki ratnik svetlosti bar jednom je iskusio strah da se upusti u bitku, bar jednom je pomislio da nije ratnik svetlosti. Zato i jeste ratnik svetlosti; zato sto je prosao kroz sve to, a nije izgubio nadu da je bolji nego sto jeste.
Ratnik svetlosti zna da niko nije budala, jer zivot svakoga poducava
-cak i kad to zahteva vremena.
Ratnik svetlosti poznaje svoje nedostatke.
Ali,isto tako poznaje i svoje vrednosti.
Ratnik svetlosti proucava vrlo pazljivo polozaj koji namerava da osvoji.
Ratnik svetlosti stalno proverava svoju opremu sastavljenu iz tri dela: vere, nade i ljubavi. Ako su sve tri na broju, onda ne okleva da nastavi dalje.
Ratnik svetlosti uvek koristi zrnce ludosti. Jer u ratu i u ljubavi nije moguce sve predvideti.
Da bi verovao u svoj vlastiti put, nema potrebe da dokazuje kako je tudji put pogresan.
Protivnik je mudar. Ratnik svetlosti koristi svaku priliku da sebe poduci.
Ratnik svetlosti se ne boji da ce ispasti budala.
Ratnik svetlosti ne traci svoje vreme slusajuci provokacije:
on ima sudbinu koju treba ispuniti.
Ratnik svetlosti ne slusa sta djavo govori:on je gospodar svog maca.
Ratnik svetlosti je slobodan da izabere ono sto zeli; on svoje odluke donosi hrabro, samostalno, a pokatkad i s izvesnom dozom ludosti.
Paulo Coelho
13.4.2008
Svako tezi sreci svojoj... ono shto Nas cini srecnim,
onim shto Nas ispunjava,
pa ako sam samo i baterija kroz koju se sve slama i prolama,
najzadnja iz koje sve proistice
- to nije razlog da se osecam malom i nebitnom.
Ja sam sebi Velika bash tako Mala:)
Uzivam u svestranosti svog bitca
tesim sopstvenoj slobodi i kreativnosti duha koji iz mene proizlazi,
i ne mogu protiv sebe, nishta shto nije svojestveno meni...
i ne zivim ja od Vere ili Nevere,
zivim Ono Shto Jesam...
Srecni ljudi uzivaju u svakom trenutku.
Uzivam.
I poklanjam Sebi svoju Najbolju,
kad sam sebi najbolja - budem i drugima...
13.4.2008
Kad pesnici pišu romane, oni obično postupaju tako kao da su Bog, i kao da mogu poneku ljudsku povest da obuhvate celu celcatu pogledom, i da je shvate, i da je tako predstave kao da je bog priča samome sebi, bez ikakvih velova, pošto je on svugde i na svakom mestu. To ja ne mogu, kao što to uopšte pesnici ne mogu. Ali moja povest je meni važnija negoli nekom pesniku njegova; jer je to moja vlastita, a ona je povest čoveka – ne nekog izmišljenog, mogućeg, nekog idealnog ili inače nestvarnog, nego jednog istinskog, živog čoveka, koji je jednom postojao. Šta je upravo istinski živ čovek, to se danas svakako zna manje no ikada, te se zato u gomilama ubijaju ljudi od kojih je svaki dragoceni ogled prirode, koji postoji samo jedanput. Da mi nismo još nešto više nego ljudi koji postoje samo jedanput, da se može svaki od nas puščanim zrnom doista skloniti sa sveta, bez ikakva traga, onda ne bi više imalo smisla pripovedati priče. Ali, svaki čovek nije samo on sam, nego je on jedinstvena, sasvim osobita, u svakom slučaju važna i znamenita tačka u kojoj se pojave sveta ukrštaju samo jedanput na taj način, i nikad više. Zato je povest svakog čoveka važna, večita, božanska, zato je svaki čovek, dokle god živi i ispunjava volju prirode, izvanredan i dostojan svake pažnje. U svakome je otelotvoren duh, u svakome pati stvorenje, u svakome se izbavitelj raspinje na krst.
Malo njih danas znaju šta je čovek. Mnogi to osećaju, i stoga umiru lakše, kao što ću i ja umreti lakše kad budem do kraja napisao ovu priču.
Ja sebe ne mogu nazvati znaocem. Ja sam samo tražio, i to činim još i sada, ali više ne tražim po zvezdama i u knjigama, nego počinjem da osluškujem pouke koje moja krv u meni žubori. Moja priča nije prijatna, ona nije zaslađena i skladna kao izmišljene priče, ona odiše besmislenošću i zbrkom, bezumnošću i snom, kao život svih ljudi koji neće više da se lažu.
Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednoga puta, nagoveštavanje jedne staze. Nijedan čovek nije nikad bio putpuno on sam, ali svaki teži da to postane, poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi sa sobom, sve do konca ostatka svog rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta. Poneko ne postane čovek nikad, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba. Ali svako je hitac prirode uperen ka čoveku.
Svima nama je zajedničko poreklo, majke naše, svi mi potičemo iz istog ždrela; ali svako, kao pokušaj i hitac iz dubina, teži svojoj vlastitoj svrsi.
Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog.
Herman Hese " Demijan"
