Laki - BlogOye!

Došlo vreme.....

Verovatno će se neko zapitati: "pa šta ova žena hoće od svog života, ovamo kuka kako joj je teško a kad dođe vreme....ona opet kuka".
Pre 18 godina kad sam započela moju borbu za napredak mog deteta, za njegovo bolje sutra, za njegovo osamostaljivanje....u celoj toj borbi uvak sam bila tu pored njega, nismo se odvajali ni jedan trenutak jer bila sam mu potrebna.Samo kad su nas na silu rastavili pa njega smestili u bolnicu dok je bio mali, samo je to period kad smo bili razdvojeni. Milion puta sam pomislila kako bi bilo lepo da i on idzađe uveče sa svojim društvom, da otputuje negde, da ode na ekskurziju. Pa svaka mi je ekskurzija starijeg sina i ostalih znanin i neznanih đaka bila kao so na ranu. Samo ispraćamo nas dvoje, a njega nikad da ispratim. On uvek uz mene. A već odrastao, stasao u pravog momka.
Došlo vreme, 08.juli, budim ga a njemu se ne ustaje....Skuvala sam mu nesić. To ga je malo pokrenulo. Izvrnu svoju kaficu na brzinu i vrati se u krevet. Vidim da mu je teško. Ne ide mu se, jer zna da ne idem i ja. Tu sam ga malo "zamuvala", kao žurimo se, pobeći će nam autobus, pa šta će drugari tamo bez njega....plakaće.Tuširanje, doručak, tabletice, putna torba već juče spakovana, mama mu sve pokazala šta nosi i gde se šta nalazi, dala mu instrukcije kako treba da se svako veče tušira i prljavi veš da stavlja posebno ( koliko će on to shvatiti ), sunčane naočare na onaj njegov mali prćasti nosić, slamnati šešir na glavu.....seo pored svog najboljeg druga iiiiiiii odoše. Poljupci, mahanje,......a mene steglo oko srca pa hoću da svisnem. Ode mi dete sedam dana na ekskurziju. Borim se sa svojim osećanjima pa sve nešto kao radim, pišem neke izveštaje, stisli me rokovi al ne ide. Zovem muža da dođe po mene jer osećam ne bih mogla sama doći do kuće. Ne želim da uznemiravam ljude koji ih vode na ekskurziju, pa oni imaju pune ruke posla. Odveli su 17. dece od toga jedan broj dece su u kolicima, nepokretni, jedni su hiperaktivni....ma ne bih im bila u koži. Kući sam popila jednu "veselicu", zaspala, ali ni posle buđenja moje "srculence" ne pušta. Onda uveče usledi telefonski poziv, kažu mi "Laki pa on je predobar, prava beba, nije nervozan, sve sluša, nikakvih problema nemamo sa njim, hoćeš da ga čuješ?" Pa naravno da hoću, a on kratko i jasno kaže " Dobro sam laki, čućemo se sutra, ćao, ćao...." Imala sam utisak da ga gnjavim, pa je hteo da me otkači što pre. Moje dete odraslo, ali ovo odvajanje od mamine suknje je mami mnogoooooooo, mnogooooo, teško palo. Brinem za njega, samo me je strah da ne pati, da nije tužan......Uh, i sad me "čukica" podseća da je tu. Al šta ću, takav je život. Čekam sredu, u stvari jedva čekam sredu pa da ga mama i dočeka sa ekskurzije.

Objavljeno: 9.7.2009, u 12:46

Komentara (8) | Pošalji komentar | Link

*****

Dvadeset i dve godine. Nezna cega. Ne moze ih definisati. Svaki normalan covek moze da kaze ; " dvadeset dve godine srece, ili dvadeset dve godine tuge, ili dvadeset dve godine pakla ....ili neznam cega vec...." Kad se dvadeset dva pomnozi sa Novim godinama, osmim martovima, rodjendanima svojim, njegovim, decijim, slavama: njegovim, kumovskim, ....ma svim onim sto je njoj pricinjavalo srecu ili bar zrno srece.....on se trudio- ali bas trudio da joj to tako zagorca da dodje u onu ludu fazu kad kaze " Ah Boze tako mi je svejedno hocu li ujutru osvanuti ziva". I koliko god se ona trudi da je to sve ne dodirne, i ne povredi....ipak je jako,jako boli dusa i zebe joj oko srca. Ponekad svratim na blogoye i procitam poneku pricu, a skoro sam citala neke dirljive "Mozda sam to bila JA"

Objavljeno: 30.4.2009, u 18:37

Komentara (13) | Pošalji komentar | Link

**************************

Ne znam zasto, ali ipak i u ovim godinama jako mi je stalo i puuuuuunoooo mi znaci kad me se neko seti. Iz petnih zila se trudim da se setim meni dragih ljudi, da ih obradujem,iznenadim kad ni ne slute.Tad je iznenadjenje jos vece kad ga ne ocekujes. Cak mi se desavalo da posaljem mojim prijateljicama poruku sa tekstom "E, pa srecan mi rodjendan". Koliko zvezdica u naslovu toliko "godinica".(malo li ja?) P.S. Jos uvek me niko nije naucio kako da ubacim neku lepu slicicu u post, a tako bih vam svima "servirala" jednu rodjendansku tortu, i poneko picence. Mogli bi to neki moji prijatelji da urade za mene u svom postu. Blogeri, iako me nema cesto, puno mi znacite, ljubim vas sve...:))

Objavljeno: 31.1.2009, u 13:22

Komentara (8) | Pošalji komentar | Link

.....

Godinama sam vec u istoj prici.Kako pomoci mom detetu, kako pomoci ostaloj deci ometenoj u mentalnom razvoju.Toliko me obuzima, toliko se dajem, toliko uzivam u svakom i najmanjem uspehu, a Bogu hvala ima ih mnogo. Od malog udruzenja sa nekoliko roditelja i dece, i ponekog druzenja u igraonici postigli smo jedan zavidan novo ozbiljne organizacije koja danas ima svoj Dnevni centar-celodnevni boravak gde se skupljaju umereno,tesko i visestruko ometene osobe. U Centru rade mladi divni ljudi sa puno entuzijazma i ljubavi. Posveceni su deci (osobama) svih devet casova svaki dan. Najnovije postignuce nam je nas sopstveni kombi prilagodjen prevozu osoba sa invaliditetom.Usluga je predobra, decu preuzimamo ispred njihove kuce, dovozimo ih u Dnevni centar, i opet vracamo kuci kod njihovih roditelja. Toliko sam ovih godina obuzeta sa nasim korisnicima da bukvalno ne gledam ni levo ni desno. Vrlo cesto imam priliku da cujem rec "socijala", "socijalna kategorija"...ali ja gledam samo moju decu i nas napredak. I onda juce, prvi put srecem se sa jos jednom kategorijom - razlicitom od nase. Deca iz hraniteljskih porodica. Igrom slucaja, hranitelji i deca bili su nasi gosti u boravku. Svi su dosli da preuzmu paketice koje nam je dodelio Deda Mraz iz Centra za socijalni rad. I onda na jednom mestu gledam andjele, zdrave.lepe, rumene, vesele,u krilima necijih majki a nazalost ne svojih.Da tuga bude veca oni te zene zovu "mama".Pa gledam jednu vremesnu gospodju koja ima i unucad kako u narucju drzi bebu od deset meseci. A beba muska, pa kad razvuce osmeh a pojave mu se one dve jamice na obazima, a zabele se cela dva zubica pa zamlati i rukicama i nogicama od srece, pruza ruke svakoma.....A tu, u blizini su mu jos dva brata i dve sestre, koje su kod nekih drugih "mama". Pa bacim pogled na nase andjele. Neko u invalidskim kolicima, neko cutljiv, stidljiv, neko pa opet hiperaktivan, neko u celoj toj guzvi ispusta krike, dal zbog srece, dal zbog guzve ne znam. Gledam odrasle ljude, momke, devojke koji se isto raduju tom paketicu kao i ono dete od tri-cetiri godine.... I jos jedna slucajnost, danas odlazim u gerontoloski centar da obidjem moju komsinicu koja je juce smestena, i gledam te stare ljude, nemocne,stare, bolesne na izmaku zivota. Sve je to socijala, i svaka je vredna paznje, ljudske reci i topline. Nema kantara koji moze izmeriti kome je teze.

Objavljeno: 27.1.2009, u 22:35

Komentara (14) | Pošalji komentar | Link

Zapisi i zapazanja o napretku mog sina,jer su mi mnoge stvari vec ostale u dalekom delu mozga i ne mogu ih vratiti nazad

the end "Rissar"Posle dugo vremena Došlo vreme.....*****

Došlo vreme.....

*****

**************************

.....

..: navigacija :..

..: novo! :..

..: arhiva :..

..: prijatelji :..

..: linkovi :..

.: blog hosting :.