Bila si mi sinoć...

Tvoje crne kose mirisale su na najžuće, zrele dunje jesenje. Tvoj ten kao u nektarine, rumen, sladak i opojan. Osmehom si me zaslepila, a tvoji biseri su bili vidljivi čak iz stratosfere. Plamen u najcrnjem mraku obasipao me toplotom i spokojem... a moje srce udaralo je sve jače i jače, a opet bio sam sve opušteniji i mirniji. Svaku tvoju reč upijao sam, a tvoj glas kao posle najlepše simfonije tražio sam na bis iznova i iznova... I trajalo je i trajalo, a ja želeo sam još... više...  jače... do beskonačnosti i nazad... i mogao bih opet i opet i opet...

Otišla si i utonuo sam u san... konačno posle dosta provedenih besanih noći u agoniji pronašao sam svoje utočište i svoj mir...

Bila si, a možda i nisi... i možda je sve to samo san bio... TI ... ali znam da postojiš i naći ću te.... jednom... nekada....

Probudio sam se sa osmehom na licu...... konačno....

....Finally forgiven....