Jutros sam kasno legao, ili bolje reći rano.
Radio sam mnogo, umorio se takodje.
Kada sam ustao, odmah je trebalo nešto odraditi.
Dan je tmuran, poslovi se nagomilali.
U glavi mi zbrka: koga treba zvati, ko mene treba da zove, kome mail poslati, šta treba uraditi, gde treba otići.
A umoran.
Bioritam verovatno na donjoj kritičnoj tački.
Ali naravno, nisam depresivac.
Počeo sam jedno po jedno da radim.
Logujem se na net, i onda me jedna stvar toliko obraduje, da svi problemi i sav umor nestane kao dlanom o dlan.
Jedna sitnica, jedna fina stvar, potpuno mi je promenila dan i okrenula onu lepšu stranu.
Sreću čine male stvari i treba ih sakupljati.
Kada je teško, doći će i vreme kad će biti lakše.
Kada si u pustinji ideš od dine do dine, i iza jedne će se pojaviti Oaza u kojoj ćeš se najesti, i popiti vode.
Do te Oaze treba koračati dok možeš i dok dišeš.
Za svakog postoji Oaza, samo što je neki traže neprekidno, a neki se predaju i ostaju da ih lešinari i hijene rastrgnu.
Lep je ovaj dan.
Najlepši je ovaj dan.
I kao što rekoh na početku:

POSLE KIŠE DOLAZI SUNCE!!!

MENE JE OVOG JUTRA NAJLEPŠE SUNCE OBASJALO!!!!!!!