Sva narodna događanja, masovnа okupljanja – nisu mi jača strana. Ne umem i gotovo. Da ne bi Nane, obučene u crno od glave do pete, doterane i utegnute k'o da sam joj unuka, lepe ko Sofije Loren iz sadašnjih dana samo bez plastične obrade lica – bolelo bi me ćoše da idem. Parkirala sam u odeljku „za rodbinu“, nana reče – tu nam je mesto. Lažno ponosne i uspravne kao strele, ona mene pod ruku, ja – krijući se iza naočara, potpuno holivudski, prominusmo kroz tešku, crnu gvozdenu kapiju groblja, pa nana zalomi levo. Pravo na kapelu.
A tamo... 'Beš mi mater, ako „da čika Velja bonu“ nije poznavo Stojana odmah da se roknem – kilometri i kilometri pičetine. Volj ovu il' onu... crne, plave, sede... visoke, mršave, debele... Nana je car, ne obraća pažnju, ma ko da ima privremeno slepilo, ni 5 ni šest – pravo u kapelu. Kukala nam majka – stade Nana pravo do žene, ex žene, ćerke i sina sa familijom (tj, tetke i teča koje sam tad prvi put videla). Stade, kano klisurina. Uskomeša se masa, poče „šušušušušušušušušu“, al' ne da se Nana.... preseče ih pogledom, pa priđe kovčegu.
Ni glasa da pusti, samo onako... ovlaš... stavi nana ruku na kovčeg i krenuše joj suze. Prekrsti se, poljubi prste pa dotače Stojana poslednji put. Posle pedest godina ničega. Moja nana carica, reče „onoj stoki“ - zbogom. A onda, do nje stade još jedna prilika, mršava, starija... Pogledom uhvatih grč na licu dedine poslenje „žene“, koja je sve vreme gledala u ledja nani. Po tome kako je prilici zaigrala brada i loknama umršenim u male zlatne mindjuše sa granitom – slične onima koje je nana nosila tek ponekad, po loknama koje se iskradoše iz pundje znala sam da je to Ona. Stojanova najveća ljubav, njegova kraljica. Žena kojoj se zakleo na večnu ljubav.
Na trenutak, Nana i Kraljica su ukrstile poglede, a onda i prste. Gledam a ne verujem – njih dve, najnevoljenija i najvoljenija, zajedno do njega jednoga. Alfa, Omega i Deda. Ne kapiraš ti to, znam ja, al' ja shvatam. Kraljica i Nana, ne obrativši se nikome od familije, zapališe po sveću, postojaše još koji minut ne govoreći ama baš ništa... Ubedjujući sebe da sam ipak malo pametna nisam uspela da shvatim, kako je moguće da pređeš preko jebenog svega, i budeš hjuman? Kako je moguće, iz kog dela svog bića treba da iščupaš to poslednje zrnce ljubavi za omraženog, pogaziš decenije mržnje, pljuvanja, proklinjanja i ničega... odakle bre povučeš taj fajl?
Kraljica reče „Haj''mo!“ i njih dve, ruku pod ruku a ne tretirajući me ni za suvu šljivu izađoše na plato ispred kapele. A Kraljica, tu predamnom... beš mi mater, k'o svemirca da sam gledala – celo svoje detinjstvo nna mi pričala o njoj bez mrve ljubomore, kako je lepa i pametna i dobra,... Ne znam zašto je Nana nju volela, poštovala i branila, nije mi jasno. Po logičnom sledu i poredsku, njih dve treba da su suparnice, treba da se mrze, da leti perje, da padaju šamari i da se čupaju kose.... ko što je jednom bilo sa poslednjom „ženom“, nešto oko nasledstva, napila joj se nana krvi očas posla.
Ma kakavi. Nešto je tu bilo, nešto je Nanu opredelilo, da voli Kraljicu. Taj deo bajke, nikad nisam saznala. Vidim ja, njih dve tiho nešto „šušu“ međusobom krenule da ćakulaju, meni se pušilo... dosadno mi. Shvatim da je glavni događaj prošao bez očekivanog akcionog „Ang Li“ obračuna, pa zamolim nanu da me sačeka jer moram da začurim i – udaljim se malo od gomile.
Jebote, Stojan je bio car. Dok sam stajala iza gomile žena koja je šmrcala i gurala se u grupama od 3 do 5, starosnog proseka – 50/65 (Stojan je voleo svakakvu ćuretinu, al' piletina mu nekako išla od ruke), osetim da mi neko bulji u potiljak. I čujem to bas „šuuuu šuuuu“, pa onda jedan alt „šušušušušuušu“, al' moja volja da sništim cigar je veća od bilo čega, pa se ne okrećem. U krajnjem slučaju, zabole me baš. „Izvinite...“ promumla bas pored mog uha, klecnuše mi kolenca.
Znaš kako ima ljudi kojima oči govore više nego oba toma „Rata i mira“, u samo jednom pogledu? Ovaj je prejebo i Tolstoja, i Dostojevskog, i sve ruske klasičare ol tugedr. Čilibarski sjaj, mačkasti pogled... o da. To je bio čovek koga je Big Mama čekala. D uan. Numero uno. Po tome kako mi momentalno curnu niz unutašnju stanu butine... znala je Mama. TO je to.
„Znate li, mlada damo, da vam iz usta smrdi kao iz pepeljare?“ Vatafak? Ma jebem li ti familiju, bre, znaš, maaaaarš tamo matora džukelo jedna! (to sam trebala da kažem). Umesto reči, ugasim cigaru i okrenuvši se na peti odmarširam do nane. Kraljica se već isplakala pošteno, curila joj je maskara iz levog oka a onda je ona to malo promrljala, a sad joj je cela leva jabučica bila kao uflekana. Jadna žena... povučem je u stanu pa obrišem i uredim. Stavi mi žena obe ruke na obraze i poljubi me u čelo: „Tako je mene, tvoj deda... i ja sam njega... ovako, ko tebe... Drago dete... ličiš na dedu...“ pa poče još više da jeca i plače, majku mu... zagrlim je ja al' vidim, pašće mi – klecaju joj kolena, počnem da zapomažem „Dajte doktora! Dajte doktora!“
Iz gomile u crnini, izdvoji se visoka muška prilika držeći moju nanu za lakat i ja prepoznam – to je „bas sa mačorskim očima“! Dohvati ih obe, k'o perca pa mi pogledom pokazuje da rasteram babe sa obližnje klupe. Raskokodakale se k'o da su platile mesta oko terena kad sam dreknula „Beži, beži!“, godišnja pretplata ko da je... Nana, vidno potrešena, bleda ko i Kraljica, posle vode i šećera, potapša Gromadu po nadlanici i reče... „Hvala ti kume...“
Miodrag Perić i Žena mu. Miodrag Perić, psihijatar. Miodrag Perić, pedesetogodišnji zavodnik.
Moj deda, Stojan Trandafilović je bio velik švaler. Suknjoljubac, vetropir, lola, bekrija... ljubavnik bez premca. U današnje vreme se lepim srpskim jezikom kaže da je moj deda bio kurvar, al' nemoj da te Taja uhvati da koristiš taj izraz – leteće perje. Deda Stojana sam videla dva put u životu – prvi put kad ga je moja nana Milena ošamarila u kapiji njene kuće, u sred bela dana, na očigled prolaznika. Visokog čoveka, obučenog u mekanu jaknu i farmerice. Drugi put kad je Taja imao infarkt, zatekla sam jednog matorog čilanera kako sedi pored bolesnikovog kreveta i nešto mrsomudi sebi u bradu. Taman sam se spremila da tu izlapelu matoru ludu preselim za susedni krvet gde je ležao čilanerov ispisnik, sve misleći da je ovaj još i izlapeo... al' kad sam prišla krevetu, i taj matorać podigao oči na mene, prepoznala sam ga. To je bio deda Stojan. Taja ima iste njegove oči, nema greške – ispunjene suzama. Ne govori jer ne sme – i da sme, ne bi valjda znao šta da kaže tom čoveku koji mu je samo dao život. Koga je video na jednoj jedinoj fotki koju baba čuva, Bog te pita zašto.
I ja ih imam. Porodično blago Trandafilovića je pripalo meni, Nemanja se bacio na Ljiljinu familiju, ljubi ga majka.
Posedeo tu malo Stojan, promrsio još po neku i otišao. Nekad mi samo dođe krivo što nisam pošla za njim, da popričamo još o nečemu. A o čemu bih, opet, mogla da trtljam sa starkeljom od preko 80? Dedino ime se nije spominjalo u kući moje nane osim u kontekstu „ona stoka“, „ona budala“, „onaj serator“ i tako... imao je Stojan ličnih zamenica ko sinjorita pegica, i uvek se znalo da nana priča o njemu, po tome kako joj se lice izobličilo, pa joj oči sevnu da se ukenjaš.
Mrzela je Stojana. Kako je to provesti ceo život mrzeći oca svoga sina, mogu samo da zamislim. Milion puta sam slušala priču kako je Stojan nju smuvao na brzinu, mladu i zelenu, zavela je baraba matora, iz pameti je izvela, zaludeo je i „onda kad sam mu rekla da čekamo dete – prc, opa bato, ona stoka (vidiš, šta ti kažem?) klisnu k'o puvanjak... nisam ga videla više. (tu se nana obavezno zaplače) Sve sam sama... stomak do zuba, a ja debela, ne mogu ni da ustanem... velika sramota... poslali me u Planu kod familije, da rodim. Tamo smo rekli da mi muž pogin'o u bombardovanju... i tako... rodila majka čedo.“
Šta je ustvari bilo – nana je odlepila na Stojana Trandafilovića, advokata, udovca, visokog macana politički neopredeljenog javno, dok je privatno deda voleo Kralja i u kupatilu mu držao sliku – nije bitno za priču, al' mi uvek bilo simpa da zamislim Stojana kako bulji u The Royal Family dok se brija ili čupa dlake iz nosa, a možda mu se i prikenjalo? Kad ga je upoznala bio je petnaestak godina stariji od nje, „čika iz radnje do njene“ gde je radila – kafana je u pitanju, da ne misliš da je nana bila bogata, nosila mu u kancelariju kafu i... deda je smuv'o očas posla. Na pomen vanbračnog deteta sa balavicom je reagovao tipično balkanski, manevrom „nestanak u vidu 'tice lastavice“, prilično grubo odjebavši nanu.
Nana mu zbog toga nikad nije oprostila. Stojan nije vidjao Taju, nešto što nije 'teo, nešto što nana nije dala pa je Taju podigla i odgajila nana. I nanina porodica. Negovala i čuvala, pazila i mazila, gajila i bodrila - đubrila ga je mržnjom prema Trandafilovćima koji se nikad nisu pojavili. „Ni sa čokoladom da dodju, ma nikad ta bagra, na vrata... a ja nisam tražila da ga vide, ... i tako. Odoše godine...“ a sa tim, i njen pogled negde.
Početak početaka je bitan, no se preokupes mi amor, ne priča Mama ovu priču da bi popunila stranice, a ne! Nemam ja potrebe za tim, dovojlno je interesantno sve što imam da kažem. A, znaš šta je još interesantno – što se knjiga sama piše, pa da! Dok ja pišem šta je bilo, „šta će biti“ se dešava.... klasična resava - kažem ti ja, sama se knjiga piše!
Glupa sam, tupča sam, što je nisam ranije pisala. Nego, rahatli deda Stojan...
Nana se nacrtala u rano jutro kod nas. Miriše kafa (nekad stvarno žalim za danima kad smo prdeli i smrdeli svo četvoro na 50 kvadrata, al' samo ponekad), čujem kroz san a i dok se budim kako kvrcka porculan. Nana kao da uzdiše... i Taja mi...
Jbte, oni plaču...
-Jes' ustala to mila..? Odi da te Nana poljubi... Umro je deda.- Pade mi fioka od uzbudjenja, aman nano ..? Deda? Deda Stoka je umro, i šta sad cmizdriš tu? Nisam to izjavila, ma jok. Skljokla se u stolicu i samo blenem u njih dvoje. Plaču... suza suzu stiže.
Eto tako, umro mi deda.
Deda. Sećam se jednog starkelje iz zgrade, zvali smo ga Deda – večito nas je zalivao vrućom vodom kad zagalamino ispod njegovog prozora, jebali mu sve po spisku i pravili još veću buku baš njemu u inat. A kad je deda otputovao u većna lovišta, bilo nam krivo. I na sahranu mu išla dečja a komšijska delegacija. E, i sad se osećam isto. Uvukla se eto neka tišina u nanu i sina joj, nit se gledaju, nit mrdaju... samo tako, ko mrtva puvala.... Nana konačno ispade džek, obrisa suze i reče:“Ko će samnom na sahranu?“ Taja ko drvo – tup, gluv, bez osećaja. Pokiso. Nije je ni čuo, dva put je ponovila. „Ja neću... nije mi bio otac kad je bio živ, nije ni sad, kad je umro.“, ustade čovek i ode. Nemanja je rek'o da ne bi iš'o ni mrtav, da je to velik smor i da više voli baba Smilju od tog kretena. „Ne znam čoveka, nano, ne smaraj...“ Majku Ljilju nana nije ni pitala, pa sam prirodnom a i logičnom selekcijom krenula ja sa nanom.
У неко доба, пристигао је и други Кум. Она друга половина кумства, сведок број два. Да сам била боса, Кумов Кум – званично, Вељко - би се такмичио самном до у милиметар што се тиче висине, овако сам била у десетоцентимској предности мојих црвених сандалица купљених тог истог јутра, ко је пратио радњу фабуле, јавиле су ми се у сну... оном о посластичарници и колачима... Брадица „а ла Д'Артањан“ на Кум 2 лицу – по нашки речено, јарећа, очи крупне, тамне са необично црвеним беоњачама (касније сам сазнала да је човек возио целу ноћ из Швице да стигне „школском“ на венчање, прим.аут.) – мале а чврсте шаке којима се поздравио самном учиниле су брзопотезну „кврц масажу“ мојој десној, од срца пруженој – руци, дабоме. Дубоко у четрдесетим а далеко од педесетих, са благо израженим бојлером, без видљивих одашиљача љаксе-класе типа „прстен и златни ланац, даће ти Босанац“, ово му је било друго кумство. Рече ми са намигом, нада се и последње. „Али ако треба да кумујем на још једном оваквом венчању, где је кума лепша од младе, не хајем, може и још једном...“ промрмља, ласкавац матори, одмах ми се допао. Седе одмах до Сина и намигну на Миланчета да приђе. А Миланче – јок, веран ми је лепотан мој. Кум му шапну „Тај је Кумин!“ па избунарише неког другог, дал' из кухиње ил' из Кумовог обезбеђења, ко да га зна, свеједно – није му се допало да гости, доноси и приноси.
Има она песма, пригодна је дакако за свадбе а којој сам се надала да културни бенд са две певачице и једним певачем, сијасет музичара које су посадили на галерију клуба неће свирати. Моја „омиљена“ свадбарска ствар се зове „Најлепша је кумина фризура“ – јасно ти је наравно да свако са макар пола мозга не може да схвати како ико може да смисли песму на ту тему, али, веруј ми – може. Руку на срце, моја фризура је била једина нормална а при том и – успела креација Мајстор Бокија, али ПОРФАВОР! Осећала сам дубок унутарњи порив да обавестим КУД да уколико желе читави кући да се врате НИКАКО не свирају ту. Што због части овог весеља, што због чињенице да пут ка њима води директно поред Зифтосаног. Хммм...
Знаш како у филмовима Главна Хероина заносно прошета поред Главног Типа, форе ради и секса ради, па се саплете, па се неким чудним слободнопадајућим правцем нађе у наручју Г.Типа? Ништа се тако гламурозно није десило. Кренула сам врло сигурно ка галерији, врцкајући дупетом, правећи мале полукружне покрете на прстима код сваког корака, леђима усправна, браде довољно високо подигнуте да могу да видим куд идем... Онда се десио јебени бродски под. Тј, рупа у поду. Замишљаш ли ти ту сцену??? Фенси клуб, свадба у току, званице, лудило, Главна Кума њише задњицом кроз салу и онда – пљас! Нисам стигла ни да подметнем руке за пад. Љоснула сам колико сам дугачка, директно пред ноге Зифтосаном, малтене на нос. Иза мене, на метар ил' слично, остала је моја нова црвена сандала-ципела, забодена штиклом у рупу бродског пода док је „Срдачно Ваша“ лежала непомично посред сале.
И знаш шта се чуло – јебено ништа! Вековна тишина, мени се учинило – па један изненађени звук .... каоооо - „ХИ!“ из женских грла. Онда шкрипа столица које се померају уназад и коначно сијасет мушких дланова свуда по мени који ме исправљају па постављају на столицу. Шуштање километарске венчанице ка мени и Трептава задихано прегледа посекотину на бради, гурам је од себе да се не испрља – то је несрећа, измишљам на брзину и Шумадинац је одводи за главни сто.
А где је Зифтосани све то време, питаш се? Мирно седи за столом и посматра целу папазјанију. Е дабода ти се очи надуле ко у жабе, пизда ли ти материна, где си се ти учио манирима? Вељко и Син ме скоро па односе до главног стола, где ме већ скоро уплакана чека драга Кева, скоро смирена млада, ... све је „скоро“, ништа није дефинитивно. Испостави се да је посекотина – посекотиница коју сам убрзо и заборавила, мајку јој блесаву, умислила да је прометејска... сва срећа да сам имала црну хаљину, није било флека. Замолим Вељка да ми донесе јебену сандалу, а Син ускочи са примедбом да је већ ишао да је нађе али је нема. „Како бре НЕМА???“ заурлам ко Дамјанов Зеленко, Син слегне раменима а Шумадинац добаци шеретски како „нема Кумо проблема, купићу ти исте такве, само праве...“. Ха-ха. То је, као било смешно?
Од тог тренутка Миланче је доносио само пичкаста пића пред мене. Једноставно сам морала да имам покриће за своје неславно слетање међ' званице – ништа горе од смотане смоте... „Пад пијане Куме“ је ипак део свадбарског миљеа балканског поднебља и добра анегдота за хладне зимске вечери. Јегер, јегер, јегер! И још једном, јегер! ЖИВЕОООО!
И да ти кажем, Фенси Клуб уопште није био тако специјално фенси како ми је било наглашено. Барем по мојим скромним стандардима. О да, бројчано је било званица довољно да се упореди са целокупним становништвом централне планинске регије Златибора, или рецимо Мачката. Мешано „месо“, да будем прецизна. Свих раса и класа, о годинама да не говорим – ко у „Политикином забавнику“ – од 7 до 177. Упс. 77.
Столови засебни (о јеа, вери најс – 5 поинтс!), тематски распоређени на лево (његови) и десно (њени) на следећи начин а у формацију звану „рибља кост“ све по заслузи – стари кумови и најближа родбина на 5 метара, пријатељи и познаници родитеља на 10 метара, комшилук и фамилија коју никада ниси видео а знаш да постоје из приче истих, даље - колеге и пословни пријатељи и тек онда – твоји пријатељи, ортаци, посл.партнери у до бола набуџеним колима/оделима/супер и алтер егоима. Таман ту докле поглед сеже, на сам крај сале и света, спазих пар очију испод опако кратке а зифт црне косе (све то укомпоновано у голубије плаву кошуљу, ах...) како шарају по ваздуху. По главама, пегланим косама, парфемима који вриште да буду запажени, хаљинама са деколтеима дубоким знаним под назвом „кол 'ко оћеш“, преко столова са празним тањирима и „Бохемиан“ кристалом испуњеним белим и црним вином, кратким пићима и „кратежима“ домаће производње, пивом а нарочито просеравањима типа „дамска пића“ за које су ћуркице у сатенским хаљинама уским као осушени куртон чуле први пут гледајући крештећу Сању са Пинка,...
Чудо једно где је све тај поглед стигао... а кукала му мајка, ко да га је правио Ћорави Мика, никако мене да нанишани! Знаш оне форе, концентрација и то... као, мислима да га дозовем... оће то, пријатељу, само не знам у којој временској димензији мене та телепатија може да муне? Дискретно се нагнем ка Трептавој и упитам за цењено име дотичног, ал' она само слегне раменима. Не зна га, тај је Кумов. А-хаааа... Кум баш тад устаде да одржи буквицу цењеном скупу, те се и ја преподобих.
А мој ти је Кум промашио професију, маме ми, тај је требао у политичаре, није пољопривреда свесна какав потенцијал гуши одређеним испарењима стајског ђубрива којима ја имена не упамтих иако сам присуствовала многим телефонским разговорима јадног Кума, за све време док смо Трептава и ја бесомучно пељешиле продавнице по Србији.
То је већ, наравно, посебна прича коју вероватно никад нећу да причам, ал' коментар стоји – Трептава је на брзину набацила такав потрошачки апетит да је зајебала све напирлитане/полу голе а исто толико образоване жене пословних партнера које седе сада у сали. Не болује Трептава од етикета и маркица, ал' просто не бира. Севала је златна а Бог ми једном ил' двапут и платинаста Америкенка... напоран је шопинг, знаш?
Дакле, још мало па Кум се захваљивао гласом који није одавао ни трунку нервозе ни несигурности. О, не. Шумадинац је јебао кеву свим говорима које је икада одржао било који младожења, небитно из ког покушаја је почињао брачни живот. Мој Кум је, било је јасно к 'о дан био директни потомак неког грчког филозофа. О чему је беседио, да поновим не бих умела ни за 'ектар гибанице, ал' било је много лепо. На крају, сви устадосмо и повикасмо „ЖИВЕЛИ!“, младенци се љубише неких пет минута што међусобно што са родбином која је идаље пристизала, а ја сам довршавала своје друго пиће. „Још минералне, или желите нешто друго... јаче?“ залебдело је изнад моје свеже угођене фризуре. Фино неко створење, тај мој лични конобар. Трептава рече да је он САМО МОЈ и да је ту да ми угађа. До сада је стајао ту у неком углу и вртео прстима, ваљда му досадило, па... „А не, 'фала лепо... како се зовеш?“ Милан, каже средњошколац. „Мој Милане, јабуко са гране... а? Јел' мрзиш ту песму?“ Клима Милан, а ја ти распалим како има једна прилично кретенаста песма о мом имену за коју га замолим, ако је препозна да бенд свира, да оде и за певалицу уфати оног ко се дрзнуо да ми скењава овај дан. „Уреду госпођ... Извините, госпођице..?“ Кума, рекох. Ја сам Кума Миланче, 'ајд сад брзо, све петама у дупенце по још једну минералку. Отперја Миланче, Кум се окрете према мени па ће суптилно:
-Кумо, од њега се леба нећеш најести!- онда распали један од оних својих Г6 осмеха, оних на граници искрених и пословних (а шта ће човек, године успешног пословања су иза њега). Снимио ме Кум, алал му ћуфте, фрајерски је провалио да се ложим на Зифтастог, ал' каже – не мари, за кревет је добар, даље од тога не иди.
Ију, кумееее! Па зар ЈА!? Оличење невиности у лакат? Пу пу, далеко било...
Место злочина- на коме су главне улоге додељене Вашој Увек На Услузи (овог пута) Куми и то не било којој већ Једној Јединој и Најважнијој (неко рече, ево иде старојко – јеботе што сам се изненадила, окренух се око себе да видим тог скота што ми одузима место испод рефлектора, кад оно бре, па то сам ја. Биг Мама Старојко. Пууу, пичка му материна, где ја баш да будем тај инкриминисани случај???), Трептавој (овог пута) гђи Шумадинац и гдину Шумадинцу, уредној високој прилици поред младожење коју ћемо овог пута звати Син – беше неки посебно извикан клуб у који моја однегована нога не крочи никада у свом животу. На пола пута до тунгузије, закукуљено, замумуљено, лево-десно, десно-лево, ваљда и сам газда има навигатор кад крене у обилазак својега добра, живота ми укењала сам се да се ово двоје младенаца није зајебунило, да их нису отели ванземаљци па им узели обличја а сад и мене да лише мог Божанског храма, Тијела мога Тела, аххххх...
Но, Син је возио врло прецизно - све окетом пратећи мали пиштећи објекат српски назван Навигатор, те је целим путем са екрана блинкала црвена тачкица – МИ и врло је било јасно чак и Главној Куми, тј Мени да ће црвена тачкица ускоро опичити у плави квадратић звани „Фенси Клуб“. А све време је нека кучка на немачком шпреховала, те лево, те десно... а сваки јебени пут кад је укочио рекла је „Данке.“ Виш', што ти је данашња технологија, што Србин измисли а Немац направи – ку**ц ћеш да будеш сам и кад 'оћеш у ауту, ова Хелга кења нон-стоп, к'о да је плаћа лично директор аеродрома из свог џепа! Син је необично ћутљиво биће, ал'онако, јагњеће ћутљиво, пријатно и драго. Има неке очи, да те Бог сачува, ко баба-Радине божићне сарме, па то дете нема лице него само очи, а плавееееееее, плаве, па неке трепавице морске пијавице... кукала, што је лепо то дете! А височији је, ко мој Кондор што је некад био, на врата не уђе а да не закачи главуџом о рагастол, љуби га кума. Свака част Трептава, мислим се у себи, нашла си ми адекватну пратњу.
Него, да ти кажем прво нешто – већ тол'ко дуго пишем о себи да се ваљда до сада зна да ја волим свадбе ко тесне гаће. Некаквом божанском интервенцијом ноћ пред свадбу сваки младин тата који држи до звања истог, ваљда у сну, дозна да Биг Маму треба метнути или под звучник, или што ближе музици, или тик до ве-цеа кога од милоште зову „тоалет“ а у најбољем случају – та персона, та флексибилна прилика ће добро доћи као лични аниматор каквој баби на самрти, или пак – оно што је (хех) ипак моја посластица – добро ће послужити као пратиља последњем мушком изданку фамилије који не зна се зашто – није ожењен. А спрц'о је себи у дупе цирка 45 година. Хелоу!? Па неписано је правило да сви синглићи преко 40 који нису успели да смувају и приведу неку пристојну ћуркицу то никада неће ни урадити! И, мене да нађу, мене да удају за таквог емотивног ретарда? М'рш отале...!
Али – пошто сам ипак једина другарица слеш пријатељица коју је Трептава икада имала дуже од годину дана, и баш јербо сам Главна Кума звана Старојко, а посебно зато што седим нити поред ве-цеа, нити поред неког маторог удава од 80 година већ за Главним столом а поред Новопеченог Ускоро Кума ми – ову свадбу нисам хтела/могла/смела да пропустим.
Noć pred venčanje Treptave i mog novog a najverovatnije i poslednjeg kuma, poštovanog Dalibora Šumadinca, iz milošte zvanog Mali – što se uskoro ispostavilo da je pravi nadimak za čoveka njegove građe – sanjala sam da sam pekarka. Ustvari, ne baš pekarka nego poslastičarka. Valjda je moja poslastičarnica bila, gledala je na kockom popločanu ulicu punu šetača (kad sam ustala ukapirala sam da je to jedna ulica u Zagrebu, tamo gde sam pila najskuplju kafu u životu), da bi se nekoliko metara niže od mene pretvarala u most, kameni. Jedan od onih koje sam savršeno umela da nacrtam u srednjoj školi, koristeći samo grafitnu olovku, na hameru A2 formata.
I tako sanjam... stojim u crnoj suknjici, crnim čarapama sa šavom i ne previsokim cipelama (lakovanim, dapače), gore imam prelepu crvenu košulju u kineskom fazonu na preklop, od svile dapače, sa zlatnim i zelenim vezenim zmajevima. Kosa mi vezana u pundju, preko lica nemarno pada dugačak pramen kose – šiška, dapače. Špricom dovršavam poslednji kolač, ukrašavam ga šlagom, pa iz lepe činijice na njega postavljam – jagodu... tipično. Onda ga nosim i stavljam u izlog, sva srećna i ponosna. Pored svih ostalih, a ima ih MNOGO. Pun izlog kolača – raznih veličina, boja, težina, ... A sve sam napravila – ja. JUHU! Ljudi prolaze, posmatraju ih, pa zastanu – uđu, zvonce učini „cinci-linci“, hoće da ih kupe. Ja sedim u visokoj stolici, uspravnih leđa i za svaki kolač kažem – ne. Moji su, ja sam ih pravila. Možete kupiti bilo koji od – onih, pa pokažem šakom u pravcu vitrina. „I to su sve moji kolači, ali njih ne volim kao ove.“ Neki razgledaju, neki samo izađu, neki kupe, a neki pregovaraju. Žele baš te, moje, omiljene.
Onda u poslastičarnicu uđe muškarac kome se ne sećam lica. U kaputu, dignute kragne, sa šalom. I kutijom pod mišicom. Osmehuje se i pita, da li može da dobije ONAJ kolač. Pogledom ispratim njegov prst.
-Oh... ne ne ne, prijatelju... – procvrkutam na francuskom (pri tom, ja ne da ne govorim francuski, nego ga i ne podnosim!!!) - ...ne TAJ kolač, taj nikada neće biti na prodaju.- Čovek me posmatra, tako ukockanu i lepu, lepu kao moji kolači, pa pita:
-Ako nisu na prodaju... šta kažete na trampu?- Onda otvori kutiju i iz nje izvadi par najlepših crvenih cipela koje sam ikada videla. Otvorenih prstiju, visoke, visoke pete, sa mašnicom pozadi. Zastane mi dah od njih, nasmešim se. Bez pitanja, skida mi cipele i na moja stopala nežno obuva prelepe crvene divine. Posmatram ih bez daha, bez pokreta pa skliznem sa visoke stolice na uglancani pod i prošetam... neverovatno! Kao da su baš za mene pravljene!
-Onda..? Trampimo se?- čujem iza sebe dok se posmatram u uzanom ogledalu. Iskušava moje principe, ooooooo jasno je! Merkam moj omiljeni kolač, a zatim cipele i brzo izračunam da će mi cipele, uz malo truda i pažnje, trajati zauvek, a kolač... u svakom slučaju, ne može dočekati večnost. Klimnem glavom, nasmešena.
-Može... nosite...
Kad sam se trgla iz sna, istog trenutka sam iskočila iz kreveta i dotrčala do kompleta koji sam složila za venčanje. Crno, crno, crno, crno, jebote ženo, jel’ ti ideš na sahranu ili na venčanje? Prekopam po tašni, da nađem adresu one prodavnice u kojoj sam pazarila savršene crne sandalete – „Dobar dan, do kada radite? Do 13 časova? A koliko je sada? Devet??? Auh, evo odmah stižem!“
Petnaest do dvajes’pet minuta kasnije, sve zavisi od toga koliko si sposoban da lažeš sebe, sedim u prodavnici i isporbavam najskuplje, najviše, naelegantnije crvene cipele. Nisu kao onog muškarca iz mog sna, nisu ni nalik, al’ crvene su. I lepo mi stoje. Pogled na sat – frizerka me čeka. Kartica sine, doviđenja curo mala, voleće te gazda doveka za današnji pazar.
LICA:
Mika, ciganin
Živana, ciganka, a žena mu
Gazda, na voćnjak
***********************************************************
Mika i Živana ogladneli, pa će Mika: Mika - A bre Živana, aj'd idemo da nađemo neešto za jeeeelo, deca gladna... Živana - Aaaaajd' Miko...
Put ih nanese na prelep voćnjak, i naravno Miki se prijede voće pa će Živani: Mika - 'Ajde bre žeeeeno, idi naberi voooćeeee, gladna deca, gladan Mika... Živana - Neeeeeeemo Miko, ljubim ti kurac, da'm teraš da s'penjem Mika - 'Aaaajde Živano, tu sam ja, jaćud' čuvam stražu, 'ajd...
I Živana - ajd. Preskoči je Mika preko tarabe, popne se ona na drvo i počne da ga leši, kad eto ti Gazde.
Gazda - A-ha! Ukebao sam te! Silazi dole, sad ću da te prebijem i vodim u miliciju! Živana - Neeeeeeeeeeeeeeeeeemoj gaaaaaaaaaaazda, ljubim ti kurac, neeeeeeeeeeeemoj da me biješ, imam decu gladnu, imam i muža, glaaaaadni smo... Gazda (posle kraćeg premišljanja i osmatranja Živaninih atributa, pomirljivo) - Pa dobro, ajde, neću ni da te bijem ni da te vodim u policiju ali moram malo da te pomazim... Živana - Neeeeeeeeeeeeeeeeeemoj gaaaaaaaaaaazda, ljubim ti kurac, neeeeeeeeeeeemoj, ima Mika da ubije... Gazda - Ma kakav Mika, nije tu, neće ništa da zna... Živana (da ne oda Miku koji se krije u žbunju i sve gleda) - Pa dooobro, kad mora (glasno), aaaajde...
I krene gazda da miluje Živanu, ovako govoreći: Gazda - (milujući joj kosu) Dabogda mi žito bilo ovako dugačko i bujno, ko tvoja kosa (milujući joj sise) dabogda mi kruške i jabuke ovako rodile, (milujući je po guzici) dabogda mi lubenice ovako rodile...
Gleda to Mika, da pukne od muke, pa će:
Mika -A dabogda pao grad ko ova moja muda (pa ih pomiluje) da ti sve to rodno pojebe..
ПЕТ СТВАРИ КОЈЕ ВОЛИМ (А НЕ БИ ТРЕБАЛО) 1. Пре него устанем, док још лежим волим да прднем - еспецијали док се протежем. Није дамски, ал је искрено.
2. Волим бразилску депилацију, да се културно изразим, ко не зна шта је - то је дипилација пице и гузице. Мало боли, мало је кинки ал' се обавезно напалим и једва чекам да идем кући да се тушнем. Па онда се мацкам кремама и бар 15 минута проведем у дивљењу пред огледалом
3. Волим мушкарце који су: духовити, врло паметни, 200цм/120-130кг, умеју око беле технике и аутомобила, и умеју да паркирају. Ко не зна Мамину терминологију, нек' прочита
4. сладолед од ваниле, шлаг, воћне торте и колаче, белу чоколаду са кокосом
5. да ликујем
ПЕТ СТВАРИ КОЈЕ НЕ ВОЛИМ (А НИЈЕ ДОВОЉНО КОЛИКО НЕ ВОЛИМ)
1. Увлакуше, женског рода. Обавезно су јако дволичне мајке им га набијем па не могу да провалим одма' да су од те сорте
2. "Фрајере" којима жене купују, жене уређују, жене финансирају и жене титрају јајца. При том, жене или нису њихове, или нису жене него имају неку другу титулу типа - швалерка, љубавница, јебуља
3. Термине - "швалерка", "љубавница", "курвештина", "друга, трећа и четврта жена", "она друга", "она нова", "самохрана", "удавача", "радодајка", "распуштаљка"
4. Фразе типа - "да ли се ми знамо однекуд?", "мој брак се распада, ја сам у њему због: деце, стана, мојих/њених родитеља, пријатеља, кумова, матор сам да се разводим", "волим те и не могу да живим без тебе, ако ме оставиш живот ће ми се распасти" (ово шаљу путм смс-а, имејла, или шапућу у слушалицу мајке им га стерам!)
5. старење
ПЕТ СТВАРИ КОЈЕ БИ ВОЛЕЛА ДА ЗНАМ:
1. какав је секс са женом
2. какав је секс са два мушкарца
3. како је кад се погледаш у огледалу а сисе су ти савршене
4. зашто не могу да нађем кључеве од јебеног стана кад касним на посао?
5. да ли има загробног живота
ПЕТ ФАСЦИНАЦИЈА:
1. тип који не захрче после секса, и не трчи да се тушира него лежи поред мене и хоће ме још
2. жена која роди дете од 5 и по кила природним путем без анестезије
3. блогер који дневно избаци до 10 солидних постова
4. бракови који трају преко 40 година
5. секс у шездесет петој години живота
ПЕТ СРАМОТНИХ СИТУАЦИЈА:
1. Вече у ЧМ кући када је наишла његова ћерка - а ја у његовом баде мантилу
2. типови са којима сам спавала
3. типови са којима сам планирала да спавам, па нисам фала Богу
4. што ме тата идаље финансира
5. зајебала сам сваку шансу да будем Жена
ПЕТ ПЛАНОВА:
1. Пут на Кубу
2. Троје деце
3. НОВЕ СИСЕ (ко вас јебе, знам да сам досадна АЛ ХОЋУ ИХ!!!!)
4. да мање псујем
5. проналажење човека који, неким волшебним путем, мисли као ја
ПЕТ РЕЧИ ЗАХВАЛНОСТИ:
1. баш ти фала
2. хвала ти ко брату
3. хвала ти ко сестри
4. хвала, свака ти се дала
5. жив био мајци се уд'о
АЈД САД, ДА ВАС ВИДИМ:
Рођени, Попадијска Жена, Лејди Ди, Чачки и Пролазник
I sad, neeeeeeeeeeću, eto baš neću da ti pišem kako je teklo veče al’ ću ti reći ovo.
Dalibor Šumadinac, četrdesettrogodišnji biznismen, udovac, otac Urošev; visok 162, težak oko 90kg i blizu 100 000 evra godišnje zarade (inače se čovek bavi plastenicima). Ima završenu srednju školu i diplomu ING kupljenu za blizu 1000 evra na obližnjem državnom fakultetu, istureno odljenje „Munem ti- Turiš mi“ obližnjeg grada za koju kaže da je promašena investicija jer ga niko nikad nije pitao:
-... oklen (*odakle, prim,aut, jebem li ga OKLEN potiče ova reč) tebi bratac ing ispred Šumadinac a svi pitaju što nisam okačio HADŽI ispred prezimena kad sam već išo na Svetu Goru, a ja im kažem da ja nisam čovek eksponent nego sam čovek radnik, udarnik, patriota. ING sam kupio da bi mi iš’o biznis, a HADŽI sam dobio jer sam tako voleo. A da se s’njega dičim – dičim se, al’ privatno.- Pa mi se primakne, nagne preko stola sa staklenom površinom dok je Treptava polako prilazila popločanom stazom klepećući nanulama, prstom mi pokaže da se nagnem ka njemu, pa će:
-Kad je umrla moja Rada, Bog da joj dušu prosti, sin mi se od tuge razboleo. Ja – da crknem. Samo sam ga jedan dan spakov’o i otišli smo. Jebeš pos’o, gledaj decu, to je bitno. Pare će uvek da budu, zdravlje mora da se neguje i čuva.
I sad... čovek mi je sjebao koncepciju, potpuno, Dopao mi se na jedan-dva. Jednostavan, prost a pametan. Po visokim standardima utvrđenim dugogodišnjim mukotrpnim radom Big Mame sertifikovnim od strane Treptave i ostalih, Šumadinac svojom spoljašnjošću ne bi nikad prošao ni najniži nivo kvalifikacija - poznatiji pod imenom „Muško Za Po Kući“ , al’ bi zato svojom spontanošću i iskrenošću glat prošao kvalifikacije za „Muško – potencijalni kandidat za udaju“.
Što je dalje noć odmicala, ja se hvatala za čašu „Bohamian“ kristala u koju je Šumadinac nesebično točio neko tako dobro jebeno vino da me sutra uopšte nije bolela glava a mislila sam, poučena prethodnim alkoholisanim ispadima Big Mame u javnosti, da ću biti na ivici da odglumim reprizu lika iz nekog filma u kome je igrao Švarci Neger gde mu prska glavudža – doduše ne od alkohola no zbog terorističkih i imperijalističkih nagona.... dakle, što je dalje noć odmicala, ja skapiram da sam se tako primila na Šumadinca, da je to tako gotivno stvorenje, da je pravi pravcijati ČOVEK, iako mu fali bar 30 santima da na ček listi Big Mame postane THE ONE.
Negde pred desert, gde je on nekoliko puta ponovio „Nisam odavno dezertir’oooooooo!“ (replika Her Šike iz jednog od nastavaka „Žikine dinastije“) i smejao se sam sebi valjda, a možda i mojoj izbezumljenoj i od vina otkinutoj faci, Treptava je konačno sela prekoputa mene, sva ozbiljna i važna i saopštila mi:
-Draga, nama bi bila velika čast da pristaneš da nas venčaš. Da nam budeš kuma, tojest.- Hihihi, hohoho, jebeš mi mater ako nisam mislila da me zeza, pa da znaš za ubuduće, ne pitaj otkinutog od alkohola makar on bio taninskog podrijetla, da kumuje braku. Ljilje mi moje mame, mislila sam da me zajebava, al’ kad i Šumadinac postade ozbiljan, kad i on ponovo ukalupi svoje širokonasmejanorumeno lice, dođe meni do mozga da su ozbiljni.
Ustade Mama, podiže čašu, malo se zaklati napred nazad, promrda usnama okolo-naokolo, i krajnje svečano reče:
Kuća na sprat, četiri sobe, mala i velika kuhinja, podrum, dve garaže i dvorište veliko da postidi i Kariće lično - tri kupatila ko moja spavaća soba i jedna kenjara. Idem za njom kao kučence, dok pokazuje carstvo Malog i Malovog Malog, tzv Sina. A sada, i njeno carstvo. Ljubomorna – jašta sam.
-U podrumu imamo jakuzi kadu i malu saunu...- namiguje dok istresam drugu votkicu u sebe.-Oćeš da nam vidiš spavaću sobu?- E, pajz da neću, još i u krevet da vam legnem da ga ugrejem, i sina da vam uspavam, joke more, neću. Odmahnem glavom, neću...
-’Ajmo napolje da sednemo, a? - Sva je hepi.
-Može... A je li sekice, a ko sve ovo održava?“ pomumlam između dve masline.
-Pa ja!- kaže nacereno dok me razvlači po kući.
-Znam kakva sam, govna bi mi se prijela kad bi trebala da operem samo prozore, al’ dobro ti si uvek bila u tom „mama-kompleksu“ pa te nekako i shvatam. A jel’ radiš i po bašti?- Klima glavom. – A po kućama?
Gledam fotke po zidovima... nigde nje, sve Mali i sin, Mali i sin, sin i neka dobro očuvana crnka, pa ista ta dobro očuvana ofarbana u crveno, onda ona solo sa kratkom kosom i bar 10 kila više nego na ijednoj drugoj fotki. A znaš ti mene, u glavi mi se odvija film – bili jednom Mali i Očuvana i sin im. Procena je da oboje imaju do četri i po banke.
Pukla tikva. I sad je Treptava tu.
Sa sprata, onog na koji sam odbila da se pentram ne bi li sačuvala ono malo samopoštovanja što mi je ostalo, piči neki „nigga-moth’a-fukcer-shit“ i zaključujem da je Sin tu.
-Ne smeta ti ovo drndanje?
-Koje?
-Pa ovo što će uši da ti probije?
-Ijuuuu, što da mi smeta, pa to sam ja pustila!
Kukala. Svet izaš’o naopako.
Veeeeliko dvorište, al’ veliko da se usereš koliko je veliko, oivičeno živom ogradom (iza koje je betonski zid), deo za jedan koš sa malim terenom (Sin trenira košarku), jedan deo za cveće i ostale baštenske zajebancije i deo za bazen.
Jebiga, b a z e n!
Mali, al’ – bazen. Do kuće lepa drvena garnitura u narandžasto-crvenim tonovima na koju smeštamo dupeta, Treptava pali dve sveće protiv komaraca (za koje sam uvek mislila da su sranje, a sad se i pokazalo da sam upravu – juhu za mene promoćurnu i najdivniju! ). Treptava ne prestaje da melje i diže mi pritisak a spušta raspoloženje i sad bi se za dupe ujela što nisam makar obukla suknju, da mi sevnu butke. Uvek sam bila bolja riba od Treptave. Makar nešto, al’ ne vredi sad, piši propalo, čekaj gotovo.
Brm-brm sa druge strane dvorišta, skoči Treptava ko da je stršljen u dupe ubo i povrisnu veselo „Evo ga moj Mali!!!“ pa otrča u pravcu brm-brma. Klepeću nanulice po popločanoj stazi koja vodi ka zamračenom delu dvorišta, a svaki njen klip-klap me kljucka u mozak, na najgori mogući način. „Gusko, gusko, gusko“, eto vala baš tako! Da sam bila pametna i ostala u Kuvajtu i ja bi imala ovako nešto, samo ne u jebenoj Srbiji nego tamo negde, batice, gde je toplo i doooobro. Al’ nisam – za ovu izjavu ću dobiti još samohvalospeva – bilo bi pitanje meseci kada bi me Ali otkačio. Dobra sam ja roba, al’ ka i svakoj – zna se rok trajanja. Stisnem dupe, ’ajd sad – šta je bilo više neće biti, dobro de Mama, izdržaćeš...
Iz mraka dvorišta nazirem dve prilike kako se približavaju, jednu prepoznajem – to je Treptava a drugu, nižu nikako – pretpostavljam da je to Sin. Čekam da se iz njih pojavi nekakva gromada od čoveka, kakve je Treptava uvek dovodila i predstavljala mi ih, puštala ih da mi suptilno krše ruke svojim gromadnim šaketinama... al’ ništa od toga.
Majko moja! Kad su se primakli stolu, vidim ja da ona njega grli oko ramena, a on nju oko struka!? Dakleeeeeem, u temu grmetu čuči kepec? Pardon, izvin’te, oprostite, aj jem sori bat jebiga????? I sad je jasno k’o dan što ja tog čoveka ne znam... pa ja ga na ulici ne bi zapazila! Prošla bi pored njega ko pored osnovca što slini za mini suknom, kukala Treptava, vide li ti ženo da možeš da ga podojiš ladno u dtojećem stavu???
Nabacio čilaner osmeh registrovan i zaveden u Institutu za patente pod brojem 8007G, baci ka meni svoju malu šaku sa koje sinu „prstenče“ praćeno nekim „bling-bling“om i reče kulerski
-Dalibor Šumadinac, drago mi je!- Šumadiiiiiiinac, pazi kad je ’ladno Šumadinac! Bi mi neprijatno da ustajem, da mu ne nabijam komplexe više i jedva se jadna suzdržah da ne prsnem od smeha kad se smesti prekoputa mene u fotelju, a ja primetih da mu stopalca jedva dodiruju zemlju.
E ću da idem u pičku materinu....
Treptava, ili kako se udati u Srbiji ovih dana....
Treptava je uvek bila zaljubljena u neke kretene. Ne merem se ni ja ti baš pohvalit’ nekim genijalcima, al’ što ta nema ukusa, da te Bog sačuva. Nemoj da me pogrešno razumeš, volim ja Treptavu, pizduljina je to, Kraljica među ćurkicama, glupča-tupča, život bi mi bio pust da nje nije. I sve tako, kažem ti, Tretpava sa nekim kretenima. Zaljubi se ta dok si rek’o keks, a da prećuti svoje jEmocije, nema šanse, neiskvareno to, vaspitano na „Pepeljugi“ i „Snežani“ i to njoj je čitano iz knjiga, nije rasla uz televizor.
Nije nikad bila neka riba, al’ nije ni gaborka. Na nju su se uvek primali „korpaši“ – od svake mogu da popiju jednu, al’ nikad od Treptave. Zavoli ih na brzinu pa se natenane kaje, kad je šutnu. Plače, kuka, tuguje, deprimira se, i onda je prođe i smiri se dok ne naiđe još jedan luzer. Talična je, jebi ga, za te kretene, tu mušku podvrstu, iskompleksirane intelektualce što su u dupe nabili preko 30 a još uvek pucaju na visoke sisate plavuše od 18 do 23. Kriterijume ne spuštaju i karaju prosečno, jer su toliko opterećeni činjenicom „koga su smuvali“. da ne znaju šta bi sa takvim zmajom u krevetu – dal’ bi je samo gledali, vatali za sise, dok se dogovori sam sa sobom: dal’ bi je guzio, gde, kako, prikan se povuče i oično se sve svede na njeno ubešivanja njega da „nije strašno, dešava se“.
Nemoj da me gledaš tako zabezeknuto, pa prislušni nekad neki ženski razgovor, da vidiš da je Mama u pravu. E, ceo ovaj uvod da bi shvatio KOLIKI je kreten moja Treptava, ona se obavezno primi na tako sveže korpiranog Krelca.
Treptava je strogo protiv Kategrije: Oženjeni, i svakodnevno mi je sedala na kurac dok sam bila sa Čika Mišom sa pričom „gorećeš u paklu, ne kradi tuđe“. Kondor je bio dobar ali glup za njen ukus, dok je Ali bio „+ musliman“.... – nije/nego. Nije mi nikad zamerala jebavanje sa klincima, to je bio Rekreativni Jeb, zdrav po život, pokretač Volje i Želje, šta ti ja znam, pokupila je nešto mudrosti od tih Krelaca pa ih meni prodavala ko muda za bubrege. I sve tako, okolo-naokolo, Treptava nikako da se skrasi.
Dok jednog dana, kao u svakoj bajci o dobrim... oops, htela sam da napišem GLUPIM ženama, dakle dok jednog dana Treptava nije srela Malog. Počelo to ozbiljno, te spava kod njega, te spava kod nje, pa idu na put ovde i onde, pa me udavi pričom o njegovom sinu, sve bre nešto „super, savršeno, divota“, a ja tog Malog nikako da upoznam. Reče mi ona šta i kako, ko je i čime se bavi i sve mi se nekako činilo da ja bre znam tog tipa, al’ – nikako. Onda odem na specijalizaciju i dok sam se vratila, moja Treptava se preselila kod njega.
Auuuu, brate robote.... jebote.
Zove mene Treptava, da im dodjem na večeru. Da ti kažem iskreno, usrala sam se od straha, reko’ sebi – sad kad se ispostavi da sam joj kresnula tog Malog, biće meni „kučke agresorske“. Dok sam se uvlačila u dva broja užu suknju pomislim, da nisam ja, jebote, kresnula njegovog sina? A? Nisam valjda... Ma jok, beba je taj mali, ide u gimnaziju, nisam... valjda..?
No, ukrutim ti ja cveće i vince, obučem trenerku (da ne bude da je Mama došla da zavodi, nego... znaš, nikad nisi dovoljno sigurna...) i patike, vežem kosu i stavim TRUNKU šminke, spičim sve trkom do keve da mi preda gibanicu koju sam šatro ja trebala da zbutam kao doprinos solidarnosti, i zaputim se k Kući Treptave i Malog.
Nit’ znam kraj, nit’ poznajem kuću, OHO-HO, trljam ruke, nisam ja to kresala i „zrak je ćist“. Lepa kuća. Lepo dvorište. Parkiran Reno „Megan“ (žut, bat ofkors, kaki bi drugi bio, govorimo o Treptavoj ovde – helou?!), sve po američki, fali još samo retriver (žuti, bat ofkors). Ding-dong, po tome kako klaparaju papučice po pločicama skapirala sam da je Mali – lovan. E fala kurcu i Petru Dobrnjcu, da i moja Treptava jednom bude udavača! Kad otvori žena vrata ja zinuh, evo ovako AAAAAAAAAAAAAAA, otpala mi donja fioka. Moja Treptava u bluzici na bretele, u teksas suknjičici i drvenim nanulicama, ma ista bre ona Treptava što smo igrale lastiš i jebale kevu jedna drugoj, ko je kome ukrao ideju za današnji Barbikin autfit!
-Jebote Bog...- promumlam najzad, kad ona sva nasmejana i blistava počne da skakuće okolo, ma da vrištiš od smeha, sve joj one kikice skaču gore-dole, samo čekam kad će da počne da peva „eeeeeeeeeeeeeeeema, esesa, esesaaaaaaaaaaa, pipija, Pipi Duga Čarapa“. Melje, kukala što ova žena melje, kad si bre ti propričala majku ti tvoju? Mali nije tu. Sad će da dođe.
-Je li, Trepušo, a čija su ono kolca ispred?- Da se malo jače nasmejala videla bih joj slepo crevo kad izusti: MOJAAAAAAAAAAAAAAA. Ma jesam, ajde, da ti priznam, bila sam ljubomorna, al’ dobro, jebeš ga... Treptava je i zaslužila.
Е јебеш ми матер ако ја нисам у некаквом владином експерименту, тајном и топ сикрет на квадрат у загради па све испод квадратног корена (зна Мама мало и мат'матике болан!) кад могу да ми ладно и без стида сервирају оваке дебилне рекламе на Јавном сервису, или како ли се овијех дана зове Тијанићева ТВ. Ма, да је само Тијанићева, него бреееееее, разгузило се то по СВИМ малим екранима и да ти кажем е МОНОоооооГО сам попиздела.
Никад ја нисам живела са неким мушким створом а без да ми је род ил' помози Бог, значи - НИКАД. Оно нешто мало са Чика Мишом што смо се играли "маме и тате" док му је жена била на саветовањима и свакојаким путовањима се не рачуна, није моја кућа. А чек да питам ове удате, можда сам ја бре дилеја па нисам у току, нек' ми нека од вас да ексклузивно-круцијалну информацију - јел зове нека од вас свог ПатерФамилијаса - "ТИГРЕ?" И све да је тако, ало Жене, јел'то сад нормално?
Пази каква дебилна реклама, неки тамо смрдљиви прашак за веш О ЈЕБАЛИ ВАС ПРАШКОВИ ДА ВАС ЈЕБАЛИ, неки дакле СМРДЉЕВАК се рекламира. И сад, онај мали што је нешто као на покојној БК кувао у фенси фазону (брат му као отиш'о на служ.пут, њему оставио гајбу а он привео неког Немца да му кува... ма сећаш се 100%! до тад ми је био крајње симпа, а сад... што би рек'о мој свеже ожењени Кондор, КУКАЛАААААААА!) облачи кошуљу и каже себи, пајз сад
"О БЕЈБЕееее...."
КАКИ ПРОПАСССССССССССССССС! Па онај кукавни Бери Вајт прави салто мортале од муке у свом коначном ловишту! Дакле он то себи "о бејбе" више пута, а онда његова жена, онако... ноншалантно ће њему "јопет си се заљубио у себе..." и сад опет нека дебилна конверзација, да би турили, ко шљиву на око гранд финале, она ће њему, пајз сад јопет
"НАПРЕД ТИГРЕ"
па га шљисне по дупету. КОЈИ БРЕ ТИГАР У СРБИЈИ? Јел се то неко зајебава самном? Прихватам једино ако је њојзин чо'ек трајно запошљен у зоолошком врту, или је члан неке НВО, паравојне формације, шпијунске организације, метросексуалне популације и осталих "ције". Јел' нека од вас нормалних, удатих жена добила неконтролисану жељу да купи СМРДЉЕВАК и од тад и тог тренутка да свог драгог зове "ТИГРЕ" или је добила скоро па мајчински инстинтк да на исту рекламу доживотно баци пеглу више пута, скочи кроз прозор или једноставно пожели да баци ТВ кроз прозор ... као нпр, ја?
А онда, ту је мој фаворит над фаворитима, ово кад сам одгледала и нисам умрела, никад нећу, зн'чииииииииииииииииииииии...
"ТЕБРА ТЕБРИЦЕ, ОСЕТИ МИ МРЕЖИЦЕ...."
Ма да се носиш у три лепе пиииииииииииииииииииииип и ти мајмунче фудбалерско и ови из Телекома, пииииииииииииииииииииииииииииип ли вам материна баш вама, који сам ти ја "тебра", каква бре мрежица???? Ево, непомерила се, јебеш ми матер ако сваки пут не чујем да каже
"осети ми кожице, ножице, замрси ми мало муда..."
Разумем ја да мани мејкс д врлд го ранд, ал' само чекам кад ће неко, у једном од ПРЕДИВНИХ наставака ове ПРЕДИВНЕ рекламе, да му притрчи док дрибла ону лопту и скакуће ко да је на некој јачој дроги, дакле да му притрчи са исуканим џонсоном и да га нагузи! И он би се на то, гарант, ту ме сеци, прво мало дебилно а онда схвативши са своје две полуганглије да је гужење на ТВу - кул, окренуо ка камери и реко
Ovo će biti dugačak post, sa dosta baljezgarija i proseravanja, nešto vatačine, nešto seksa ali uglavnom – filozofiranje u patos. Upozorila sam, nemoj posle da bude „mama kenja za medalju, što sam čit’o ovolko?“
Neko se baš dobro zajebava na moj račun tamo odozgo jel znaš? Neeee znam, ko je, al’ ne da mu je do jaja, nego... Banda raspuštena! Firmu zapustili, ljudi se nesrećniji, nezadovoljniji a njima se jebe što je nama ovako, proglasili puš-pauzu doživotnu... anđeli, đavoli, šta me se tiče koji su, al’ pos’o su batalili, telefonira se, divani, noge na sto pa – udriiiiiii, sve u 16, niko bre da se seti da su na poslu, a ne na kolektivnom letovanju! Alo! Rođaći! BUĐENJEEEEE!
Udarila beda na vrata, sedim na krevetu po ceo dan i ništa ne radim. Još uvek sam na odmoru, jednom od 2 koja mi sleduju i jebe mi se. Ne bukvalno, onako... rekreativno. Gutam knjige. Gledam španske serije. A znaš šta sam ukapirala? To uopšte nisu španske serije. To ti dodje ko ono „turska kafa“, a u Turskoj se pije ladno čaj u 80% slučajeva! I Arapi ti vole te čajeve, al’ oni su jaki da jebu kevu, ne treba ti kafa mesec dana unapred posle jednog tog čaja. Sad ova naša, tursko-srpska kafa mi dođe ko piša, pijem dupli espreso (kupio Taja ćeri debilu-parazitu na odmoru multi-aparat na dugme, da ga ne stavljam na trošak - gazda Sima iz kafića od prekoputa živeo samo od mene mesec dana, Boga mi se konobar našetao – svaki dan po 5 puta nosi preko ulice pa na **** sprat dupli espresso, a upekla zvezda... ko ga jebe, tipovala sam ga svaki put bar 50 dindži), sam’ stisneš dugmić i – voila! – kafeinsko-narkomanska edikcija je zadovoljena i sputana.
Dakle, te serije, to je čudo jedno. Sad sam se baš navukla na jednu, gde je jedna riba bila tol’ko ružna da je ’tela da se rokne (jer bato u tim latino-zemljama „ko je ružan, taj je kužan!“) i taman da napravi lastu sa nadvožnjaka na srednju traku auto-puta kad ono pojavi se pokojna tetka travarka i spase je „lokure“, pa je povede u svoje odaje i pokaže joj ogledalo, a ogledalo čarobno, jebote! Onda ta ružna postane lepa al’ samo preko dana, noću bude opet ružna. Tako lepa, odma’ se zaposli, i nađe lepog, mladog, bogatog, perspektivnog dečka al’ se zajebala jer tu je prelepa, mlada i zla druga žena dečkovog oca koja je ustvari nekakav direktni Hitlerov potomak i koja oće da je satre sa zemljicom majčicom...
Jebote, ko god da je napisao „Pepeljugu“ treba da tuži te latino-serijske-režisere i scenariste, kenjatore, ukradoše čoveku bajku, o majke im ga spalim, pa tek sad vidim!!!!! Ne da gledam više to govno, odo da ispritiskam sve dugmiće i da napravim neku kofeinsku smrt, o vatanju posle, kad se smirim!
Najgroznija stvar koju mrzim najviše na svetu celom je kad se istuširam, udarim bričenje da budemo glatke i fine, očupam obrve, našminkam se, pa se namackam, namirišem, obučem, namontiram, čak i kaput, pogledam se u ogledalu, uhvatim za kvaku da izađem a onda mi se - prikenja. Sama sebi jebem sve po spisku, pa to nije moglo pre tuširanja?
Ista priča sa ovom specijalizacijom – taman mi se sve namestilo kako sam htela, i posao i pare i Kondor a onda se nekome najstrašnije prikenjalo pa je našao Kad i Po kome će da kenja sve misleći da mi pravi uslugu. Kurac – usluga. Nedelju dana nisam pametna šta da radim. Ajd što se taj neko posro po meni ko golub nego što mi sve to smrdi da neko žešće nameštanje Big Mame, nameštaju me ko da će da me trte na očigled Firme. Ništa mi se ne dopada što me tako svi ushićeno gledaju, ma znam ja kako su Dašu ispratili, videla sam sve te „jupi-du!“ osmehe a posle po kancelarijama pala tračerica... doduše, i Big Mama je zdušno pozdravljala taj odlazak.
Kondor se nešto umusio, svaki dan je sve ćutljiviji i ćutljiviji, jebalo ga čojstvo i junaštvo, taman posla da mi kaže šta mu je, samo ćuti u bulji u jebeni TV, jebačina nam je postala ko proslava 50 godina braka. Klasično odrađivanje. Ma, čim sam ja počela ponovo da drkam, sve mi je jasno.
Sad pazi, pričam o toj specijalizaciji ko da sam dobila kartu za pakao u jednom pravcu. Stvar je u tome što uopšte ne moram da idem ako neću. Specijalizacija je bila super stvar u onom periodu kad me otkačio gosn.Perić i kad sam mislila da će svet da mi se sruši, al’ sad mi se ne ide.
Ne ide mi se u jebeni Kuvajt. Šta ja pa znam o Kuvajtu? Na karti ne bi mogla da ga ubodem ni za glavnu nagradu MB piva preko veze. Ima da me mujdže zabrade čim izađem iz aviona, ohne alcohol, ohne zuccer, ohne sex, ohi pijenje vode česmovače. Serem ti se u kupatilo kad ne možeš onako sa vrata da ubaciš glavu pod slavinu i ločeš li ločeš dok se ne ukenjaš. Kišu deci crtaju ko malim crncima sneg, stalno je vrućina, i sem nafte jedino čega tamo ima u izobilju je jebeni pesak.
Pesak, kažeš, a?
Pesak, sestro.
Auuuuuuu čivava!
„Ne seri, života ti. Oli ići ili ne?“ Nemam osećaj da želi da ide, ali... Posjebno zato što idem mujdžama na noge, mečki na rupu, ko breg Muhamedu, ko kec na 10, da me trte tamo, da me smota tamo neki Mujo i ode srpstvo u pičku materinu, na oči da mu ne izlazim budem li se valjala sa turčinom, Bogu mi sa katolikom i nekako al’ sa Turčinom nikako, jebo oca obrezanima... Kad tako krene šteta što sa u ogromnom Kondorskom pakovanju nije bilo dve stvari – uputstvo za rukovanje u ovakvim situacijama i daljinski sa jednim jedinim dugmetom – MUTE. Ja da ga umutim.
Keva je rekla da ne idem nikako jer se nikad neću vratiti. Taja da idem jer je to prilika koja se pruža jednom u životu. Nemanja da ga boli kurac (ljut je što nisam htela da mu kucam seminarski, jebo ga on). Treptava rekla da nikad neću da odem, kad nisam onda neću ni sad.
“A dje si to ti? Što se ne jaljaš na telefon?” Kondorov sms me sačekao + 3 propuštena poziva kad se vratim sa sastanka i popakujem poštu u tašnu, u hodu iskucam da idem kući i da dodje što pre da ručamo dok navlačim bundicu (fake fure, al ko te pita) i utrčim u lift. Nisam ti ja žena za šoping sem ako to nije sezonsko orobljavanje Tajine kartice ili kad svoju karticu dam prodavačici zatvorenih očiju za višecifreni “tašna-kajš-rukavice-accessories” komplet.
Ovo muvanje po samoposluzi u 16.23-direks-sa-posla mi smrdi na klasičnu “srpkinju-domaćicu-majku-jebačicu” al’ ne smeta. Kondor zaslužuje da mu glumim svaku od ovih uloga. Zato hrabro u štiklama, fancy odelcetu sa dekolteom do pupka i crvenom rolkom do nosa, kuvajući se u fake bundici guram jebena kolica sa svega 4 artikla – špagete, meso, parmezan i vino (2 kom, pa mu to dođe 5 artikla) pravo na kasu.
Čeka ispred zgrade pogrbljen ko paragraf, neispavan jer se je opet jebavao celu noć sa “zlikovcima” al’ mu se lice ozari kad me vidi da se parkiram prekoputa. U dva koraka pređe ulicu i izvuče me sa sedišta, pa počne da me stiska uz sebe, ljubi, vata za guzičetinu – za 5 sekundi još bi se pojebali na očigled komšiluka da mu nije zvonio mobilni. Nisam ga videla skoro 4 dana, uželela sam ga se. Kese u jednu, mene u drugu ruku pa preko ulice - pravo u hodnik, skoro pa trči uz stepenice pa se trudim da potrefim svaki stepenik, da se ne skrkam negde uz put.
Kad tresnu vrata iza nas prilepi me ledjima za ista i počne cmakanje, skidanje, cerekanje. Zagrlim ga oko vrata, obgrlim ga nogama oko struka još uvek ledjima prikopčana za ulazna vrata i on se nasloni na mene tako da mu ruke budu slobodne. “Dje si, dje si, ljubavi moja, dje si vilo, dje si ljepotice, đe si svijeteeee….” Šapuće mi u kosu, vrat, uši. Krene da me ljubi – e sad, ja baš ne volim kad muškarac ima veća usta od mene pa me guta, ali Kondor to radi tako da se ne osećam kao da sam se upravo umila. Kad pretera sa time ugrizem ga za usnu, medjutim, sad nema to na umu. Šakama mi mesi jednu pa drugu sisu, osećam da mu se đoka prilično ukrutio pa brzo skinem rolku. Ispadnu mu moje sise ispred nosa, zapahne nas moj miris spojenih sisa, pogleda me – najebala sam. Bukvalno.
Odnese me u moju sobu, spusti me na krevet i nekoliko trenutaka stoji pored kreveta, samo me posmatra. “Ljepoto…” Klekne pored kreveta i povuče me za noge do sebe, podvuče šaketine ispod mojih ledja i postavi da sedim. Kleči između mojih širom raširenih nogu, prelazi dlanovima preko mog vrata i onda strgne brushalter sa mene, brzo gutajući jednu pa drugu sisu. Zabacim glavu unazad tako da mu još više uguram sise u usta, spustim svoje šake na njegovu glavu, počnem da uzdišem. Dok siše kao da će mleko da poteče uskoro uspem da nekako otkopčam svoje pantalone i brzo uguram prste u gaćice, napipam vrelu, vlažnu picu i kratko i prigušeno vrisnem. Izvuče moje prste pa klizne unutra svojim pa se zato izvijem unazad i potpuno raširim noge. Odmah osetim da mi diše u picu, izdignem se na laktove i posmatram ga.
Uživa. Voli da liže. Prvo me posmatra celu, onda mi spusti pantalone malo, da može lepo da posmatra crne čipkane gaćice sad već skroz natopljenje beličastom izbljuvotinom moje pice. Obuhvati mi šakama bokove, malo izdigne ka sebi i krene da udiše. Pica kao na tacni, samo da se pojede.
„Skini se jadna, oli me mučiti još...“ prošapuće pa krenem da se skidam, polako i mazno dok on leži na krevetu i posmatra me. Nije mi problem da stojim gola pred njim na dnevnom svetlu. Ništa mu ne krijem, istražio me je toliko puta da zna svaki moj pedalj ali uvek se pod njegovim pogledom pomalo osećam kao da stojim gola na sred ulice. „Đe si se ti to meni krila... đes’ bila..? Odi...“ pokazuje mi rukom da legnem pored njega pa se ufuljam, gola. „Bupo bi te, al’ gladan sam...“ promumla, proverim – i djoka se povukao. Šta se desilo od trenutka kad je hteo da mi smaže picu do trenutka kad sam legla pored njega to samo on zna. „Pa jedi govna...“ To sam htela da mu kažem, al sam slegnula ramenima. „Idem da spremim...“ promumlam, krenem da ustajem.
„Dje ćeš? Jaa ću...“ Gotovo je, udajem se za Kondora. Vilica mi se zalepila za sise pa ga gledam. „Zezaš?“ promucam, uspravim se da bi mogla bolje da ga vidim. Protegli se. „’Aj ne zajebavaj, života ti... spremiću nam ja da jedemo a onda ću da te desertiram. Idi tuširaj se, spavaj, čupaj obrve, jedi govna, radi što ti volja... dje ti ono beše ku’inja?“ Zajebavaj, zajebavaj.
Petnaest minuta kasnije, istuširana i dobrijana za svaki slučaj (mada picu održavam u strogo non-hairy-style) izležavam se na krevetu, Kondor prčka po kuhinji*, okrećem kanale, puštam muziku, baš kako je Kondor preporučio, jedem govna. Uhvatim da prevrćem po torbi i nadjem u „posebnoj“ pregradi poštu sa posla, sve šefovo sranje, pozivnice za sastanke političkih stranaka, donatorstvo. Sve sam go kurac-palac-profesionalac egomanijakalni bizmismen kome treba fotka sa izvežbanim G17+ osmehom Šefa da bi pričao i pokazivao kako je važan, da sere po potrebi na lokalnoj TV stanici kako je „promocija uspešno održana u prostorijama naše uspešne firme“ a kao ilustraciju na ekran zalepi baš tu fotku sa Šefom. Jebem ti poslovnu politiku, sve sam idiot i kreten. Jebeš i zemlju.
Sve bilo fino i lepo da ja ovo poslednje nisam odvalila na glas a to sam ukapirala kad je Žena zastala u koraku. O dobar dan, otkud Vi, bla bla, da ne davim, sede Žena, oće i kafu i sok, ja njoj osmeh, ona meni osmeh, ne možeš da veruješ. Ranije sam zamišljala kako bi izgledao naš samostalni susret a sad kad sedi prekoputa mene mogu samo jedno da ti kažem – ovako nisam. Želudac mi se okretao pri svakoj njenoj sledećoj rečenici, šta mi sve nije padalo na pamet. Na konkurs nije došla to znam, ima Žena svoju praksu, zabole je uvo da se jebava sa balavurdijom za sića lovu.
-Došla sam da porazgovaramo.- Jel’ a ja mislila došla si da čupamo obrve. – Ovako, neprijatno mi je... – Veruj teto ništa više nego meni posebno što mi sad kroz glavu prolaze poze i mesta na kojima me je tvoj muž okretao i jebao. - ... Da li si još uvek u vezi sa Miloradom?- WHATA FUCK? PANIC ROOM, PANIC ROOM I need a Panic room!
-Molim?- Treba mi vremena da smislim šta ću da odgovorim. WHATA FUCK? – Kojim Miloradom? – Ajde glupačo misli, misli, jel’ to sve što možeš da smisliš? Ti kao ne znaš ko je Milorad Perić, jebote, daj smisli nešto!!!!!
-Znaš ti.- Da je rekla koju reč više u kancelariji bi se temperatura spustila ispod 0. Za svaki slušaj obučem svoj sako. Ledena Kraljica prekrsti noge i udobnije se namesti, posmatrajući Big Mamu u očiglednom stanju savršenog haosa. – Daću ti vremena da smisliš odgovor. – Pravnička taktika. Čula sam da ljudi seru kreč kad ih se ova dohvati u sudnici, ali ovo je... da ne poveruješ.
Idalje ćutim i kapiram da što duže ćutim sve više njoj dajem do znanja da ne da samo znam ko je jebeni Milorad nego, ko da mi se na čelu odvijaju scene koje mi se odigravaju u glavi. –Ne znam o čemu pričate.- Opa! Pa ni moj glas ne zvuči tako loše. AHA! Tranformers!!
-Majka mogu da ti budem...
-Ali nisi. Šta hoćeš?
-Bravo mala. Nadala sam se da neću morati da te podsećam na razliku u godinama i da ne možeš da me lažeš.
-Zašto da lažem? Šta te interesuje? Kraj radnog vremena, gladna sam, brzo pitaj pa da završimo sa ovim sranjem.
-Pitala sam te, da li si još uvek u vezi sa Miloradom.
-Nisam.- Freeze! Put your hands in the air and sing HALELUA!- Nisam nikad ni bila.- Do the hocky pocky.- Još neko pitanje?- And turn yourself around.
-Bila si. Moj muž ima zanimljiv običaj da priča u snu, da se hvališe kad popije i naravno, postoji još par načina da znam šta je radio...- šara prstom po stolu i kod poslednje reči odurne prstom olovku, kao da kaže „ne moraš da znaš“.
-Nisam bila sa tvojim mužem, shvati.- podignem glas jer mi se više govna jedu od nje. Jebote koja muda ima ova da mi dođe u kancelariju i kenja o moralu, poštenju i bračnom neverstvu! Gleda me sažaljivo, ko retriver mrtvo štene pa ustane.
-Cenim tvoju odanost mom mužu iako možda niste više zajedno.- Ćutim i posmatram je kako prilazi vratima, a onda naravno, stane i okrene se da poentira, sve naučeno iz američkih filmova.- On već ima drugu, samo da znaš. Lepšu i zgodniju od tebe.- United Kingdom, 10 points!- Lepu ti je zamenu našao.- And finally, Serbia and Montenegro, 12 points!
-Malo si pobrkala. Nije meni našao zamenu, TEBI je našao zamenu.- Stoji na vratima. Posmatramo se. Bedne i ona i ja. Zatvori ih za sobom a ja momentalno tresnem glavom o sto, razbeže se olovke, odleti tastarura. Nit’ govorim nit’ romorim. Ništa, samo – ništa. Tražim mobilni po torbi, speed dial, stiskam br. 2 i čekam da čujem taj glas.
- Šta radiš? Možeš da izađeš sa posla? Dođi kod mene u stan za 20 minuta.- Znajući Kondorov korak, biće tamo za 10 minuta. Džaba mu. Ja još uvek ne mogu da hodam. Drmnem jedan, pa drugi Jegger. Sad bih pušila. Jedi govna Mama.
Znaš kako se kaže, ko ne plati na ćupriji platiće na mostu. Još samo da se dogovorimo oko cene. Ja sam lepo rekla da mrzim slave i dogadjaje oko slava. Sv. Stefan je onako, poseban trn u oku meni oduvek bio a posebno otkako sam se smuvala sa Oženjenim gdinom Perićem. To je njegova slava. I moji obavezno idu na tu slavu. Proteklih godina su me zvali a ja odbijala da idem, šatro imala sam obaveza sve zato što sam znala da će mene gdin Perić posebno da počasti dva, tri dana kasnije. Ove godine, avaj, moj ćale iz nekih razloga nije ’teo da ide i keva odmah sebi našla žrtvu jer je Nemanja odjebao ko dobar dan. Naravno da mi nije padalo na pamet da idem. Otpratila sam je do kapije imućnog ranča Perić Family - kada je ušla u dvorište okrenula sam se i vratila u stan.
A pošto je slava, Perić Junior se vratio u naš mali grad. A to je značilo da smo Kondor i ja u više navrata naletali na njega u raznoraznim kafićima. U jednom smo se sudarili na vratima najsmrdljivijeg WC veka, promrmljala sam „zdravo“ više zato što sam se usrala i nisam znala šta bi drugo. Nema tu kurtoazije i lepog ponašanja. Kenjaža, bato. Ništa nije rekao, samo je produžio skoro pa kroz mene. Liči na tatu. Isti. Preslikan, samo viši. Lep, majku mu. Jebaće neku klinku i on kad mu budu tatine godine. Ako ne i dve.
Posao mi se popeo na vr’ glave. U normalnim preduzećima januar, februar i polovina marta se smatraju mrtvom sezonom, al’ u mojoj – i ne. Šef je otkrio moj skriveni talenat za savršeno uklapanje rečenica u smislene celine, tj NJEGOVE rečenice izgovorene u raznim prilikama. Šta serem, vatam beleške na sastancima pa od toga mu pravim memorandume. Rusi zavrnuli gas a on podivljao, stalno nešto kenja i filozofira, govna da ti se prijedu. Meni, tj.
Gdjica sekretarica Daša se naprasno udala preko praznika i postala gdja Alimpić, supruga Zamenika Direktora i sad smo raspisali konkurs za novu sekretaricu. A taj zadatak je poveren ni manje ni više no Yours truly. Kakvih sam se gabora nagledala za dva dana… Kuc kuc, po ceo dan. Posalao me Taj I Taj, preporuke silne, dipolome, CV, slike, čokolade 2 čak. Nijedno muško da se prijavi. Nepravda, draga moja, pazi šta ti kažem. I juče, pred kraj radnog vremena, kuc kuc. Samo što nisam rekla „dodjite sutra!“, al’ kad podignem pogled osetim kako mi se govance smrzlo. Nije gdin Perić, ne brini, nije. To je gdja Perić, tebi poznatija kao Žena.
Momenat kad se Kondor izgubio maltene trčeći niz stepenice jer se u sred priprema za Jebačinu Meseca začulo „tiru-riru“, ne iz motorole „no iz Nokie jadna!“ stala sam pod tuš. Prva Skoro Jebačina me je slomila načisto – fizički više nego bilo šta drugo, bolesnija nego ikada pustila sam da se vrela voda sliva niz mene više od 10 minuta. Dok se ne isprazni bojler – e budalo, pa to je bojler od 15397297862476 litara, mislim se koliko sam glupa i da li imam neku čistu pidžamu. „Nazdravlje!“ nasmejem se jer sam upravo dobila krvoliptanje. Dobro je, i to smo rešili.
I tako već danima ležim u krevetu, Ljilja i Nemanja dolaze ko da sam tuberan, smenjuju se na po 3 sata jebote – ne mogu ni da drkam od njih. Kondor se javlja povremeno, u akciji je, jebeni anderkaver – jure neke švercere, silno neko sranje ispalo sad u nedelju. ’Teo čovek da pravi vatromet pa prećero, pretovario kombi pa se u vožnji otvorila vrata... „Trnjava, sine, trnjava!“ kažem mu dok buljim u plafon - njegov izraz za „e trne mi baš kurac“ na moje priče o tome kako su žene npr. slabo zastupljene u politici i kako mi pada genijalna ideja da se učlanim u Demokratsku stranku. Boris je frajer. Možda ga upoznam jednog dana.
„A viđu jadna što si nevaspitana! A kako je moja pica, a? Jel’ joj nedostajem? A kad ćemo mi ljubav vodit?“ Onda komplet priča o njegovom bratancu iz kog je naučio da sa godinu dana prepoznaje reč „pupa“. „A ja ga pitam „a đe pupa?“ kad ono TUP, pa mi se javi majka moja pa reče – a nemoj ga više pitat đe mu je pupa, već je tri telefona skršio...“ Naravno da se već gušim u smehu i naletima kašljanja gde već uvežbano izbacujem nataložene naslage katrana iz pluća sa ostalim gadostima koje žive samnom, u mojim plućima. Jeb’o me Mucodyne u kapsulama! Serem ti se u farmaceutsku ustanovu kad nemaju sirup!
Onda se uvalim u jastuke i pustim da roka Audioslave i Foofighters neko vreme, pa ih utulim načisto. Curim na sve rupe. A u pičku materinu!
Danima mi se jebe. Nije da nemam sa kim, nikad to Mami nije bio problem, litlle black book imaju i žene, i to one žene koje su Žene sa velikim Ž i moćnim P. Počela sam ponovo da drkam, a to mu dođe dobar znak – „jebe mi se“ znak. Počela sam ponovo da zagledam piletinu i kurčetinu po Firmi, da ti kažem... nije loše, nije loše, rodna 2005!
Izašla sam sa Kondorom par puta, smešan je kol’ko je dugačak i priča 100 na sat (uglavnom o Nikšiću i Kotoru, jebale ga znamenitosti CrneGoreLijepeMajskeZore!), opalio bi me preko stola, tu i odma. Nasmejava me toliko da se zacenim nekad pa počnem da rovem u sred kafića. Sladak je ustvari, al’ je „no-no“ zone za mene. Tip u koga bih mogla vrlo lako da se zaljubim a sad mi to treba ko kolac po sred sisa.
Od specijalizacije ništa idalje, ostajem tu da me greje Sunce našeg neba. Možda odem za vikend sa familijom do Zlatibora, al’ to je samo ideja. Treptava ima ideju da me zaglavi u neki smrdljivi kafić za doček a ja sam toliko sjebana da ne mogu da joj se odupirem. „Jebi me kako ’oćeš, ni reč neću da ti kažem!“ eto to sam joj rekla. I jebaće me, do kraja.
Srela sam bivšeg muža sad skoro u Rodiću, neka visoka crnka pored njega. On gura, ona trpa. Korpu. Klimnuo mi glavom u prolazu a ja nabacila kez. Ošmekala me Crnka, nema šta. Ni ja njoj nisam ostala dužna. Nek’ joj je sa srećom.
I to ti je to, nema šta više da se kaže.
Ima, ustvari, kasni mi. Nedelju dana.
Booooolesna saaaaaam, pa već danima ležim, sedim, prdim, smrdim, zvučim ko neka baba sa pušačkim stažom od cirka 70god. Dobro je što se ovde kuca a ne priča mislila bi da sam ti podvalila nekoga da sere umesto mene. I ništa, gledam TV po ceo dan. A kad se i od toga umorim onda spavam, probudim se pa se tuširam pa onda počnem da se preznojavam (podsetim se bar dana kada sam bila seksualno aktivna!). Sa posla mi poslali žensku multivitaminsku delegaciju (što kaže Margo, nabijem je baš!) keva mi ne izbija iz stana popodne, taja okrene telefon povremeno i tako. Sve u svemu, teška igmanska ilegala.
Keva samo što je otišla posle još jedne dezinfekcijske posete – ceo stan mi se sija ko jebeni izlog, patim za danima stabilne prašine na mom TVu i obaveznog iscrtanog srca na ekranu – tek da se podsetim kolika sam aljkavica. Engleskinje imaju skriveni talenat – mogu da budu toliko ružne da ti se prevrne želudac al’ šarmantne su, majke im ga! Onda prebacim na jedan od moja 4 omiljena kanala – od broja 30 do 34, napalim se ko budala, izdrkam za 50 pa zaspim blaženog osmeha.
Ležim, ledja mi se ukočila, kad odjednom „ding-dong“. Ko je? jer je keva bila – niko drugi nema da mi dodje. „Čuš ko je?Otvaraj!Milicija!“ Budalo šta se dereš nije ti ovo Crna Gora, otvoreno je! Osluškujem zvukove i evo ga! Moj Kondor. Sav ogroman i nezgrapan, multivitaminski natovaren sa osmehom od uva do uva. „Vidju jadna! Što ti tu izlježavaš?Đe ću sa ovijem?“ Imaš kuhinju budalo. Stavi bilo gde ionako će Ljilja sutra da mu nadje novo mesto il’ namenu. „Auuuuu, imaš sreće što nisam tržišni no inspektor za narkotike! Što će ti ovol’ko voće jadna? Švercuješ, a?“ Pojavi se na vratima, nosi oljuštenu mandarinu „’Ajde ajde ovo da pojedeš, ovo ti je od mojega stika Rada ljepše u svet nema. Lječi na miris, bez tebe!“ Ma jebi se i ti i mandarina, ne mogu bre više, serem ko jednomesečna beba.
„Dobro, da vidim onda šta imaš ođe od narkotika pa da ’apsim ako ima što opasno, što ću... Pentraxil... auuuuu... (namršti se kao, nije dobro) aspirin, auuuu narkomanko... a što je ovo? Duvaš, a?“ Otmem mu iz ruke inhalator, prskam po šavovima od smeha. „Jesam li ti ja rek’o da ću jednom da te legitimišem, a?“ Stoji iznad mene naslonjen na naslon od kreveta. Čudo jedno kol’ko je taj čovek lep. Onako, iznutra pa to sija na spolja, ne vidim više ništa od one kučeće face koju sam spominjala ranije. Sedi tamo, budalo – neprijatno mi koliko mi se približio. „Poljubio bi te narkomanko, al’ se plašim razboljeću se i ja. Ko bi te jadna onda legitimis’o?“
Šjeo je, na krevet, do mojih nogu taman da ne mogu da gledam TV. Priča, priča, priča opet 100 na sat, ovog video, ovog u’apsio, ovog uhvatio sa švalerkom, ova šćela da se ubije... sve on zna. Bio mu brat, pa još jedan brat - od strika, pa strikine maćehe drugo dete iz prvog braka. „A imaš li ti što za dezinfekciju jadna?“ Vidi tamo, pokazujem na deo ormana gde držim alkohol. Sipa sebi viski, pa se vrati, legne na ivicu kreveta i gleda me. „Ljepa si... najljepša, bez tebe. U svijet te nema!“ Prevrćem po glavi kad mi se poslednji put neko ovako udvarao.
Napolju se prilično smrklo, pričamo k’o navijeni. Čuje se jedino još muzika iz TVa, i titra naokolo svetlo TV programa koji ne vidim od njega. „Javlja li ti se đedo?“ Odmahnem glavom. „Neka, neka... najbolje je tako. Nijesi imala ništa od njega. Nijesi ti roba za čuvanje, za skrivanje no za prikazivanje!“ Ajd ćuti. „Pušti me jadna! Svaki put me ućutkuješ a eto OĐE mi stoji ko kruška, oca li mu jebem!“ Mrzi ČM. Ispričala sam mu sve što je imalo da se ispriča o godinu i po dana naše veze. Sipa sebi još jedan viski, pa se vrati na krevet. Gledam TV, preko njegovog tela. „Đe si?“ Tu.Gledam TV. „Dobro... ti gledaj a ja ću da legitimišem.“
