odoh?

Najgroznija stvar koju mrzim najviše na svetu celom je kad se istuširam, udarim bričenje da budemo glatke i fine, očupam obrve, našminkam se, pa se namackam, namirišem, obučem, namontiram, čak i kaput, pogledam se u ogledalu, uhvatim za kvaku da izađem a onda mi se - prikenja. Sama sebi jebem sve po spisku, pa to nije moglo pre tuširanja?

Ista priča sa ovom specijalizacijom – taman mi se sve namestilo kako sam htela, i posao i pare i Kondor a onda se nekome najstrašnije prikenjalo pa je našao Kad i Po kome će da kenja sve misleći da mi pravi uslugu. Kurac – usluga. Nedelju dana nisam pametna šta da radim. Ajd što se taj neko posro po meni ko golub nego što mi sve to smrdi da neko žešće nameštanje Big Mame, nameštaju me ko da će da me trte na očigled Firme. Ništa mi se ne dopada što me tako svi ushićeno gledaju, ma znam ja kako su Dašu ispratili, videla sam sve te „jupi-du!“ osmehe a posle po kancelarijama pala tračerica... doduše, i Big Mama je zdušno pozdravljala taj odlazak.

Kondor se nešto umusio, svaki dan je sve ćutljiviji i ćutljiviji, jebalo ga čojstvo i junaštvo, taman posla da mi kaže šta mu je, samo ćuti u bulji u jebeni TV, jebačina nam je postala ko proslava 50 godina braka. Klasično odrađivanje. Ma, čim sam ja počela ponovo da drkam, sve mi je jasno.

Sad pazi, pričam o toj specijalizaciji ko da sam dobila kartu za pakao u jednom pravcu. Stvar je u tome što uopšte ne moram da idem ako neću. Specijalizacija je bila super stvar u onom periodu kad me otkačio gosn.Perić i kad sam mislila da će svet da mi se sruši, al’ sad mi se ne ide.

Ne ide mi se u jebeni Kuvajt. Šta ja pa znam o Kuvajtu? Na karti ne bi mogla da ga ubodem ni za glavnu nagradu MB piva preko veze. Ima da me mujdže zabrade čim izađem iz aviona, ohne alcohol, ohne zuccer, ohne sex, ohi pijenje vode česmovače. Serem ti se u kupatilo kad ne možeš onako sa vrata da ubaciš glavu pod slavinu i ločeš li ločeš dok se ne ukenjaš. Kišu deci crtaju ko malim crncima sneg, stalno je vrućina, i sem nafte jedino čega tamo ima u izobilju je jebeni pesak.

Pesak, kažeš, a?

Pesak, sestro.

Auuuuuuu čivava!

„Ne seri, života ti. Oli ići ili ne?“ Nemam osećaj da želi da ide, ali... Posjebno zato što idem mujdžama na noge, mečki na rupu, ko breg Muhamedu, ko kec na 10, da me trte tamo, da me smota tamo neki Mujo i ode srpstvo u pičku materinu, na oči da mu ne izlazim budem li se valjala sa turčinom, Bogu mi sa katolikom i nekako al’ sa Turčinom nikako, jebo oca obrezanima... Kad tako krene šteta što sa u ogromnom Kondorskom pakovanju nije bilo dve stvari – uputstvo za rukovanje u ovakvim situacijama i daljinski sa jednim jedinim dugmetom – MUTE. Ja da ga umutim.

Keva je rekla da ne idem nikako jer se nikad neću vratiti. Taja da idem jer je to prilika koja se pruža jednom u životu. Nemanja da ga boli kurac (ljut je što nisam htela da mu kucam seminarski, jebo ga on). Treptava rekla da nikad neću da odem, kad nisam onda neću ni sad.

Pošalji komentar ::

Moraces sama da odlucis

Baci para-grb, pa neka slučaj odluči.