Njegov svet

Prelaskom praga uocila je sve one sitnice koje samo oci zene odmah
uoce. Neke navike od coveka stvore gotovo nepromenljivo bice u nacinu kako
ce sebe organizovati u nekon prostoru. Nas prostor je kao nasa kosulja,
prostor u kome se osecamo bezbedno, zasticeno, toplo. Prostor koji smo
pripremali kao neko gnezdo dodajuci mu slamku po slamku.
Boze, mojeg gnezda vise nema, u plamenu je nestalo sve sto je meni pripadalo,
Sve one moje drage sitnice.

Plakala je. Sitnice  za koje se vezala vise nego za neke glomazne stvari.
Za nju jos neiskusnu, nije bilo lako obuci tudju kosulju, pižamu, osetiti miris, znoja,
neki osobeni misris koji kao znak, mosusni pecat, koji nas cini privlacnim ili nas odbija od nekog.
Njegov stan joj se nametnuo kao mesto u kome se ocito vise boravi,
Stvari su imale svoje mesto, iznenadjuce mozda cak i previse reda u rasporedjivanju za jednog muskarca, kao da taj red ima i necije ucesce, mozda nekog ko posprema, mozda sestra
ili tetka, udovica koja ga vidi kao svoje cedo i uvek navrati da
pospremi jer konacno kako potrositi to vreme u penziji.
Sve sto je zamislila na prvi pogled je moglo biti deo istine ali je mogla biti navedena i na
potpuno pogresan zakljucak.  Stvari nisu onakve kako na prvi pogled izgledaju, iza stvari i
pojava krije se nase drugo ja, nase vezivanje za stvari kojima pridajemo ponekad znacenja koja ne zasluzuju pretvarajuci ih u idole, stvari bez koje se ne moze,stvar koja nas
povezuje poput nvidljivih konaca i tako stvaramo simbioski odnos
kao da stvari hranimo nasom krvlju, dahom, prenosimo deo nerava
i polako stvar pocinje da lici na nas kao da je za nas pravljena
kao da nas je stvar izabrala. Ona je sebe vezala i postala zavisna
i sada se osecala izdana, napustena, kao da je sve to neka kazna
i gubitak je dozivela kao licnu katastrofu. Jedino sto nije izgubila,
u dimu, vatra nije progutala secanja, i nada koja je trajala i dani
koje je primala kao nesto nepromenljivo su je doveli do crnog
petka kada se nasla u haosu, i taj haos je u prvom trenutku prelazio
u ocaj, ali smisao za prakticnost i prirodni nagon samoodrzanja i
elasticnost da se neizvesne situacije ucine prihvatljivim i odrzivim.
Ono sto je cini, ono vreme koje provela oslonjena na samu
sebe, njena licnost formirana prema tananim i promisljenim
posmatranjem i dozivljaem sveta, pojacana intuicija cak vise od
toga, kao da je u poslednje vreme slutila da neke stvari nisu u redu
da ce se nesto strasno desiti ali te poruke nije mogla procitati odmah.
Nevolja ne ide sama, sa jednim problemom uvek idu jos tri i
zlo se uvecava i umnozava. Samo naivne osobe prihvataju svet
da im je naklonjen, da su ljudi dobronamerni, da ce ce se problemi
resiti odmah kako nastaju. Koliko vremena nam treba da shvatimo
da smo sami, da je to nase polaziste, nasa snaga, da se uvek vracamo
sebi i snagu obnavljamo. koliko su nasa okolina stimulativni i doprinose
nasem boljitku, nasoj sreci ili nasoj zabludi to je veciti rizik da nije
ovako bilo bi onako. Jedino sto joj je ulilo neku nadu je bio osmeh,
osmeh se ne moze namestiti, moze biti i grimasa, cerenje, podmuklost,
osmeh prevare, pobede, osmeh izdaje ali osmeh kojim se jedno bice
otvara i prima neko drugo bice u svoj svet se ne kopira. On je jedinstven
i pogled koji deluje, pleni, cini nas nesigurnim, koji nas plasi, ali iznad
svega i instikt joj je govorio da u njegovoj blizini joj ne preti opasnost.
Ni sama ne moze sebi reci kako uspeva da razlikuje ljude po osmehu i
pogledu, ni reci ne slusa, reci cesto varaju, izvrcu stvarnost, ovaplocena
laz u recima nekog u koga smo sto posto sigurni. Ovaj dan ako prezivim
konacno sada mi treba samo sat, da se saberem, da se sklonim sa ulice
da od svih losih ponudjenih izbora se opredelim za najmanje poguban i
sacuvam deo svojeg dostojanstva i ponosa. Konacno niko i nista me
ne moze naterati da budem ono sto necu, i smrt je lakse birati nego
ponizenje i lagano odumiranje duse.