Zora se rodila prva i bila Savino prvo razočarenje, da bi se potom sledeće godine rodila i Mila. Nakon toga sedam godina njegova žena Stana nije radjala da bi opet negde ujesen ostala noseća. Punačka, u licu i u telu, nije to ni očekivala al je znake trudnoće prepoznala i izrekla se pred Savom da je opet u ime boga ostala trudna i da će ako sve bude u redu roditi još jedno dete. Sava je pogledao i prvo što je rekao je bilo: Samo da bude muško ovaj put, jer kome ću kuću i imovinu da ostavim. Stana ga pogleda samo i reče: Eh da oće da nam da bog, al ako neće pa nek bude zdravo i pravo pa kako god da se rodi. Prodje i tih devet meseci i neki dan pretera pa joj trudovi jaki počeše učestalo da se javljaju, kao znak da se porodjaj bliži i kao najbliža da se pozove da dodje žena koju smo svi zvali majka Mara, da joj se nadje ako nešto podje po zlu. Na doktora nisu ni pomišljali jer telefona nema, grad je daleko, dok dodje doktor može se vazda poroditi. U noć se začu prvi plač, i majka Mara izadje a Sava je upita, šta bi. Ona samo jednu prozbori: Sin. Imaš u ime boga lepog sina braća Savo. Utom se začu Stanin, glas, brzo vamo majka Maro. Ona utrča a onda se začu i drugi plač. Sava se nadje u čudu. Da se nije obliznila, panaiju joj njenu. Izadje majka Mara. E imaš Savo da častiš imas još jednog sina. Sava sede na stolicu, i prekrsti se i reče fala ti bože, gde čuo i gde ne čuo. Te noći Stana je dobila groznicu i nakon toga ubrzo umrla. Ispustila je svoju dobru i plemenitu dušu gledajći svoja dva sina koja je rodila a da ni dana nije mogla da ih na grudi privije. Za njom onaj drugorodjeni sin ode. Izgubi sasvim boju, i naprasno prestade da diše. Odjednom u tu sobu useli se tuga umesto prve sreće i veselja. Sava je gledao svoju ženu i voštanicu u njenoj ruci, gledao je svog mladjeg sina blizanca što ode za njom i skamenjen stajaše ne verujući svojim očima šta se to dogodi za to kratko vreme. Ćerka Zora već devojka za udaju, držala je svog tek rodjenog brata kome ce ona biti i sestra i majka, pa će i njen život se okrenuti nekim drugim pravcem. Mala Mila je stajala pored kreveta i plakala, dok je nisu izveli. To je njen poslednji put da je videla majku i tek rodjenog mladjeg brata. Sava je sve pripremio po običaju za sahranu svoje tek umrle žene porodilje Stane. Dok je kišica sipila na seoskom groblju, sahranjeni su jedno pored drugog ona i njen bezimeni sin. Prošlo je četrdeset dana, pa pola godine, te je Sava udario lep beli spomen Stani i sinu koji nije dočekao ni svoje krštenje. Život se nastavio svojim tokom, kao i pre je išao u polje, na njivu, vraćao se umoran kući i nije čestito stigao da vidi kako mu sin Boža raste. Sve više je ličio na majku Stanu a narav je povukao na oca. Sestra je svoje mlade godine, žrtvovala da se Boža podigne i već je izgubila svaku nadu da će se udati i imati svoju decu. Nekako se predala i pomirila sa sudbinom, privila je tog preživelog brata blizanca i postala mu kao druga majka. Otac je eto imao naslednika ali se od momenta kada su mu umrli žena i sin promenio. Sam, sa dve ćerke i tek rodjenom bebom nije ni pomišljao da se ponovo oženi. Sa Stanom se oženio a bio je vec mator momak. Nije mu se dopadala pomisao da se sad po stare dane ponovo ženi pa je prihvatio tu sudbinu da ostatak života provede kao udovac. Sina je voleo i dičio se što je bog pogledao na njegovu stranu al je uvek kukao kad se nalazio sam u polju što mu uze drugog sina i ženu Stanu. Zar je on nešto bogu zgrešio pa da ga tako nesto zadesi. Boža je rastao kao lepo i zdravo, pomalo debeljuškasto dete kome će uvek zafaliti mleka. On nije odbijao hranu i rastao je štono kažu kao iz vode. Majka Mara je uvek govorila, sunce te grejalo, isti si ko moja Stana. Imaš lika na nju, bacio si se na ujake. Boža je kao i sva seoska deca rastao kao donekle napušteno dete, bez obzira na svu ljubav obe sestre i oca jer majčinu ljubav nije osetio. Kad se pomene majka, otac je priču navodio na neku drugu stranu kao da nije hteo da se previše pominje Stana iako je prošlo vec puno godina od njene smrti i blizanca. Odlazili su za Zadušnice i drugim praznicima na groblje, palili sveće, čistili grob, ćerke su sadile bosiljak i lepu katu i ostavljale po nešto od hrane na grobu po starom običaju. Kada je vec postao momak Boža je poceo da poboljeva. Nekako je smršao, u licu zašiljio i pogurio se. Bolovo je, lečili ga, prošlo je više od dve godine. Brat Boža je jednu noć umro u snu. Sava je smrt sina koji mu je na njegove oči rastao i bio njegova uzdanica, koji mu je davao nadu da život ide dalje, primio jako teško. Nekako je brzo i on se izgubio, pocrnio u licu, ostario za godinu dana više nego za proteklih deset i počeo da pije. Ćutao je i ždrao se u sebi. Ćerke su nosile crninu za bratom koga su sahranili pored mladjeg brata. Ponovo su bili zajedno i sastavili se kao one noci Stana i oba njena sina blizanca. Sava je živeo ono što se kaže nazor. izlazio je na groblje, i vraćao se a oči kao da su mu se gasile . Puno godina će proći da i Sava dočeka dan da umre i nestane ta bol koja mu je razdirala grudi i čupala srce. Starija ćerka je bila neutešna za bratom kome se posvetila, kome je svoje najbolje godine žrtvovala, koji je bio kao njen nerodjeni sin. Mladja Milica je izrasla i prolepšala se. Od mršavog i nesto bledunjavog deteta preobrazila se u vitku i naočitu devojku. Na majku nije ličila, nije ni na oca. Otac se pitao na koga se bacilo to dete, tako crne kose i neobičnih zelenih ociju. U školi je blistala i učiteljica je svu slavu stekla sa pojavom Milice. Milica je bila retko pametno dete koje je pamtilo sve kao od šale. Kao da je priroda sve darove skupila na jednom mestu pa je Milica imala sve. Lepotu, talente i pamet. Otac je bio ponosan na Milicu i godilo mu je što mu bar Milica smanjuje tu bol u grudimima koja nije prestajala od smrti žene i oba sina. Posmatrao je ćerku Zoru koja je više nije devojka i nema zelje da menja svoj zivot, da se uda i zasnuje kuću, pomagala je njemu i u radila sve kućevne poslove. Otac je radio sve, u polju, u bašti i odlazio na pijac gde je prodavao povrće i vraćao se u noć da bi opet sa ćerkama spremao sve ono sto je posle nosio na pijac tek idućeg dana. Milica je završila prvo osnovnu skolu i pošla je dalje u gimnaziju i bila isto tako zapažena i isticana za primer. Milica se povrh svega isticala svojom skromnošću i dobrotom. Svako ko je upoznao je osetio iza njenog prelepog lika i glasa da će u njoj tek da procveta ono što je u njoj najlepse, njena plemenita duša. Milica je završila skolu kao najbolji djak i otac je prvi put zaplakao kada je pročitano njeno ime i sve pohvale bile upućene njoj. Rekao je kada je kada su dosli kući: Sine moj, otac će ako treba sve da proda da se ti iskoluješ kad vec Zora nije mogla. Zora je plakala, i poljubila sestru čestitajući joj i jednako se radujući njenom uspehu. Milice i ja ti obećavam da cemo se ja i otac zauzeti da ti završiš visoke skole. Milica je plakala i nije rekla ni jednu reč dok je grcala u suzama, pa je onda progovorila, obećavam da će tako i biti i nemojte sumnjati u to da ću završiti fakultet koji ću najesen u Begradu upisati.
Otac je jednako išao za svojim poslom, odlazio je na pijac gde je prodavao povrce i sama pomisao da se Milica odvoji od njih i zivi sada u gradu nije dopadala. Znao je da je to neizbežno. Da mora da je pusti da nastavi svoj život, da joj nadje stan, kod neke čestite porodice, gde će imati sve uslove da studira dok ne završi fakultet. Propitivao se i razgovarao je sa seljacima koji dolaze na pijac gde ima neki stan, ima li neko da izdaje sobu, studentima. Neki su vec imali decu na fakultetu i subotom su navracali kod dece, noseci im hranu, cistu odecu, da ih obidju i popricaju o svemu sto se dogadja u selu. Sava se zabrinuo gde ce sad da nadje stan za Milicu. Pa se raspitivao čak i kod gospodja koje dolaze na pijac da nema neki stan u blizini Filozofskog fakulteta. Nije imao nešto sreće i već je gubio nadu, pa je bio vrlo neraspoložen jer se bližio dan kada Milica treba da ode u grad na studije. Naredne subote je otisao na pijac i uzput se zarekao da se nece vratiti kuci a da pre toga ne nadje stan za Milicu. Negde oko podne na pijac je došla jedna gospodja koju odavno nije video na pijaci, pa kao ajd i nju da upita da nezna ona da li ima neki dobar stan. Ona se zagleda u njega i imenom ga oslovi. Savo. Sta kažeš. Zar je tvoja Milica toliko porasla da već treba da ide dalje na fakultet. Jeste Boso, porasla je al sam u mukama ko ni ko, neznam gde da joj nadjem stan. Bosa se zagleda u njega i kao nasmeja pa mu rece. Što se Savo brines pa našao si stan. Pa kako Boso, sta ti je. Nemoj da se šalis samnom. Ma Savo rekoh ti ozbiljno tvoja Milica ce biti kod mene. Sava je pogleda i nemade sta reci. Uh, Boso pa ti neznas koliki mi kamen skinu sa srca. Ne pitam kolko kosta kad samo hoces da je uzmes na stan. Savo da se razumemo, ti znas a mozd i neznas. Ja sam zena koja živi sama. Muž mi je odavno umro. Stan mi je veliki. Imam sestru Petru u Engleskoj. Nismo se čule odavno. Retko se i vidjamo. Bila je zadnji put kod mene kad je moj Sveta umro. I posle ni ja nisam imala kad, a i ona je vec stara da se maltretira da dolazi. Nije ni ona vise ko pre zdrava a nisam ni ja za ta putovanja. Bolujem od srca, i moj doktor mi veli sedi gde si ne trazi đavola, moze da te strefi srčani udar bilo gde. I to moje srce nije kao pre Savo osecam da mi nije dobro, zamaram se i nemam vise snage. E Boso, ne pričaj mi ništa, godine i nas gaze, zdravlje nismo čuvali pa sad bi da se se krpimo al ne vredi. Fala ti Boso. Milica će se mnogo obradovati i bice vrlo srecna kada čuje da je kod tebe dobila smestaj. Savo ti uzmi ovaj broj telefona a znas brate gde stanujem. Ulica do muzeja, prvi ulaz, prvi sprat, pa dodjite kad hoćete samo se prethodno javite da budem u stanu. A ne brini soba če biti spremna za Milicu. Sava je bio kao na iglama i sve što je imao je proturio pošto zašto jer je hteo da ode što pre kući da saopšti radosnu vest ćerkama i obraduje Milicu. Kad je stigao u selo, prolazeci pored crkve, zastao je i ušao. Kupio je sveće za žive i za mrtve. Poljubio ikonu, ostavio prilog crkvi, kao puno puta pre i pomolio se u sebi. O fala ti boze, i današnji danu, što mi se nadje da me vidiš i moju decu koju si mi ostavio da se patimo sami. Hvala ti sto si me čuo i učinio mi tu radost da Milici konačno nadjem stan. Ta njegova molitva je bila, kao razgovor sa bogom, iznošenje svojih muka i zahvaljivanje. Sava nije bio loš čovek. Bio je nekada prek, previše brz i ljut. A opet sve što mu se desilo nije mu dalo povoda da kao neki huli na boga. Nije izgubio veru a svoju nesrecu je primio kao nešto neižbezno, nešto što dodje kao što se i vreme menja, pa u najbolju godinu udari nevreme, naidje neka oluja i grad i sve što je raslo i bujalo u zemlju sabije Uvek je govorio da se od boga oteti ne može i onaj ko gleda u nebo je na vetrometini da može samo da se nada dobrom rodu ali i da gleda kako propada sav njegov trud i uloženi znoj. Sećao se jedne godine kada su naišle one velike kiše, Morava je takva. Moravi nije prvi put da je nadošla, izlila se i sva polja poplavila. Kada se voda povukla ostavila je za sobom pustoš. Te godine niko u njihovom
kraju sem onih na brdu nije ovršio ni zrna. I opet sve to čovek zaboravi i nastavi da živi i radi kao i pre kao da se pod milim bogom ništa desilo nije.
Izašao je nekako smiren iz crkve i prekrstio se još jednom na izlazu pa je požurio kući gde su ga čekale obe cerke. Kada se uredio raspremio. i ćerka Zora mu je skuvala kafu i nasula mu jednu ljutu rakiju. Seo je u čelo njihovog starog stola koji je još njegov deda naručio od oraha koji je vise od sedamdeset godina rastao u voćnjaku više njihove kuće. Tišljer je napravio taj sto kad je deblo isečeno u talpe, a debele daske od tri prsta, na tavanu više od pet godina se osušile. Na stolu su bili upisani godovi. Sve njihove rodne i nerodne godine. Sve suše koje su ih snašle pa se narod Bogu molio i išao po poljima i pevao pesme da padne kiša.
Sava je uvek tu u čelu stola sedeo za ručkom ili večerom. Za tim stolom je sedeo sa svojom porodicom i slavu podizao moleći se , a svoju slavu je poštovao i svecu se molio.
Ćerke su ga uvek pitale jesili se oce umorio i kakva je bila prodaja taj dan na pijaci.
Išao je na pijac, i taj pijac je svet za sebe. Na njemu se sve odslikava. I dobre godine i loše, i bogastvo i siromaštvo. Bilo je dana da je prodaja povrća išla loše, ili su ljudi bili u besparici pa su zaobilazili pijac. Ali kao i sve i čovekove potrebe su da svaki dan na iznese na svoj sto hleb i ono što je bilo spremljeno da se pojede jer grehota je kupovati pa bacati. Tako je mislio i smatrao Sava. Za njega je kuća kao i košnica u kojoj se zna red i svako ima svoj posao koji treba taj dan da obavi. Za tim stolom je govorio šta će se sutra raditi u kući i u bašti. Njegove ćerke su bile na majku vrlo uredne i vredne, kuća je uvek bila čista i stvari su uvek bile na svom mestu. Sava nije trpeo aljkavost i svoje dvorište je uvek držau redu. Očiščeno od svega cemu tu nije mesto. Deo dvorišta u kojem je držao stoku i gde su bile štale i torovi za ovce je odvojio visokom drvenom ogradom. Ispred kuće pokojna Stana njegova žena, rasadjivala cveće a to su volele i njegove ćerke. U kraju skoro do kapije je cvetala i prva radjala majska trešnja. Njegova kuća i njegovo poštenje su uvek isticani kao primer. On je bio pravi domaćin koji je o svemu jednako brinuo i tako su i svi njegovi preci i pre njega ugradjivali deo sebe u to imanje u tu bogatu kuću koja u nicemu nije oskudevala. Sava je od svoga dede nasledio sve dobre gene, ljubav prema zemlji, stoci koja se mnozila i koju je prodavao kad zatreba. U delu dvorišta nešto niže je uvek bio njihov pčelinjak. Stajale su košnice, iz kojih su izlazile pčele i išle na pašu u obližnju šumu pa je u njihovoj kući uvek bilo meda koji je cedjen i sipan u velike tegle koje su stajale u prizemlju velike kuće. Pre nego što će sin Boža umreti i košnice je uhvatila neka bolest i kada je Boža umro više se nije cula ni jedna pcela da izlece na pašu. Savi jos otac pricao, da pcele osecaju sve stose dogadja u kuci, ako je u kuci nepostenje, ako se potkrada kuća, ilije neka svadja pcele to ne vole. Vrlo su ljute, ujedaju, ako se sluti neka nesreća košnice uhvati bolest ili se citav roj izgubi i tako bez matice citavo drustvo zatre. I sada košnice stoje prazne i Sava nije imao volje da ih obnavlja kao da je sa Božom otišla i sva njegova volja za život koju je posedovao.
Njihova kuća, ili hažijina kuća kako su je zvali je sagradjena na iston onom mestu gde je bila i kuća njegovog pretaka Haži Ante. Zna je da je ta kuca u nekom požaru izgorela i da su ostali samo kameni zidovi i čvrsti temelji. Njegov čukun deda je njemu pricao da je on tu kuću zapamtio i da je na starim temeljima ponovo podigao sadašnju kuću koja je bila za to vreme vrlo neuobicajena za taj kraj. Imala je prizemlje i siroke kamene stepenice na sprat. Donji sprat je sagradjen od belog krečnjačkog kamena koji su u obližnjem kamenolonu vadili a koje je njihov klesar u pravilne kocke klesao i od kojih su započinjali kuću od dubokog podruma gde se držalo vino i rakija pa sve do prvog sprata. U prizemlju su bile ostave i velike sobe u kojima se boravilo svakodnevno a na spratu su na obe strane bile manje sobe gde su deca spavala kada poodrastu. Sprat kuće je zidan od cvrste cigle koja je pravljena nesto malo dalje od kuće i dobro ispecena. Bila je nesto veca nego inace pa su i zidovi bili deblji i unutra je i zimi bilo toplo. U velikoj sobi zvanoj ožaklija je bilo veliko ognjište u zidu obloženo onim istim kamenom kojimje zidan i donji sprat. Dimnjak je bio širok i takodje sve do sljemena krova ozidan kamenom a unutrašnjost dimnjaka i zidani šporet obložen sjajnim zelenim pločana i velikom pećnicom kao i unurašnjost dimnjaka ciglom. Njegov čukundeda nije na toj kući štedeo i pričalo se uvek da je gradnja kuće traja dugo i da je koštala kao i crkva. Njegov predak nije žalio ni vremena ni para da tu kuću na tom izuzetnom mestu podigne. U njihovu kucu je sprovedena voda koja je tekla iz vrlo jakog izvora iznad kuće. Sa tom vodom se snadbevala a voda je slobodnim padom kroz kamene zatvorene kanale tekla i u štale gde je stoka pila koliko je htela. Kao da se i priroda trudila da im olakša inače težak život, vode je bilo uvek u izobilju i nikad njegova kuća u vodi nije oskudevala. U kući je malo nazad napravljeno veliko kupatilo u kojem je bilo veliko kameno korito u koje je doticala i oticala voda, gde se prao veš. Pored zida je bio ozidan od tog kamena ali nesto vise uglacan jedan bazen i u koji je covek komotno mogao sasvim da se ispruži i jedna kamena klupa na koju se pritom moglo sesti. Pored zida je bila ozidana peć koja se ložila spolja iz kuhinje. Na vrhu te peci je bio poslagan veći i manji šljunak pokupljen u obližnjoj reci Moravi. Svi oni su njihovo kupatilo zvali banja, jer kada se voda ugreje i ugreje se i kameni šljunak na peci, kada se pokvasi digne se para koja je stvara prijatnost i posle napornog posla i Sava je znao kao malo dete da se pari i brcka u toploj vodi dok ne izadje iz banje osvežen i čist. Sava se brijao sa brijacem koji je njegov otac njemu kupio kada je prodavao svinje u Nemacku. To se tako zvalo. Austrija i grad Zemun gde su terali svinje koje su u hrastovim šumama imale dovoljno žira da se udebljaju i porastu. Naucio je od oca da ostri brijac, da ga drži pravilno, pa kad dobro nasapuna svoje lice ostrim secivom gotovo neosetno skine sve one cekinje koje su mu smetale kada se oznoji i koža pocne da ga svrbi. Sećao se da je i on kupio vrlo skup brijač i naučio svog pokojnog sina Božu da prvi put se obrije i svi su se u kući radovali kada se Boža pojavio obrijan jer je već postao momak kome i pristaje da se obrije i uredi da bude primećen u narodu jer je on iz hažijine kuće.
Sava se prekrstio pa je popio svoju rakiju polako i rekao. Milice našao sam ti stan. Stanovaćes dok studiraš kod tetka Bose. Milica se zagledala i odmah se setila nje, jer Milici nije trebalo puno da se seti, pamtila je sve što čuje i svaku stranu knjige kao da je svojoj glavi uslikala. Uh tata. Bosa je mnogo dobra zena. Bog je sam, poslao danas da se vidite i da je pitaš. Uskoro ću morati da se spakujem i preselim se kod teka Bose. Tata. Jao tata tako mi je tesko. Tu se Milica zaplakala, zaplaka se i Zora. A Sava. vide gde obe tuguju pa ce im reci. Ma ceri moje, umesto da se veselite sto vam donosim radosnu vest vi nasle ovde da placete. Da obrisete suze jer sam ja srecan covek sto imam vas dve tako dobre. Da mi nije vas ja neznam ni kud bi ni šta bi. Tu se one malo primiriše, obrisaše suze. Postaviše ocu da jede i ispričase mu sta se dogadjalo dok je bio u gradu. Rekoše mu da se krmača belks se oprasila. Da su svi prasici zdravi a ona još jutros počela da unosi slamu rekla je Zora. Sad je malo ljuta i kod nje ne treba ulaziti. Sava je otisao da obidje stoku i vidi belu prasad koja su sisala dok je krmaca groktala kao dobra majka primajuci ih sve da se nasisaju prvog mleka...
Došao je i taj dan da napustim roditeljsku kucu, da napustim svog prerano ostarelog oca i svoju sestru Zoru koja je kad mi je bilo najpotrebnije zamenila majku. Mozda je i ona pre ostarila nego sto je to trebalo, na sebe je primila jedan težak teret da nam ona bude kao majka koja nam je i sad posle toliko godina svima nedostajla.
Spakovala sam svoje stvari u jednu veću torbu i na vrh stavila svoj album sa slikama u kojem je moja porodica na okupu. Moja majka, koja se smeje i drži me za ruku, moj brat Boža na biciklu, moj otac kako sedi i pusi u nasoj velikoj dnevnoj sobi ožakliji, odakle su izneti, moja majka, moj brat Boza, odakle su izneli i mog oca Savu i moju sestru Zoru.
Otišla sam tog jutra od svoje kuce i okrenula se samo jednom i mahnula im kada sam već bila na krivini kod babine kuće, gore na brdu odakle puca vidik prema Topoli, i sve kuće u nizu mogu da prebrojim, dokle mi oko dopire. Sišla sam polako niz Makinu stranu i prošla livade čika Pavla i prešla prugu da bih se popela na jedini peron na stanicu gde retko staju svi vozovi, gde se susrecu i zastanu pa opet nastave put istom nesmanjenom brzinom. Voz je nešto kasnio, a i ja sam malo bila poranila. Sedela sam na drvenoj klupi na peronu i posmatrala lastavice kako sleću u gnezda pod strehom. Slušala sam kako se glasaju, videla kako hrane mlade i kako se posle namestaju na zici, cisteci svoje plavicasto belo perje. Razmišljala sam šta me sve čeka i kakvu odgovornost imam kad ostavljam oca i sestru same, da se muče i razmišljaju sta je samnom i da li sam dobro. U oku su mi ostale dve prilike na kapiji, sestre koja nije nikada skinula crninu koju je ponela za izgubljenim bratom. Ni sva naša ubedjivanja, ni oštre reči oca da je dosta crnine u našoj kuci da se okrenemo životu, da bi naša kuća progledala. Moja neizmerna ljubav prema sestri Zori, prema ocu Savi, koji izgleda da je kasno shvatio i kroz gubitak svojih najmilijih video da svoje zelje nije bogu uputio na onaj nacin koji dolikuje jednom domacinu. Shavatio je reci svoga oca da smo svi gosti u ovom dvoristu, da je svakom dodeljeno vreme koje je nekad kratko da
zivi tu i da posle pravi mesto drugima koji nam i nisu rod. Nisam bas tada razumela oca,
i te zavrzlame oko porekla moje porodice. Kada se pominjalo da je deda pricao da je njegov deda bio na hadziluku, da se ogresio i svu imovinu zalozio da taj greh skine kao neki jezivi teret sa nase porodice. Odatle potice ono nase Hadziantic. Taj deda Anta je otisao Jerusalim i vratio se kao drugi covek. Sve sto je stekao, na neki neposten nacin je prodao i pare je ulozio u gradnju crkve, prve skole i onu cesmu u selu koja je pala u zaborav i samo retki su znali odakle se ona stvorila tu. tako sam sedela zaneta svojim mislima, a cika Marko skretnicar me upita. More. More. Milice jel doslo vreme da odes vozom na skole pa da nam se vratis jednog dana ako ja budem ziv i docekam taj dan.
Idi dete, idi, da osvetlis obraz svim Hadzianticima. A koji fakultet ces da ucis. Filozofski cika Marko. Neka. neka. samo uci i dace bog da ga zavrsis pa da postanes doktor. Ocu cika Marko. Trudicu se. I ode u svoju kucicu gde su se culi zvuci kao na svim usputnim stanicama gde su se najavljivali prolasci brzih i teretnih vozova. I voz je dosao iza krivine i stao da udjem u jedan od vagona koji ce me odneti u nepoznato. U jedan nepoznati svet, gde cu steci nove prijatelje, gde cu imati neka nova iskusenja i posle mnogo godina cu se opet naci na ovom istom mestu odakle sam i krenula. tek sam posle shvatila da sam morala napraviti taj krug da se vratim odakle sam posla. U vozu nije bila guzva i sedeloa sam gotovo sama i trudila sam se da ne zaplacem ponovo kada se setim svoje kuce i njih dvoje koji misle sada o meni. U grad sam stigla i isla sam istim onim ulicama kuda me je jednom otac vodio kada smo svaracali kod teta Bose. Zapamtila sam, sve. Zelenu kapiju sa kovanom ogradim u obliku cvetova. Na trgu jahac na konju, ulicu Kneza Mihaila sto
vodi do Kalemegdana. Iza muzeja u vasinoj ulici sam usla u prvi ulaz i polela se na prvi sprat i pozvoila na visoka bela vrata. Zacula sam kako se otkljucavaju i otvorila mi je tete Bosa nasmejana i odmah me zagrlila i poljubila i pozelila mi dobrodoslicu. Bila sa blzgo zatecena tako prijatnim docekom, njezinim, ali svaki veo sumnje je pao kad je teta bosa me uvela u sobu u kojoj nisam verovala da cu ja da boravim. Kao da je spremljena da ugosti princezu, sa starinskim zavesama koje su na sredini bile vezane ylatnim trakama, sa tepihom na kome su se videle dve ptice, dva pauna sa siroko rasirenim repovima. Fotelje i stocic sa malom kristalnom vaznom u kome se nalazilo xvece, beli jorgovan.
osecala sam miris koji se sirio i okrenula se prema teta Bosi. Ovo. Ovo je prelepo teta Boso. pa niste trebali ovako luksuznu sobu da mi spremite mogli ste u neku malu koja ima samo krevet, orman i sto.Bosa se podboci, ruke stavi na kukove. Milice duso. Tvoj otac je divan covek. Ja ga znam bice viseod trideset godina i neko kao sto si ti u moju kucu nije dosao. Bosa je izgleda bila dobro obavestena o mojim uspesima i to je na nju ostavilo jak utisak. Ti se raspakuj, tamo ces ostaviti svoje stvari, pa pravac kupatilo da mi se doteras pa cemo da nas dve popijemo caj. Hvala vam na svemu, ja neznam kako da vam se oduzim na ovolikoj brizi. I taj prvi utisak, koji sam stekla o njoj je ostao ne promenjen i sad kad nje odavno vise nema ona u meni budi naj plemenitije misli koje neko moze pobuditi kod drugog ljudskog bica. Teta bosa je bila zena koja je bila vise od gazdarice. Bila je jedna stara gospodja, jedna prefinjena dama, koja me je uvela u svet muzike, pozorista, priblizila mi operu i sa njom sam odlazila na baletske predstave koje su preko puta u narodnom pozoristu prikazivale. Uvek sam zalila sto je nase druzenje bilo kratko i sto je tih nekoliko godina bilo sve jer je teta Bosa me jednog dana napustila zauvek dok sam drzala njenu bledu ruku na kojoj se svetleo dijamantski prsten od dvadeset karata. Ja sam se po dolasku prihvatila ucenja i priprema za prijemni i usla sam u taj svet nakon povoljnih rezultata. Bila sam prva na listi sa najvecim brojem mogucih bodova. Ostavila sam utisak na mojeg buduceg profesora filozofije koji se zivo zainteresovao odakle dolazim. Pitao me je o mojem prezimenu Hadziantic koje mu je zapalo u oko odmah kada je procitao spisak buducih studenata. Rekla sam mu ono sto sam znala i izvinila se sto je to tako malo, da su moji izvori samo usmeno predanje koje se prenosi sa kolena na koleno a tome se ne moze savim verovati jer svaka generacija moze nesto da doda i oduzme. On je pohvalio moje vidjenje porekla porodice i znacaju porodice u jednom narodu. Samo se nasmejao i rekao, koleginice, vidim da ce nasa saradnja se nastaviti i sva moja predavanja ce vam pomoci da jos vise shvatite sta nosi svaka u porodica u svom gentskom kodu. Vidno obradovana takvim docekom, prosto sam leprsala vracajuci se u stan gde me je cekala Teta bosa da joj referisem o svemu. Ona je uvek bila vrlo ljubopitljiva po svim pitanjima, o svemu je htela da zna i da joj nista ne promakne sto se tice mojeg obrazovanja i svih polozenih ispita koje sam spremala u miru i tisini tog velikog stana u kojem se samo cuo zvuk soljica koje je iz vitrine vadila teta bosa a iz kojih smo pile nas popodnevni caj. Kao neki ritul, sa spremljenim mlekom sipale smo u te fine soljice od francuskog porcelana sa zlatnim ivicama. Smejale smo se i
bezbrizno se prepustale nekim razgovorima, kao dve drugarice koje su se nasle pa uvek
imaju sta da pricaju jedna drugoj. Tih nekoliko godina su bile naj lepsi deo mog zivota.
Na fakultetu sam uspela da nadjem sebe i predvidjalai su mi sjanu karijeru. Nisam se brinula po pitanju ispita, jer sam volela naucni rad. Volela sam te retke naucnike koji nam ukazuju na jos ne ispitana polja ljudskog duha. Jos nisam bila nacisto sta cu uzeti za svoj diplomski rad, ali sam vec imala neke vizije i planove u kojem pravcu ce to biti. Zivot u velikom stanu, stare beogradske porodice koja se rasula i samo retki potomci svedoce o nivou i kulturi koju su posedovali. Teta Bosa je retki primerak, zena koja je zivot provela kao dama, u diplomatiji, govorila je nekoliko svetskih jezika, svoje poslednje dane eto u drustvu samnom koja ce samom proziveti i njene najgore casove, casove bolesti, u kojima sam provela mesece i mesece pored njene postelje. Teta bosa je pocela da poboljeva, srce je pocelo da joj pravi velike smetnje i sve teze se kretala. Nekolko puta je pala i slomila kuk, levu podkolenicu, i desnu ruku. Provela je u gipsu jako dugo, i vezivala se se vise za krevet i fotelju. Bila sam ocajna, sto je ta divna zena sa kojom sa toliko casova provela prolazi kroz najteyi period. Te godine sam skoro zapostavila ispite i
provodila vreme sa njom. Nazalost neizbezno se nijemoglo izbeci i teta Bosa me vec pripremala za svoj kraj. Saopstila mi je da ona nema dece, da njena sestra nema dece u engleskoj. Da nema blize rodbine kojoj bi ostavila svoj stan i sve stvari, svoju cuvenu biblioteku ispunjenu od poda do plafona retkim knjigama gde sam bezbrojne casove ostavila. saopstila je da ce se bez pogovora izvrsiti njena volja, u testamentu koji je sastavio stari porodicni prijatelj i advokat Anton Kikas, ona je za jedinog naslednika oznacila mene. Nisam mogla da verujem i odbijala sam svaku pomisao da se to dogodi ali je Bosa bila vrlo tvrdoglava i nije se dala tako lako ubediti da ono sto je ona zacrtala bude drugacije. Koverat je zapecacen i predat u sud. Onda je teta Bosi laknulo jer se brinula sta ce biti sa njenom kucom i nije mogla da zamisli da neko drugi boravi tu kad nje ne bude osim mene. Umrla je jedno popodne, sedele smo i pile poslednjui solju caja. Njena ruka je primetno drhtala i nesto caja se prosulo na pokrivac. Kada smo ispile caj i kadas se nasmesila na mene a lice joj je prosao jedan grc i jedan napad bola. Samo se uozbiljila i zagledala se u moje oci. Stegla je moju ruku,Stisak je trjao kratko i onda je ruka pala i sa poslednjim izdahom glava joj je klonula na stranu. Lekar je konstatovao smrt, ja sam iako
upucena u njeno stanje bila opet zatecena njenom smrcu. Nakon toga je sve teklo po vec utvrdjenom redu koji smo teta Bosa i ja utvrdile dok je ona mogla da se tim bavi. Kako ce biti obucena, koji nakit staviti, koje cvece da se stavi, kakava ce biti sahrana. Hvala joj sto smo sve predvidele i time mi olaksal te teske trenutke i gubitak koji sam imala kada je ona umrla. Moj otac je postovao moje zalaganje u trnutcima koji su bili za teta Bosu
hod po mukama. cekanje kraja, nesnosni bolovi i samo odlaganje kraja i jos gorim bolovima. Sahranjena je u porodicnoj grobnici, a ja sam se nakon sahrane u stanu obrela sama kada su svi otisli. Otac i sestra su me dugo drzali za ruku i otisli na stanicu gde su imali vecernji voz. Stan bez Bose je bio pust iosecala se neka hladnoca. kandilo je gorelo,
i tako je bilo dok nije proslo 40 dana. tesko mi je bilo da se naviknem da nje nema. Nema njenog smeha, njenih francuskih reci kojima je propratila neke svoje komentare. Sestra Bosina je poslala telegram i bila je ocajna i neutesna i svaka rec je izrazavala njen gubitak. Bila je previse bolesna da bi mogla doci. ja sam razumela to i rekla joj da cu se o svemu pobrinuti. Ona se zahavlila na mojoj brizi i zalaganju da se poslednji dani njene sestre budu dostojanstveni. Otvorila sam pismo u kojem mi teta Bosa pise svoje poslednje reci i stavila sam na svoj prst dijamantski prsten od dvadeset karata. Ona je zahtevala da ja ponesem taj prsten posto ona vise nema blzih nalsednika. Gledala sam prsten i dijamant je svetlucao i boje su se prelivale kako je koji ugao kamena propustio svetlost.
Nakon teta Bosine smrti nadoknadila sam propusteno vreme i spremila diplomski rad i odbranila ga kod istog profesora koji me je prvi put sreo na fakultetu na prijemnom ispitu. Na dodeli diplome, bio je moj otac i moja sestra Zora. Zora je plakala i brisal suze belom maramicom a otac je pun ponosa sedeo i posmatrao moje rukovanje sa profesorima. Kada je dosao da mi cestita nije nista rekao, samo me zagrlio i oci su mu bile pune suza. Kada se pribarao, rekao je Hadziantici nisu imali ni jednog filozofa pa vreme je da ga imaju. A sestra Zora me poljubila i rekla. Seko. Uvek me je zavala seko. dDanas mi je srce na mestu, ispunila si svoj san ali je i moje srce prvi put se ispunilo srecom i cinis nam retku radost posle dugo godina nase tuge. Ni godine nisu ucinile da njena bol bude manja, u crnini, je dosla i cinila mi se nekako slicna majci kada nas je zuvek napustila. Sve vise je poprimalanjen lik i ruke su joj bile iste i pokreti koje sam upamtila. Otisla je sa ocem u selo. Rekla je ne.Tamo je moje mesto.Otac je sam. Vec poboljeva. Ja imam svoju duznost da budem uz njega a ti nemoj da gledas na mene vec ima da ides dalje da doktoriras. To leto sam provela bezbrizno sa njima u selu, osetila mirise i setala putevima i livadama koje sam pamtila kao naj lepse gde sam kao deta trcala za leptirima, brala cvece i pravila vencice od poljskog cveca stavljajuci na glavu i ruke i plesala u ritmu neke muzike koju sam samo ja cula.
Kada sam se vratila u stan cekalo me je pismo. Petra, teta Bosina sestra me je pozvala da obavezno sudije nastavim u gradu gde je ona zivela i da ce mi na raspolaganje staviti svoju kucu. Ostala sam bez reci dok sam citala, dobrotom tih starica koje su me toliko zaduzile. I spremala sam se da odem da nastavim postdiplomske studije u Engleskoj.
Otisla sam avionom i kada je sleteo na aerodrom docekao me automobil i vozac koji me je odvezao u staru kucu u engleskom stilu u kojoj me je docekala u sivoj haljini sa finom dijamantskom ogrlicom i prstenom na ruci kao sto sam nosila ja. Ona je veoma licila na teta Bosu. Teta Petra je imala isti onaj sarm, pokrete, cak i reci koje je mesala sa francuskim recima u nasoj konverzaciji. Kao da sam imala Bosu ispred sebe. Nasmejala sam se kada me ponudila da popijemo popodnevni caj kada se dovedem u red. Kao sve vec vidjeno uvela me je u raskosnu sobu i rekla duso,ovo je tvoja soba, cuj me dobro, tvoja soba i osecaj se kao da je ovo tvoja kuca. Nesto energicnija i sa primetnim engleskim naglaskom je izdavala naredjenja da se moje stvari odnesu i raspakuju a ja da je sacekam u plavom salonu. Sedele smo a ona me je posmatrala skoro ispitivacki i nakon dugog pogleda je rekla. Da Bosa je bila u pravu ti si draga moja u nasu kucu dosla jer je bog tako hteo, i hvala bogu da si tu jer moje srce bi bilo prazno da mi ne ispricas bar deo onoga sto si prozivela sa Bosom. Smejala se mojim komentarima, opisom nasih trenutaka i vidno vesela je drzala moju ruku sedeci pored mene kao sto je to cinila i Bosa kada sam prvi put krocila u njen stan...Zahvalila sam bogu sto me je doveo u ovu divnu kucu u kojoj sam stekla jos jednu prijateljicu, koje je bila isto tako duhovita, puna zivota, koja me je primila u svoje veliko srce kao sto je to ucinila teta Bosa.
Prvo jutro sam se probudila, po obicaju prilicno rano jer sam imala svoj svakodnevni ritam, zivota u kojem sam raspored svojih aktivnosti pazljivo planirala. Protegnula sam se kao macka, i bila prozeta nekim osecanjem srece koja me opet nije zaobisla. Tusirala sam se i osecala sam fine mirise sampona i kupki koje su bile rasporedjene ispod ogledala stilizovanog oblika koji je imao ivicu obojenu u zlatno. Osusila sam svoju gustu i sjajnu crnu kosu i vezala je u rep i obukla sam svoj komplet neznih pastelnih boja koje su isticale moje zelene oci i crnu kosu. Usla sam u trpezariju a iz kuhinje je izasla Meri teta Petrina kuvarica i rekla mi da ce ona da doruckuje samnom. Teta Petra je sisla uz pomoc svog stapa, obucena u nezno plavi komplet. Kosa joj je bila pustena i uokvirivala je njeno jos lepo lice. Na licu su joj svetlele oci a njen glas topao, energican i odmeren kao od osobe koja sta hoce. Rekla je. Draga moja, vidim da se navike iz naseg starog kraja tesko menjaju, ustajemo rano i dan je dovoljno dugacak za sve nase poslove. Rekla sam da gospodjo na engleskoam. Petra me malo cudno pogledala i progovorila na srpskom. Sa tobom cu sada da govorim maternjim jezikom, a inace ces se sluziti engleskim i francuskim jezikom jer sam navikla da koristim oba jezika. Kao i teta Bosa, ista pravila, englesko vaspitanje i nenametljiva garacioznost, je izbijala iz svakog njenog gesta i pokreta, u nacinu kako sedi, drzi soljicu, kasicicu, kako svoju gestikulaciju ruku i pokrete tela kontrolise kao i govor koji nije ni tih ni preglasan. Reci je izgovarala sa izvesnim naglaskom bez zurbe. Oci joj nisu se sirile i nije nabirala nabirale celo koje je bilo gotovo bez bora. Bila je diskretno nasminkana i to je samo isticalo njene fino izvijene obrve i plave oci koje su zracile bogatim unutrasnjim zivotom. Doruckovale smo lagan engleski dorucak i yatim smo presle u salon gde smo pricale o mojim daljim planovima. Teta Petra me je pitala dali vozim i dala mi je kljuceve od jednog dvoseda koji je bio parkiran u velikoj garazi gde je bilo cak sest razlicitih modela automobila. Rekla je da je njen muz voleo automobile i imao je nekoliko modela koje je uvek voleo da sam vozi. Umro je od srcanog udara pre nego sto sam se razbolela i pocela da koristim stap. Ti Mila, ces poci u banku sa Simonom gde ces potpisati papire i uzeti karticu koju ces koristiti umesto gotovog novca. Simon ce te odvesti da kupis garderobu i sve one stvari koje su ti potrebne. Simon je vozio sigurno i pazljivo, vozaci su bili strpljivi i nije se cula ni jedna sirena upozorenja nekom usporenom vozacu. Posmatrala sam taj svet toliko razlicit od naseg, te ljude koji su odlazilila na posao, zene koje su se vracale iz kupovine, deca koja su uredno obucena u skolska odela ulazila u skolske autobuse sa cijih su se prozora videla glave decaka i devojcica uredno zacesljane kose.
U banci me je primio sluzbenik koji mi je spremljene papire pruzio na potpis Pogledala sam samo ovlas i pao mi je u oci iznos koji je stajao na otvorenom racunu. Sluzbenik banke je rekao da je izvrsio nalog gospodje Petre i preneo sa njenog racuna tu za mene preveliku sumu. U englesku sam dosla sa odredjenim sredsvima koja sam nasledila od teta Bose i nisam bila u nekoj finasijskoj oskudici. Nisam htela da se protivim tome sto je teta Petra to ucinila jer novac nisam videla kao problem koji treba da se ispreci izmedju mene i teta Petre. Potpisala sam papire i Simon me je odveo da kupim sebi nesto od garderobe sto nisam htela nositi iz Beograda. Uzivala sam u kupovini, probala sam modela koji su mi savrseno stajali, prodavacice su ljubazno iznosile i odnosila a ja sam se osecala kao princeza kojoj se ispunjavaju posebne zelje. Spakovale su mi sve a Simon je sve to odneo u automobil. Zelela sam da posetim park koji je bio u blizini kuce i imanja teta Petre i prosetala sam kratko i videla ljude koji trce ili setaju, tako da ce i meni to biti mesto gde cu cesto da trcim i setam.
Otisla sam i razgledale izloge velikih knjizara i kupila nekoliko knjiga koje su me zainteresovale. Simon me je podsetio da je teta Petra rekla da odem u salon gde cu svoje nokte i kosu prepustiti vestim rukama manikira i frizera. Izasla sam vidno raspolozena svojim novim izgledom i prepustila sam se znatizeljnim pogledima koji su prelazili preko mojeg lica i tela. Razmisljala sam o svom dolasku u Englesku, u pameti su mi ostale dve prilike koje je ispratila na stanicu, u crno obucena sestra yora i vec ostareli otac Sava. Kada su usli u voz i smestili se, sestra Zora je mahnula sa prozora dok je voz ubrzavao a Milica je u suzama stajala na stanici. Kad god se rastajala sa njima njene oci su bile crvene od placa i dugo je mislila na njih. Nikada nije zaboravila odakle je potekla, nije zaboravila svoju veru i svoje obicaje. Rekla je simonu da je odveeze u nasu crkvu. Usla je u veliko zdanje u kojem je stajala i molila se dok su njoj se javljale slike majke Stane, njene umrle braće, sestre koja je svoju sudbinu podredila porodici i oca koji je tugovao sto je njegova starija ćerka Zora izgubila svoju mladost, ziveći da se ispuni njegova želja i sin Boža ga nasledi i nastavi lozu Hadžiantića. Otac je krijući odlazio na groblje i tamo sedeo, pricajuci sa svojom zenom stanom koju je poceo da vidja u svojim snovima. Poceli su da mu dolaze i on je pričao ćerci Zori da mu Stana dolazi na san. Kako mu se kraj priblizavao i Sava je sve više poceo da veruje, da pomišlja da je njegov gubitak nastao iz prevelike želje za sinom. Tek mnogo kasnije je u suzama zahvaljivao bogu što mu je podario dve divne ćerke na koje se nikada nije požalio. Kako je stario njegova ljubav je postajala prema njima dvema sve jača i odlazak Milicin u svet je za njega bio više nego bolan. Stalno je mislio o Milici i molio se da ona bude zdrava, da poštuje svoje profesore i završi fakultet. Sava se bojao da ga srce ne izda a da ne vidi Milicu poslednji put. Znao je da je Milicin svet vise nije u selu, da je Milica zauvek otišla da živi u gradu. Da ima svoj svet, svoj veliki stan u kojem je kao ćerka se našla gospodja Bosi
da joj njene poslednje casove ucini podnosljivim. Nije se zalio sto njegova Mila citavu godinu negovala teta Bosu. Smatrao je da je to njena hršćanska dužnost. Ni testament kojim je Mila postala bogata nije kod njega promenio neka osecanja i ljudskosti koju je Sava kao covek posedovao i koju je prenosio kao karakternu osobinu na svoju decu.
Svi dani koji ce doci, njene obaveze na fakultetu gde je veoma brzo uspostavila kontakte sa poznatim profesorima koji su već važili za velika imena u svetu nauke. Oni su bili vidno iznenadjeni dobrim poznavanjem engleskog i francuskog jezika i njenim finim manirima za koje je zaslužna teta Bosina škola. Samo su povremeni odlasci o praznicima u crkvu prekidali njene intenzivne aktivnosti na pripremanju da uzme doktorsku tezu i otputuje na neophodno putovanje u Jerusalim radi proucavanja i skupljanja cinjenica, istorijskih podataka i fotografija na licu mesta. Kao da je doslo vreme da ponovo neko poseti Jerusalim, poseti Hristov grob, i našu crkvu koju je još Sveti Sava odredio kao mesto gde ce se svi koji dodju osecati kao da su došli u svoju kuću. Prvo je taj sveti grad i to sveto mesto posetio njen predak Anta a sad ona koja ce tamo na izvoru zavrsiti svoju doktorku tezu proucavajuci stare tekstove i rukopise koji govore o svim Hažijama koji su krenuli put svete zemlje. Proucavajuci taj uticaj na nasu kulturu, proucavajuci putovanje Svetog Save došla je do znacajnih podataka koji su bili nepoznati u svetu kulture i kod nas. Njene veze sa nasom Prvoslavnom crkvom, njena skromnost i smernost su otvarali vrata mnogih manastira gde je obogaćivala svoja saznanja.
Osim engleskog i francuskog naucila je i nekoliko jezika koji su blisko vezani sa predmetom njenog proucavanja. Grčki je savladala odlicno kao i latinski pa je vrlo lako prevodila mnoge tesktove na srpski i engleski jeezik. Njeno proucavanje je postalo sver teže kopanje po starim rukopisima, neprestanim putovanjima u nase manastire gde je u bibliotekama trazila te retke izvore koji govore o Hažijama. Sve je to licilo nekad na traženje igle u plastu sena, i umor je cesto bio njeno svakodnevno stanje. Cesto je znala da yaspi nad knigama i rukpisima rasirenim na stolu da joj glava padne jer joj i dusa spava a um se ne predaje u traženju te niti koja povezuje sve te rasute cinjenice o predmetu svojih istraživanja. Putovanja koje je trebala da ima vodilo je u tek obnovljeni manastir Djudjevi stubovi. U biblioteci koju su monasi sacuvali skrivajući povelje, knjige i rukopise u pećini koja se nalazila ispod kamenog poda u priprati manastira. ni rušenje krova nije ođtetilo tajni ulaz koji je vodio u tajni hodnik i veliku prirodno formiranu prostoriju u kojoj se nalazilo mnoštvo, povelja, rukopisa, knjiga, pečatni kraljevski prsten i kraljevska kruna ukrašena draguljima. U kamenom sarkofagu u kojem su se nalazile mošti je lezala zlatnim nitima izvezena kraljevska odezda. Monah koji je zivotom platio svoju tajnu je izdrzao mucenje i nije popusti pa je svoju tajnu odneo u grob o postojanju pećine u kojoj je skriveno kraljevsko blago, sveti predmeti i mnogobrojni rukopisi. Samo je slucajan susret izazvao da se otkrije tajni ulaz i prvo lice koje je ugledalo tu riznicu je bilo Milicino.
Njen dolazak u obliznji motel i njen prvi pogled koji je uputila kroz prozor je izazvao u njoj neko čudno osećanje da se tu nalazi kjuc koji ce da otvori vrata i uvede je u svet gde ce se konacno uspostaviti pokidana veza u vremenu a koja je bila pohranjena u tajnom rukopisu o kome je tek neke naznake nasla u nekim sporednim rukopisima. Videla je skele oko manastira i unutar manastira gde su vrseni radovi restauracije i slikanja fresaka na zidovima manastira.
Kada je svojim nogama stala na kamene ploce u priprati nije ni slutila da je toliko blizu da dobije odgovore na sva pitanja koja su je mucila i odnela toliko meseci besplodnog istrazivanja. Usla je na vrata nabastira i zastala, pgnula glavu i preksrstila se. Visoko gore u kupoli jedno lice je osetilo da strujanje vazduha koji je potekao prema otvorenim vratima sa vrha kupole i prozora koji jos nisu zatvoreni staklom. Zagledao se u to lice i kovrdze koje su padale na njene obraze, video je njene andjeoske oci koje su podigle svoj pogled i susrele sa njegovim kao udar struje je bio taj prvi kontakt njihova dva pogleda koji su se pogubili u pustom manastirskom zdanju. Nekoliko dugih minuti je trajala ta njihova pometnja, njena jer nije ocekivala da ce gore u vrhu kupole videti hristoliko lice sa tim sjanim crnim ocima, njegovo usko lice je uokvirila crna kovrdžava brada a kosa koja je bila vezana u rep je bila pokrivena crnom monasko, kapom. U prvom trenutku jos se ucinilo da je imala halucinaciju da je freska oyivela, da joj se ukazalo zivo lice hrista. Pa je se osvestila i opet se prekrstila kad je do njene svesti doprlo da je taj lik od krvi i mesa. Da je ikonopisac koji oslikava visoko gore u samoj kupoli nebo i vidi rasirene ruke i veliki gotovo zavrseni lik gospoda Isusa Hrista. Prekrstila se jos jednom kao da je svojom pomisli oskrnavila ovaj sveti hram. Ponovo je podigla pogled i zazvala pomoz bog i srecan vam rad. Osmeh koji se ukazao na tom lepom licu je sasvim pomeo da se naslonila rukom na stub i posmatrala slikara kako stoji sa cetkicom u ruci i njegov odgovor je sa vrha je samo nastavio njenu zbunjenost koju je neocekivana pojava ikonopisca izazvala u njoj. Njena pomesana osećanja i lepota tog lika koja joj se ukazao je bilo nesto sto uopste nije ocekivala na ovakvom mestu. Mozada je u svim kontaktima sa mnogim mladicima sanjala da joj se ukrsti pogled sa takvim ocima ali se to do tog trenutka nije desilo. Uplasila se od svojih osećanja, sva njena sigurnost se istopila, u sudaru sa tim nezemaljski lepim ocima. Ni slikar nije ocekivao to lice, tu zenu koju je slikao bezbroj puta kao jednu od andjela i ni jedna do sada nije nalikovala tom liku koji se ukazao na svetlosti koja je prodirala kroz otvorene prozore i padala na njeno lice. Milica je pomislila da je red da mu se izvini sto ga je prekinula u radu, sto je tako napadno zurila u te lepe crne oci.
promucala je:Ja vas molim, da mi oprostite sto sam vas oce uznemirila i prekinula u radu. Njegov izgled, vuneni prsluk, monaska kapa su kod nje izazvali zabunu da ima posla sa monahom na svom poslu pa je time njen stid bio jos veci. On se ponovo nasmesio i rekoa. Ne. Niste vec sa yavrsio, samo cistim spahlu i cetke od boje. A to oce ostavite za one u konaku Ja sam Ikonopisac rab božiji, Jevta i ne spadam u manastirsko brastvo. Njegove reci izazvase pomesana osecanja kod nje. Srecu jer se nije obrukala, i sgresila u pomisli posmatrajuci tog prelepog slikara. Nasmejao je njegov komentar da monahe može potraziti u konaku. Posto je već se desilo to što se desilo osetila je potrebu da se opravda svojim prisustvom u crkvi.
Ja sam Milica, ovde sam dosla radi svojih istrazivanja iz Engleske jer sam u toku izrade doktorske disertacije koja je povezana sa ovim mestom. Neka senka je presla preko njegovog lica i osmeh se izgubio sa lica. A. Drago mi je Milice ali ovde mnogo toga nece otkriti, manastir je skoro obnovljen i krov na priprati nije jos pokriven. Tu se nalaze samo monasi i moji pomoćnici na restauraciji i slikanju fresaka. ako bilo cime mogu da vam pomognem ja sam tu u konaku u jednoj od kelija i samo recite bilo kojem monahu i ja cu vam pomoci. Hvala vam ali zaista nemam nameru da vam oduzima vase vreme na ovom vasem poslu. Hvala vam jos jednom. Nema na cemu i on se okrenuo i nastavio da zavrsava zapoceti posao. Milica je izasla iz crkve u pripratu i odahnula, i neka napetost u telu je popustila ali je osetila peckanje po kozi kao kad se dotaknu dva tela. Posla je prema konaku i videla je dva mladja muskarca koja pripremaju delove krova i jednu vrlo lepu devojku koja je na drvenom panju kuckala cekicem sitne kockice za mozaik. Plava kosa joj je bila vezana u rep, bila je obucena u siroke pantalone sa naramenicama a oko vrata je prebacila krajeve kozne pregace koja joj padala preko kolena. Njene plave oci su se susrele sa njenim i za tren je prekinula rad ne ocekujuci na tom pustom mestu pojavu tako lepog lica i tako zelenih ociju. Odmerila je od glave do pete jednim pogledom i primetila je sa kakvim ukusom je MIlica bila obucena i zapitala se sta ta manekenka trazi ovde. Mozda snimaju pa je zalutala u pusti crkvu. Rekla joj je kad se priblizila, ako ste hteli nesto da vidite niste imalki sta, priprata je tek u izgradnji, samo vam nesto moze pasti na glavu a freske nisu zavrsene i jos ce trebati vremen da se zavrse i uklone skele. Samo moj kolega Jefta visi gore u kupoli i moli boga da ne padne odozgo. Njen komentar i sama pojava tako lepe devojke kako cekicem kucka kockice kamena na tom mestu je i Milicu zbunilo. Ni ona nije ocekivala pojavu tako lepe devojke na takvom svetom mestu. Tako su se posmatrale a u njihovim ocima su se mnozila pitanja koja nisu imala odgovora. Ja sam Lepa, i prvi sam restaurator na izradi mozaika iznad ulaznih vrata gde ce biti postavljena presveta Bogorodica i tu se prekrsti sto ucini i Milica. Ona se predstavi: ja sam Milica Hažiantić i ovde sam da istrazim ovu lokaciju u potrazi za nekim odgovorima koji su mi potrebni u pisanju doktroske disretacije. Taj odgovor je zbunio Lepu. Nije ocekivala da tako lepa i elegantba moze da ima veze sa ovim manastirom i jos da radi doktorsku tezu. Samo je promrljala, aha a ja sam mislila da ste turista i dosli ste tragom reklama o podizanju ovog manastira pod krov. Milica je time smatrala njivov razgovor zavrsenim i posla je prema svom dvosedu da bi se odvezla u motel. Za njom su posla i dva plava oka koja su jos vise bila zacudjena skupim automobilom koji se polako izgubio na krivini... U njoj se sve uskomesalo i sama pojava i njena osecanja koja su vec dugo tinjala a nisu imala sanse da se pokazu i oci koje su u njoj danima izazivale trenutke slabosti. Ni jednom njen pogled se nije ukrstio sa Jeftinim. Da je Jefta zadrzao bar jednom pogled i uzvratio joj osmeh, ali to od njega ni u snu nije ocekivala i samo njegova pojava je zadrzavala na tom pustom mestu. Kroz glavu joj je prosla pomisao da je Jefta video tu, tu Milicu. I sta li su pricali u crkvi, mora da je mislio da halucinira kad je ugledao. Jedna mala zaoka je pecnula , mali ubod u srce, ljubomora koju nije nikad osetila jer je bila prilicno samouverena u svoju lepotu i zavodlljivost. Nadala se da ce strpljenje i ovo pusto mesto joj pomoci da ona bude jedino zensko lice koje ce Jefta da gleda.
Da će joj poći za rukom da mu se približi. Ali Jevta se ponašao sasvim kao da ga se ne tice, kao da nije ostavljala dovoljno snazan utisak ni njena pojava i zavodljivo kretanje kojim je cesto gotovo izazivala Jeftu. Nekoliko puta se popela na kupolu da vidi fresku a u stvri htela je da mu se priblizi da se dotaknu u tom uskom prostoru njihova tela, njihove ruke. Jefta je ignorisao i radio je sa nesmanjenom paznjom i sve odgovore je svodio na kratke komentare i vrh svega je komentar da je skela nestabilna i da ne treba da se penje tako visoko gore.
Te reci samo sto nisu izazvale suze u njenim ocima i nekako posramljena i ponizena je sisla i nije se vise priblizavala crkvi niti ulazila unutra dok Jevta slika...
Monah Gavrilo je uocio pojavu Milice u manastirskom dvoristu i njen ulazak u crkvu gde je slikao Jefta. Od samog pocetka mu se Jefta nije dopao, nisu mu se dopale njegove goto zenske ruke i dugi nolti ispod kojih se stalno usocavala boja. Uocio je poglede koje upucuje Jefti, ona sto kucka po ceo dan ispod one lipe. A sad se pojavila i druga lepa zena u manastiru. To ne valja. To na dobro izaci nece. Tu nisu cista posla i prekrsti se nekoliko puta doticuci pod i ponavljajuci monasku molitvu prebirajuci brojanice dok se ne prepusti svojem poslusanju da ocisti hodnike konaka i unese drva jer kao da ceova noc biti hladna. U kelijama se zalagala pec samo ako je bilo previse ladno i ako su se ledili prsti. Nocno ustajanje i odlazak u crkvu gde je palio svece i spremao kandilo mu je bio vec uobicajeni posao. molio se pred spavanje i prvo sto je cinio kada se probudi i progleda da se prekrsti i izgovori svoju monaski kratku molitvu. Ljutio se na ikonopisce sto trose suvise drva i loze peci po kelijama gde su stanovali. Kao da mu je smetalo prisustvo njihovo i nenaviknut na lica koja ne spadaju u monasko brastvo. Iguman je bio izricit da se njima nadje na usluzi, da oni nisu monasi ali se drze manastirskog reda. Smetalo mu je sto Jevta ustaje nocu kada i oni i u crkvi ucestvuje.
Jefta kao da je naucio gotovo sve pesme pevao je i njegov fini glas se cuo izmedju njihovih po malo oporih i neuskaldjenih glasova. Jevtinu zelju da postane iskusenik je odbacivao u mislima jer je Jevtin lik bio kao naslikan, uvek sa onim njegovim djavoljim smeškom.
Milica je stajala na prozoru u posmatrala nedaleko manastirski konak i crkvu koja se ispod motela nalazula na zaravni sa koje je pucao vidik na obronke planina na kojima se jos beleo sneg koji se nije pri vrhu otpio. Jos pod utiskom skorasnjeg razgovora, sa Jevtom koji je kod nje izazvao tako burnu reakciju, da joj se zazare obrazi i osvoji ih rumenilo. Nije verovala da ce neki muskarac izazvati tako nesto kod nje. Da jos se zavrti u glavi kao da je neka siparica.
Rekla je sama sebi gotovo naglas. Devojko.sta je stobom. Jos ti treba da se zaljubis.I u koga si nasla, ikonopisca kojemu samo ti trebas ti na ovom svetom mestu. Gotovo da je se zapitala sta trayi ovde gde nema ni biblioteke, ni podataka. Pomislila je da upali svoj dvosed i ubaci svoju torbu sa stvarima i laptop i ode dok je vreme. Koa da se uplasila svoje reakcije, pomislila je, bas sam zbunjena, sta je sad meni, umor, corsokak u koji sam upala i lomatam se po ovim planinanama trazeci nesto cega nema. Ali. Neka sumnja, vec stecena intuicija da ono sto trazi je tu ali da ga ona ne vidi. ne vidi zato sto je skriveno u prividu. bas sam zbunjena svi podaci me vode u ovaj manastir a u njemu cima ese ja bavim. Razmislicu. Da. A ako odem prvo cu saceakti da obavim razgovor sa Igumanom. Nije u redu da odem dok on ne dodje iz Kanade. Pa sta sad. Izdrzacu i tih nedelju dana. Posmatrala je zaravan gde se nalazio manastir. kao da je neko vrh odsekao na bregu i sagradio manastir i dvoriste. Ispod manastirskih zidina se nalazila litica i okomite stene sa puno supljina koje zapazila dok je odozdo prilazila manastirskoj kapiji. Pitala se zasto je neko sagradio taj manastir bas tu. Posmatrala je okolinu i videla da su postojala daleko pogodnija mesta ali je graditelj i ktitor rekao ne tu ce se manastir podici.Nedaleko od manastira iz jedne od supljina je izlazila voda i formirala prirodnu cesmu. Voda je bila hladna i osecao se jak ukus krecnjaka. Pomislila je ovde su ponornice prisutne i pecine gde se formiraju unutar pecina mala jezera odakle posle istice voda i trazi svoj put. Nije se dovoljno posvetila geologiji ali je osnove imala i njeni zaključci su bili veoma odmereni i blizu istini. Unutar crkvenog dvorista je bio bunar koji je upravo dopirao do nekog malo podzemnog jezera. Njegova dubina, huk koji se cuje i hladna voda samo govore u prilog tome. A sve to mi nista nece pomoci da saznam gde se nalazi rukopis u kojem je tajna o prvim hadžijama. Zar sam toliko opsednuta tim svojim pretkom i njegovim grehom. Njegovo iskupljenje i njegova dobra dela dali su ucinila vise dobra od zla koje je ko zna kome i zasto naneo.Kao vec mlad istrazivac stekla je retku osobinu da se lako ne predaje, da sve karte stavi na sto pa da posmatra koja karta je naj slabija. Da argumente za i protiv suprostavi kontra argumentima i zakljucke ne izvodi na pretpostavkama. Prijatno se osecala kad je vecerala vrlo ukusnu veceru i nakon pregledanja prispele poste u njenom inboxu se spremala da malo ranije yaspi da bi sutra pesice obisla citav kraj. Volela je da obidje lokaciju i okolinu gde je zapocinjala istraživanje. Tako je vise puta skratila postupak i nije uludo trosila svoje vreme kojeg je imala sve manje. Poslala je nekoliko clanaka u redakcije elitnih casopisa i bila je zadovoljna poslednjim koji je izazvao buru u naucnickim krugovima. Pojavila su se i prva osporavanja. nasmejala se u sebi neka ih neka se kuvaju. Morace da odustanu od nekih svojih tvrdnji i ako padnu necija istrazivanje jer su nastala na osnovu labavih dokaza nije ona tome kriva.
Ujutru se probudila sveza i doruckovala je sa slascu taj obilni dorucak. Pomislila je.Da ovde je vazduh ostar i izaziva zelju za hranom. Voda i vazduh cine cudo. Ovaj kraj je naizgled surov, sam krš, neprohodne stene, zmije koje je uocila. Pazila je gde gazi , od njihovih ujeda koji su joj dobro poznati. Videla je dovoljno po svetu na svojim putovanjima sta cini zmijski ujed. Uyela je svoj ranac, obula je svoje planinarske duboke cipele, od cvrste zute koze. Uzela je laki metani stap i stavila laki obrok koji su joj doneli u sobu. Stavila je manji i lagan cekic za stene, njim je ceprkala i vadila manje fosile koje je uocavala u stenama. Nasula je dovoljno vode u cvrstu posudu koju je stavila na njeno mesto na rancu. NIje volela plastiku, nije joj verovala, smatrala je da napustanje stakla nije dobar izbor. Hemikalije koje se koriste i postaju sastavni deo svih plasticnih predmeta mogu da bud faktor riizika, da se pojavi neka od neobjasnjivih alergija da se izazove okidac koji ce da pokrene proces mutacije i izazivanja zlocudnih oboljenja. Stavila je svoje naocare za sunce i uputila se niz put prema manastiru. Njeno telo je reagovalo sa zadovoljstvom i vetric koji je duvao je mrsio njenu crnu kosu koju je podvezala svilenom maramom. Kretala se kao gazela, njeni koraci su bili graciozni kao da gazi po modnoj pisti a ne po tom ne asvaltiranom putu po kome se tesko krecu brdska vozila.
Unaokolo nije bilo nikoga, samo se cuo povremeni cvrkut ptica i zrikavaca iz trave. Kada se priblizila manastiru uzvadila je svoj maleni ali ne slab dvogled sa kojim je posmatrala crkvu, vitku kupolu i divila se kako se crkva ukala u okruzenje. Bila je ponosna sto potice iz ovog naroda koji je otavio takve gradjevine i koje traju. Trajace i pricace o nama i onda kada nas ne bude bilo na ovim prostorima. Primetila je kretanje monaha u dvoristu, primetila je i zensku priliku sa plavom kosom u plavim pantalonama sa naramenicama. Stajala je i prical sa radnicima koji su poceli da prenose delove krova za pripratu. Verovatno da ce uskoro da pocnu pokrivanje. Bila je znatizeljna kako ce onda izgledati gradjevima kad se pokrije priprata. Izvadila je odlican fotoaprat za koga nije zalila novca pri kupovini. Uvek je nosila rezervu baterija, poucena uskustvom. Okinula je nekoliko puta i pregledala fotografije i bila sobom ponosna da vreme koje je potrosila na kursevima digitalne fotografije je bio dobro ulozen novac. Fotografije su bile onakve kakve se snimaju samo u odredjenim uslovima i udaljenosti od objekta koji snima. Bila je zadovoljna svetlom, koje nije bilo prejako i nije svojim senkama kvarilo finu reljefnost gradjevine.
Nastavila je da se spusta i manastir je vec bio na par stotona metara. U jednoj uvali u kojoj je raslo nisko rastinje sa ljubicastim cvetovima, uocila je nekoga gde kopa u pri dnu velik stene koja se nadnosila nesto ukoso iznad coveka kojeg je uocila. Uvek je na svojim ekspedicijama se trudila da se ne mesa u poslove ljudi, da gleda svoja posla i time je ne retko izbegla nevolje. Nije bila od osoba koja se ne obazire ako je neko u nevolji ali nije ni trazila djavola kad joj to nije potrebno. Kada se priblizila isnad same stene covek koji je kopao se pofigao i ona je prepoznala lik koji joj se ukazao u kupoli gradjevine. Ukocila se u mestu i ne znajuci sta da cini stajala dok se nije trgla i podigla ruku u znak pozdrava. Muskarac je uzvratio i mahnuo joj. I na toj udaljenosti je uocila njegov osmeh. Koa da je iznenadna pojava Jevtina kod nje izazvo ponovo neka pomesana osecanja zbunjenosti i srece sto ga ponovo vidi. I njeno lice se razvuklo u osmeh, donekle je izgledao i smesan tako isprljan od gline koja mu se uhvatila na kolenima pantalona. Stajala je i razmisljala da li da ide dalje ili da saceka da on izadej iz uvale.
Tu dilemu je otklonio sam Jevta koji se polako pope drzeci se za ostre supljikave stene. U odredjenom trenutku joj je srce zastalo kada je skoro izgubio ravnotezu nad jednim procepom gde se nastavljala litica. &