ČELIJAMA...
*što možda ne postoje
ili su ostali temelji
u večnosti...
-
Jedna od straha pijana noć
naslikana i uramljena slika
u ukradeni okvir,
kao slutnja
da ne gazim miniranu travu
u Čelijama,
u strahu gledam u mrak,
kao da sam pijanac pevam
ponavljam reči
i dižem ruku
tri prsta za pozdrav
mašem deci
iz kamiona
putuje noć
i ja
u mrtvom snu.
budim se
u horor filmu
u mrtvom selu
gde lutaju umrle duše
i kuće nemaju ni vrata ni prozora
nemaju, svoje oči,
kao da su puste ćelije,
i dvorište gde stoji
otvoreni zamrzivač
kao sanduk
pred kućom mrtvaca.
Ne ulazim u mrtvu kuću
u pustu,
ne palim sveću
u grobu.
Ni zvuka,
ni jauka,
ni jedan pas
nema snage da zalaje
i mačke su davno pobegle.
Ne, ipak tu je život,
u jednoj kući leži
mali pas, onaj što pazi
kuću, dočekuje i ispraća,
ostao po dužnosti
Evo kao u tihoj predaji
ne mrda, repom
samo me nemo posmatra
krupnim očima
kao da kaže
jesi li mi prijatelj,
budi mi prijatelj.
Hoću, ne brini,
spavaj, ovu noc
Ja
te čuvam prijatelju.
Tu sam ja
postao uča,
kao
uča učio senke
da plešu.
Plesao sam nespretno
ples mrtvih
u pozorištu živih
glumac u lošem kostimu
sa kapom harlekina,
kao ljudska sprdnja
spodoba sa čarapom na glavi,
kao ranjeni bogalj, što hramlje,
u blatu se davi
i gmize ko crv,
kako samo crv gmiže,
spreman da pobegne
da se uvija, dok
se ne zavuče u neku rupu.
Iznad mene lete crne ptice
i koga briga,
koga će stići ova noć.
Već prvu noć je počela
kao nečije ruganje životu,
kao započeta,
prva partija karata.
Igrao se jezivi poker smrti,
kibiceri su šacovali
a umorni hrkali u uglu.
Žedni alkohola
pitali šta se pije
a pio se vinjak
ne ustaje se
do jutra
ili se puca
da se ubije
ako se izadje pre
zore.
Pije se i ludaja
pije se da se
ne otrezni,
pije se ko lek,
pije se otrov
pije se ko nikad.
Puši se sve
i znak pitanja.
Pa te cigarete ne postoje više,
nemoguce da sam propao kroz
vreme držim u ruci onu poznatu belu kutiju
sa plavim znakom pitanja
znakom mojeg košmara.
Miriše na neko drugo vreme
na bratstvo i jedinstvo
mirise na neke izdaje,
na pretnje,
pozive da se počini
ubistvo.
Miriše na smrt
da je osetim
njenu hladnu ukocenu ruku
njen ohladjen dah.
vidim je
uoci svoje smrti
gde stoji kao
crna nevesta na prozoru
pokrivena velom ko pokrovom.
Dosta mi je nje i mraka
dosta mi smo,
Živi.
Mi smo preziveli
da živimo
kada prezimimo
da shvatimo
da se vratimo
da se vidimo,
kako se pale gradska svetla
da se prosetamo
ulicama
da se vozimo tramvajima
da se ljubimo slobodom
i ne volimo iz straha,
da nas zagrle
dečje ruke.
Saćekale nas naše
postelje
ko
žene željne
čekale nas i majke
u crnom
očevi ko za mrtvim plakali
i oplakali
čekali nas naši pragovi
kao starci
na umrlu.
kao naši dugovi stari.
Otišli smo
iz sela gde su
mrtvi prozori
gde su i vrata aveti,
sobe otužne od truležne odeće.
Otišli smo gde su ljudi
žuti mravi sto nose crep,
ogradu, ili stari ram,
nagoreli goblen.
Otišao sam iz sela gde sam se
molio bogu
u tudjoj crkvi
u svojoj veri
plakao,
za srusenim oltarom
i proklinjao
one koji ruse svetinje
kleo sam
ko skrnavi neka se
svom bogu predstavi.
Plačem, kako plačem,
nemam straha, mržnju je
vatra sa cevi ubila,
o kako mogu biti tamne
noći ravnice,
kako su noge teške
od crnog blata,
kako se napeto slušaju
pucnji
kako se govori u snu
i sanja kuća.
Kako se grlila puška
ko žena.
Kako se jezivo smeješ
u igri dobacivanja
bombe,
hvatanje kruške.
Ovo je moj dug
iz Čelija,
pored kanala
iz najmanje kuće
sa zemljanog poda
iz starog lonca
gde sam kusao kupus
i ložio okomke
gde sam se
kupao u lažnom buretu
govorio nebulozno ko lažni filozof
i razmišljao samo do sutra,
smejao se neslanim
šalama i mrtvačkom sanduku
ostavljenom pred kućom
o komšijama u groblju
o njima koji leže
a koje nisam
znao,
nisam ni video
ni jednog ispratio do groba,
ni zapalio sveću
ni jednu,
a trebao sam.
Zar su i mrtvi
moji neprijatelji.
Kako postaje
mrtav neprijatelj
pretnja zivom.
Zar i spomenik nekome preti
zar se osveta proteze
do groba, zar se mržnja
budi na tudjem grobu.
Ćuti, ne huli. Ne mogu.
Zar ljudski poredak kršim
neko pisano i nepisano
pravilo opraštam pre svih
lišavam se slatke osvete,
ne posvećujem se krvlju,
ne škropim svoje ruke za veru.
Zašto sam opet dosao u Čelije,
zar da se kao sužanj okujem u lance,
a trebao bi,
i ne bi,
Ni jedno lice se zaplakalo
pred mojim nije,
nije ni ruka se poslednji
put prekrstila, ni kletvu
nisam čuo iz nečijih usta,
nisam video patnje veće do
moje, nisam video bruke
veče od moje ljudske gluposti,
Tamo sa starom mržnjom
okovani ostadoše kockari
tako im je pisano,
da ne završe partiju,
da ne idu dalje,
večito mrtvi u tim Čelijama
da mešaju i bacaju karte,
a ja za kaznu da vam pišem
živ...
-
Oprosti Bože, meni grešnom,
Ti i Čelije...
Žao mi je sto šte čitali
o ČELIJAMA
koliko bih bio srećan da nisam morao nikada da
to napišem ali istina se ne briše kao što se i slova u kamenu na kraju izgube,
i zarasla slova na kamenu obrasla lišajem svedoče o nekom prohujalom vremenu, srušeni spomenici ili pali sami, šume gde su sada groblja, strništa gde su bile kuće.
Ja kao nepouzdan svedok pričam
buncam, ne verujte mi na reč, možda sam samo loš posmatrač
ili učesnik zaspao i sanjao neki svoj ružan san pa se naglo probudio...
*što možda ne postoje
ili su ostali temelji
u večnosti...
-
Jedna od straha pijana noć
naslikana i uramljena slika
u ukradeni okvir,
kao slutnja
da ne gazim miniranu travu
u Čelijama,
u strahu gledam u mrak,
kao da sam pijanac pevam
ponavljam reči
i dižem ruku
tri prsta za pozdrav
mašem deci
iz kamiona
putuje noć
i ja
u mrtvom snu.
budim se
u horor filmu
u mrtvom selu
gde lutaju umrle duše
i kuće nemaju ni vrata ni prozora
nemaju, svoje oči,
kao da su puste ćelije,
i dvorište gde stoji
otvoreni zamrzivač
kao sanduk
pred kućom mrtvaca.
Ne ulazim u mrtvu kuću
u pustu,
ne palim sveću
u grobu.
Ni zvuka,
ni jauka,
ni jedan pas
nema snage da zalaje
i mačke su davno pobegle.
Ne, ipak tu je život,
u jednoj kući leži
mali pas, onaj što pazi
kuću, dočekuje i ispraća,
ostao po dužnosti
Evo kao u tihoj predaji
ne mrda, repom
samo me nemo posmatra
krupnim očima
kao da kaže
jesi li mi prijatelj,
budi mi prijatelj.
Hoću, ne brini,
spavaj, ovu noc
Ja
te čuvam prijatelju.
Tu sam ja
postao uča,
kao
uča učio senke
da plešu.
Plesao sam nespretno
ples mrtvih
u pozorištu živih
glumac u lošem kostimu
sa kapom harlekina,
kao ljudska sprdnja
spodoba sa čarapom na glavi,
kao ranjeni bogalj, što hramlje,
u blatu se davi
i gmize ko crv,
kako samo crv gmiže,
spreman da pobegne
da se uvija, dok
se ne zavuče u neku rupu.
Iznad mene lete crne ptice
i koga briga,
koga će stići ova noć.
Već prvu noć je počela
kao nečije ruganje životu,
kao započeta,
prva partija karata.
Igrao se jezivi poker smrti,
kibiceri su šacovali
a umorni hrkali u uglu.
Žedni alkohola
pitali šta se pije
a pio se vinjak
ne ustaje se
do jutra
ili se puca
da se ubije
ako se izadje pre
zore.
Pije se i ludaja
pije se da se
ne otrezni,
pije se ko lek,
pije se otrov
pije se ko nikad.
Puši se sve
i znak pitanja.
Pa te cigarete ne postoje više,
nemoguce da sam propao kroz
vreme držim u ruci onu poznatu belu kutiju
sa plavim znakom pitanja
znakom mojeg košmara.
Miriše na neko drugo vreme
na bratstvo i jedinstvo
mirise na neke izdaje,
na pretnje,
pozive da se počini
ubistvo.
Miriše na smrt
da je osetim
njenu hladnu ukocenu ruku
njen ohladjen dah.
vidim je
uoci svoje smrti
gde stoji kao
crna nevesta na prozoru
pokrivena velom ko pokrovom.
Dosta mi je nje i mraka
dosta mi smo,
Živi.
Mi smo preziveli
da živimo
kada prezimimo
da shvatimo
da se vratimo
da se vidimo,
kako se pale gradska svetla
da se prosetamo
ulicama
da se vozimo tramvajima
da se ljubimo slobodom
i ne volimo iz straha,
da nas zagrle
dečje ruke.
Saćekale nas naše
postelje
ko
žene željne
čekale nas i majke
u crnom
očevi ko za mrtvim plakali
i oplakali
čekali nas naši pragovi
kao starci
na umrlu.
kao naši dugovi stari.
Otišli smo
iz sela gde su
mrtvi prozori
gde su i vrata aveti,
sobe otužne od truležne odeće.
Otišli smo gde su ljudi
žuti mravi sto nose crep,
ogradu, ili stari ram,
nagoreli goblen.
Otišao sam iz sela gde sam se
molio bogu
u tudjoj crkvi
u svojoj veri
plakao,
za srusenim oltarom
i proklinjao
one koji ruse svetinje
kleo sam
ko skrnavi neka se
svom bogu predstavi.
Plačem, kako plačem,
nemam straha, mržnju je
vatra sa cevi ubila,
o kako mogu biti tamne
noći ravnice,
kako su noge teške
od crnog blata,
kako se napeto slušaju
pucnji
kako se govori u snu
i sanja kuća.
Kako se grlila puška
ko žena.
Kako se jezivo smeješ
u igri dobacivanja
bombe,
hvatanje kruške.
Ovo je moj dug
iz Čelija,
pored kanala
iz najmanje kuće
sa zemljanog poda
iz starog lonca
gde sam kusao kupus
i ložio okomke
gde sam se
kupao u lažnom buretu
govorio nebulozno ko lažni filozof
i razmišljao samo do sutra,
smejao se neslanim
šalama i mrtvačkom sanduku
ostavljenom pred kućom
o komšijama u groblju
o njima koji leže
a koje nisam
znao,
nisam ni video
ni jednog ispratio do groba,
ni zapalio sveću
ni jednu,
a trebao sam.
Zar su i mrtvi
moji neprijatelji.
Kako postaje
mrtav neprijatelj
pretnja zivom.
Zar i spomenik nekome preti
zar se osveta proteze
do groba, zar se mržnja
budi na tudjem grobu.
Ćuti, ne huli. Ne mogu.
Zar ljudski poredak kršim
neko pisano i nepisano
pravilo opraštam pre svih
lišavam se slatke osvete,
ne posvećujem se krvlju,
ne škropim svoje ruke za veru.
Zašto sam opet dosao u Čelije,
zar da se kao sužanj okujem u lance,
a trebao bi,
i ne bi,
Ni jedno lice se zaplakalo
pred mojim nije,
nije ni ruka se poslednji
put prekrstila, ni kletvu
nisam čuo iz nečijih usta,
nisam video patnje veće do
moje, nisam video bruke
veče od moje ljudske gluposti,
Tamo sa starom mržnjom
okovani ostadoše kockari
tako im je pisano,
da ne završe partiju,
da ne idu dalje,
večito mrtvi u tim Čelijama
da mešaju i bacaju karte,
a ja za kaznu da vam pišem
živ...
-
Oprosti Bože, meni grešnom,
Ti i Čelije...
Žao mi je sto šte čitali
o ČELIJAMA
koliko bih bio srećan da nisam morao nikada da
to napišem ali istina se ne briše kao što se i slova u kamenu na kraju izgube,
i zarasla slova na kamenu obrasla lišajem svedoče o nekom prohujalom vremenu, srušeni spomenici ili pali sami, šume gde su sada groblja, strništa gde su bile kuće.
Ja kao nepouzdan svedok pričam
buncam, ne verujte mi na reč, možda sam samo loš posmatrač
ili učesnik zaspao i sanjao neki svoj ružan san pa se naglo probudio...