Osećala je sebe u svemu, u stenama u vodi koju je popila. Gde je videla prvi put to lice. U vodi kog izvora? Čije je lice koje se sa njom sastaje u vizijama. Videla je. Ruku koja se podigla, i jedan osmeh. Osmeh koji je bljesnuo je tako poznat. Jevtin. Njene su oči su mu uzvratile i podignuta njena ruka. Isti pokret i njene pune usne u osmeh tom milom liku sa kojim se rastaje, sa kojim se još nije našla, gde počinje put koji će je odvesti gde je sve počelo. U kuću sa kamenim dimnjakom, kameni zidovi, gde sedi za stolom sa jedne strane otac Sava i sestra Zora. Spuštiše se njene duge trepavice, kada se podigoše iz oba plavozelena oka kanuše dve svetle suze i sve je bilo kao kada je tek došla. Voda se slivala sa stene iz malog korita, svetlost se igrala na zidu, žubor vode se prenosio i izlazio kao vecnost iskazana u muzici vode sa odjekom njenih koraka iz pećine.
Sve je govorilo da se nasla u boravištu nekog monaha. U njegovoj isposnici, gde se povakao iz opštežića, života sa drugim monasima u nekoj društvenoj zajednici, svoj samotni svet bude lični kontakt sa bogom kome upućuje svoje molitve. U manastirima se praktikuje posebna ishrana, gotovo da se isključuje meso, osim ribe. Isposnik se podvrgava drugačijem životum zamenjuje svoju udobnost kelije sa isposnicom u kojoj se telo uz post prepušta molitvi. Hrana je više nego oskudna, isposnik može koristiti, plodove ili da ima svoju bašticu u kojoj će zasejati nešto malo povrća. Monasi koji se odlučuju da žive u društvenoj zajednici sa drugim monasima, u opštežiću, veoma retko će svoju keliju zameniti isposnicom. To je gotovo pravilo koje je i danas prisutno u mnogim manastirima.
Nastavila je sa razgledanjem pećine. Kroz siri gotoo kanal, koji je usekla voda prošla je i usla u siru odaju koja se zavrsavala u malom jezeru koje je osvetljavala svetlost njene baterijske lampe. Videla je odakle dopire zvuk koji je stvarao potočić koji se niz stenu spustao i ulivao u jezero. Stekla je utisak da jezero ima svoj dotok ali i svoje oticanje nekim drugim knalima koji su postojali u čitavom kraju u vidu šupljina. Prelivanje jezera je očito nastajalo samo u slučajevima obilnih kiša kada iz pećine izlazi vodeni slap i gotovo se obrušava niz stene koje je voda izglačala i u steni izdubila na nekim mestima rupe dubine do jedan metar. Voda je tada svojom snagom gotovo kao svrdlo kopala prilikom pada i odnela sve stene koje su je smetale na svom putu.
Osetila je neznatno strujanje vazduha iz dubina pećine koja se očiti nastavljala nekim uskim kanalima koje nije imala zelje da istraćužuje.
Vratila se u manju prostoriju i ucrtala na mapi lokaciju pećine i njen položaj u odnosu na manastir. Pećina se nalazila nešto više na brdu u odnosu na manastir. Verovala je da ovo nije jedina pećina koja je služila kao isposnica i verovatno u ovom kraju postoje još neke koje su poslužile monasima samcima da tu zive i upokoje se u Bogu.
Napustila je ovo mesto tek kada je napravila dovoljno snimaka pa se uputila prema jednom prirodnom mostu preko koga je presla i nasla se na jednoj zaravni sa koje je na njeno veliko iznenadjenje pucao vidik i prema manastiru ali i prema okolnim brdima. Odavde se ispod, gotovo okomito video uski kanjon, oštre stene sa kojih se podizalo retko drveće. Kao sa nekog prirodnog vidikovca uživala je u toj lepoti koju je stvorila priroda u tom kršu gde je uočavala na pojedinim visokim liticama da se još gnezde orlovi. Kao neka zaostala oaza, skrivala je i održavala na tom ograničenom prostoru gotovo u nepromenjenom obliku nekadašnji izgled i život svih životinja koje su nekada živele.
Sa ovog mesta je uočila prugu koja je izgradjena da preseče preko brda nešto ukoso i preko samog manastira. Sadašnji manastir je izmesten sa prvobitne lokacije gde je srušen jer je preko temelja prešla pruga. Ponovo je podignut na starim temeljima, obnovljeni su zidovi i priprata, svaki stub od belog kamena. Čitala je da rušenje manastira nakon izgradnje pruge je bilo praćeno serijom cudnih pojava, smrt mnogih koji su u rušenju ucestvovali. Nije bilo retko da su skrenuli sa uma i izvršavali samoubistva. Svako ko misli da napadom na svetinju koju čini neki manastir neće dočekati kaznu koja će se obrušiti na glavne učesnike ali i na njihove potomke. Gotovo je bila sigurna da sva rušenja manastira na Kosovu će u vremenu imati svoj rasplet, da će mnogi osetiti taj Božiji gnev i to rušenje neće proći bez kazne. Samo je privid u kojem mnogi žive koji su naredili ili učestvovali da neće dočekati da plate skupu cenu za svoj nasrtaj na te hramove. Anatema i
kletva koju su na sebe navukli će pratiti čitav taj kraj sve dok se u vremenu ne namiri ono što je nasrtajem na svetinju izazvano. Oni koji su pripadnici druge vere su se kroz vekove uverili koliko je duga ruka i njihova nemoć da se suprostave svim posledicama koje su nastajale zbog napada na manastir. Zato su se odlučivali da budu čuvari manastira, da u njemu potraže pomoć za neke bolesti koje su se javljale kod članova porodica. Znala je za običaj da pripadnik druge vere čuva tradiciju da bude ključar, da otvara i zatvara vrata na crkvi Hristovog goba. Tu su se dve vere povezale u zajedništvu i toleranciji. Sva mržnja i verski sukob je ustupio mesto poštovanju svačije različitosti makar da je ona verska, i jezička, koja stvara prve nesloge i izaziva česta prolivanja nevine krvi. Milica nije volela da ni jedan čovek zbog boje svoje kože, pripadnosti nekom drugom narodu bude žrtva i da se na njemu vrši nasilje i oduzima osnovno pravo na život. Smatrala je da je veličina nekog naroda upravo u tome koliko će uspeti da ispoštuje tu različitost i pruži dovoljno prostora svakom da se u svojoj veri razvija i slobodno živi. Za Milicu su ljudi bili braća, povezani medjusobno nekom vezom, koja je duhovna nit i ona je ona čvrsta nit iz duhovne osnove koja se već vekovima upliće da čovek ode dalje u svojem shvatanju sveta koji se menja. Kao večito tkanje, ta potka našeg narodnog bića, u toj osnovi preplitanje svih iskušenja i uspeha, večito pomeranje sa pozornice zbivanja ili potpuni pad do dna gde se duh naroda kruni a narod ispašta zbog grehova i nedela.
Milicina pojava u ovoj malenoj isposnici, je delovala gotovo nezemaljski,
njeno zamišljeno lice, iza koga se otvarao jedan svet, otvarao se životu, otvarao se da je osvoji ljubav. Kao da je i ovde pratila molitva, njenog oca Save, Bože daj mi pamet, daj mi zdravlje, daj mi snage da trpim, daj mi života da vama mojim ćerkama pokažem svoju ljubav koju osećem. Njegove molitve i reči da pokaže kolika je njegova ljubav nisu do kraja razumele. Tek mnogo kasnije u pustinji je Milica razumela molitvu monaha Georgija, dok je upućuje Bogu, da mu podari celomudrenost, trpljenje i ljubav. Molio je da ga sačuva od uninija, da se njegova duša uzdigne. Molio je da se svetlost u njegovim ocima ne gasi, kao sto sunce zalazi za oblak.