Dodje vreme kada se u nama javi zelja da zavrsimo
neki posao koji je davno zamisljen i odlagan.
Nestrpljiv da konacno vidim svoj novi atelje zavrsen,
naprezem se i finansijski i psihicki do granica
podnosljivog. Kao u svakom poslu jave se odredjeni
problemi, a moji problemi su drugaciji.
Problem mi stvara svaki majstor koji udje na vrata,
sa kojim ugovaram posao, koji obecava da
ce sve to zavrsiti brzo i kvalitetno. Naravno svi zapocinju
posao sa dobrim zeljama, a u poslu se brzo
pokazu njihove lose navike.
Uobicajeno je postalo da majstor
jedan dan radi a zatim naprasno se izgubi pa ga nema
po nedelju dana, ako dodje radi tek toliko koliko da je
nesto taj dan radio. Prvo sam se navukao
na finocu sa majstorom zidarom, umesto da sam
pijano govedo isterao prvi dan napolje, trpeo sam
ga da bali i sljoka, jednu casicu li popije sa njim
on sve zidove koje je malterise tako
unakazi kao da je po njima prosao traktor,
da moram sam ispravljam njegove krive spaletne.
Nigde ivice nema, za koje sam mu radi preciznijeg rada
kupio metalne lajsne al sta vredi opet su ivice sa trbuhom,
Oko vrata i prozora nista nije pod vinklom, nema 90 stepeni,
vec je sve krivo, i plafon koji je sa tim ivicama trebao
da bude u paralali naprasno jedna strana tone
za citavih pet santimetara.
I sta sad treba ga isplatiti, naravno kao da je sve
to idealno odradio a radio je ni manje ni vise posao
za koji se trosi 3 dana oko 10 dana, dok je sahranio
sve komsinice u zavicaju dok je ispekao rakiju,
isekao drva, zaklao svinje, dok je ozdravio od
svih prehlada koje ga stignu kad treba
da radi kod mene. Boleciv kakav jesam, svaki
sledeci majstor kao po dogovoru, ne izbiva mi
po 10 dana iz ateljea, gipsar dok zavrsi svim
mafijasima plafone, dok proslavi tri dana deciji
rodjendan, dok izvadi dva, tri zuba, dok ode kod
ocnog lekara a tamo je stalno guzva.
Svaki posao koji me ceka i svaki novi majstor mi
izaziva tihu jezu, kao da ih se nikad necu osloboditi,
da ce stalno nesto dovrsavati i ostavljati za neki vikend,
kao da samo ja imam vremena da njih cekam,
da ja ne treba nista da radim, da moj posao
moze da saceka njih, gospodu majstore.
Sta reci o strucnosti, priuceni, puni hvalisavosti
Njihova aljkavosti prelazi u bezobrazluk.
Majstori polako osim materijala kojeg nikada nema dovoljno
polako pocinju da trose moje zivce, moje strpljenje,
da me navode na pomisao da ih razlupam kao staru
kantu.Izgleda da danas pali samo jezik sile,
nasilni nastup, pretnja. Placanje je uvek za
njih bitna stavka, novac zatraze pre zavrsenog posla,
i opet se prevario i dao veci deo novca pre zavrsenog
posla. Na sve dobro osmiljene izgovore
koje obicno majstori nadju navukao sam se kao na lepak..
Mozda je moj sin u pravu kad kaze e moj cale,
spremi ti jednu bezbol palicu pa mu polomi ruku il nogu
i nece vise da te zavlaci ima da to zavrsi sa jednom rukom.
Uh zar palice, motke, pistolji, nozevi su nezaobilazni rekviziti
da bi se nekom dokazalo da nije svoj posao uradio kako treba.
Neznam zasto sam ovo pisao, valjda da mi bude lakse,
a nije, ni malo, vec danas cu opet morati trpeti
gospodina majstora, pa kad ti majstori udju u kucu,
ne izlaze tako lako i brzo. Ljudi moji sa majstorima samo
na distanci, nikakvog prijateljstva, cim osete da si
dobar opipaju ti puls i neretko pokusavaju da
ti se narugaju jer oni su navodno vrlo pametni bez
skole zaradjuju te visoke dnevnice a gazde eto
rade po drzavnim sluzbama za hleb i mleko,
placaju kukavci visoke racune, skoluju svoju lenju
decu, uzimaju nove kredite i pricaju u snu.
