Navikla sam na tebe, na ono  što mi daješ.

Uvek sa tvrdila da te ne volim, ali sada vidim, ne mogu da živim bez tebe. Jednostavno ne umem.

Podrazumevalo se da si uvek tu, zato nikad i ne razmišljam o tebi.

U zadnje vreme kao da naglo propadaš, slabiš. Mora da si navukao neku gadnu boleštinu., da nije neki virus iz inostransnstva, ma, nije, to je nešto domaće. Da li ćeš preživeti?

Moraš da ozdraviš, jednostavno moraš, navikla sam na tebe.

Letos sam se upoznala sa tvojim mladjim rodjakom, sladak je, osvojio me je dok si rekao piksla. Ludovali smo po inostranstvu. Mlad, poletan, vodio me je gde sam samo pomislila.

Prvo mi je kupio fracuski parfem, koji sam sto godina želela, pa božansvene sandale, pa tašnu. Kad sam stala zadivljena ispred zlatare, ipak je sagnuo glavu... Nema veze, kafići su kao izmišljeni, sa milion vrsta kafe, sokovi sa šeširićima (šta će soku šeširić?)

Mislila sam da ga povedem u Srbiju, nije mi uspelo, samo je ispario negde u Grčkoj.

Ti si me verno čekao.

Gledala sam te nekako sa visine (nije ni teško sa mojih 175cm), nisi mi više imponovao.

I desilo se što se desilo, ostala sam i bez tebe.

Bilo je grozno.

Sad sam se svega sećala, tvojih sitnih radosti, tvoje vernosti, stidljivosti.

Nedostajao si mi, nisam mogla bez tebe. Jednostavno sam poželela da se opet nadjemo.

I šta sam mogla?

Počela sam da se dižem u ranu zoru, tužno gledajući krevet koji sam napuštala kad mi je bilo najsladje. Duša mi je spavala, krenula sam da te tražim.

Našla sam te.

Tu si.

Malo si žgoljav, nema veze, bićeš bolji. Malo mi je naporno dok radim 7-8 sati, ponekad i noću. Ali volim kad sedneš na moj račun, slatki mali dinarčiću... i potrošiću te opet... i opet...slatko... kao uvek... i ti ćeš doći... opet... nadam se...