BlogOye!

Ariel prenosi igrariju ovde: „Kao svaka dobra Učiteljica, na prozivku odgovaram i nastavljam s' igrom“. Prvi odgovara Wolfie, proziva i zadaje novi zadatak, ključne reči su: „divljina, čelik, oganj, krilo i strast“. Mawena misli da joj ovo baš nije trebalo pa preskače reč oganj, ali: „Divljina je moja vrlina, pred sobom otvaram kapije od Čelika“. „Tvoja divljina me obuzima osećam snagu vučice, kako se kalio čelik nego u ognju vatre, da li se mora sagoreti da bi se dobila krila, krila za predstojeću oluju...“ Tamara je upotrebila sve. Lilith ima dve varijante: „Sva divljina koja mi treba je jedan betonski zid... ispresecan mermerom čelik u pokušaju da zamislim plavo. Moj oganj se ne meri moralom, on je tek krilo skrivenih želja, javnih ambicija... moje merilo i definicija za strast...“ Igra se nastavlja...

"Fascinira me. Jednostavno sam opsednuta izlaskom sunca. Rađanjem novoga dana. Sećaš se kao dete, kod bake na planini, u selu gde je tek 1980. uvedena struja, na 1400 metara nadmorske visine, kakvi su to prizori bili. Budili bi me pre svitanja, deda bi mi pokazao gde da sednem da baš prvi zrak jutarnjeg sunca padne na moje lice.Verovala sam da sam baš ja uhvatila taj prvi zrak. I danas svitanje budi taj osećaj sigurnosti i neke posebne veličanstvenosti u meni. Sedela bih ogrnuta šarenicom, tkanom rukom moje bake, sa torbicom oko vrata u kojoj se nalazila flaša vode i paradajz, u jednoj ruci tek ispečena, vruća lepinja iz furune, u drugoj kriška tvrdog ovčjeg, starog sira. Bože, kakvo je to iščekivanje bilo". Dalje >>>

„Zato što se plašim da ne prođem pored nečeg jako bitnog... suštinski važnog.“ Ugrizoh se za usnu a onda nastavih:“ Znaš, P-M, želi da ode na to neko jebeno hodočašće od dva-tri meseca, on koji nije religiozan...To je jedno od onih putovanja koje menja čoveka zauvek... I plašim se, iskreno, najiskrenije, da ako se ikada vrati, više nikada ne bude ono što je sada, da mi više nikada ne budemo ono što sada jesmo... Sebično bi bilo s moje strane da ga zadržavam, svaki trud bi bio samo odlaganje neumitnog, te nemam izbora da ga pustim da ide... ali strah je prisutan...“ rekoh u jednom dahu. „Razumem.“ rekao je Tristan igrajući se crno-zelenim rukavom i pogledavši me sasvim ozbiljno dodade: “Veruješ li da je zaista potrebno da živiš u strahu, danas i sada, u strahu od stvari koje se nisu, i koje se možda nikada neće dogoditi?“  Dalje >>>

Tehničko crtanje je išlo Gulanferu nekako i tu nije imao problema ali: „brate kada sam počeo da proračunavam poprečne preseke pa opterećenja pa uzemljenja da vodim pa... I dođe polaganje i svašta nešto ja tu pričao, tvrdio, pozivao se na zakone fizike poredio vodu i struju i opet branio svaki pasus moga teksta i svaku skicu a gde ne i ceo projekat. Naravno gore spomenuti profesor me saslušao vrlo pažljivo i na kraju ovog sizifovskog posla me upita samo jedno: Mladiću ovo kako ste vi proračunali, napisali i nacrtali izaziva kod nas samo jednu nedoumicu, gde se vama tu nalazi protiv požarni aparat, jer kada vi ovo pustite pod napon... Nego kolega jedno podpitanje bi moglo da izvadi stvari. Kažite vi nama kakvih sijalica sve imamo? A ja konj samo na disco mislim pa ko iz topa - crvenih žutih plavih...“

"Ležim u travi nekog voćnjaka. Maslačak mi golica uvo, a ja baš neću da se pomerim. Gledam kako se septembarski oblaci poigravaju sa nebeskim plavetnilom. Vijaju se gore po nebu, pa kad jedan drugog stignu, prave se kao da su pojeli jedan drugog pa su postali veći. Između neba i mene je grana sa nekoliko mesnatih žutih jabuka. Gledam ih, a lepo mi je kao da ih jedem... Pa sve zažmurim na jedno oko, glumim da mi smeta sunce, pa kad otvorim oko, nasmejem se kad vidim tu lepotu. A one onako žute, pa pegave i zrele... samo što se ne raspuknu same od sebe. Meni sve milo pa se oblizujem ovako žedan, gladan i umoran, a srce mi puno što me eto sreća pogledala, pa nađoh voćnjak pored one betončina ograđene žicom. Zatvorim oči pa se smejem, sve mi suze krenu od radosti. U stvari, možda je i kiša - oni oblaci su se maločas jurcali po nebu... Otvoram oči. Hladna voda mi se sliva niz obraze duž vrata i kvasi mi košulju. Ne vidim ništa. Mrak je i čini mi se da neko nešto govori. Glas mu je usporen i uspavljuje me. Zatvaram oči jer ga ionako ništa ga ne razumem, a i ne vidim ga".

„Trebam te, previše. Ili samo trebam nekoga. Ili ne trebam nikoga, ali svega mi je previše. Ili, kome uopšte treba pokvarena roba za jednokratnu upotrebu? Kopao bih ponovo po sebi, ali se plašim da ništa dobro niti lijepo nije ostalo. Biraj: rizik i vjerovatno razočarenje, ili neodređenost nade koja je vjerovatno neopravdana?“ Wolfie će polomiti tišinu. Melem kaže: „Jedan od najčešćih nepoželjnih obrazaca ponašanja jeste odgađanje. Odgađanje nije jednostavan obrazac već vrlo složena mešavina emocija, misli, stavova, uverenja i niza drugih činilaca kojih nismo svesni. Uzroci i oblici ostavljanja po strani važnih ali neugodnih zadataka variraju od osobe do osobe, od zadatka do zadatka za istu osobu, ali posledice su uvek iste: stres, neorganizovanost i neuspeh“. Mazapsycho savetuje: „Bolje ikad nego nikad, bolje nikad nego prekasno“. Freedi je dosta svega: „Sad je stvarno gotovo“.

„Dakle, dobro je da nisam paničar. Jer da jesam, dvije sestre na odjelu za rodilje na čekanju - bi bile pokojne. Zašto? Jer kokoške i cijenjeni doktor Prodan nisu u stanju prepoznati ženu u trudovima. Dugo sam imala lažnjake, no to ne opravdava činjenicu da sam skoro rodila u svojoj sobi na krivom katu, bez ikoga za pomoć. I tako sam ja od jedno 2 ujutro do 7 bauljala po sobi, u strašnim strašnim bolovima. Porod? Sitnica. Da me netko pita, opet bi. Samo bez onog dijela ispred. Mislim da, da je netko bio uz mene, ne bih se toliko prestrašila i puno bi lakše sve išlo. Moj mali kupusić. Nevjerojatno je mirna, hranimo se kao velike, imamo malih problema sa pronalaženjem the objecta, ali je ok. No toliko spava da se namučim dok je probudim da je nahranim. Sada ćori u kolijevci. Cijeli dan je bila budna cca 30 minuta. Čini mi se da je jutarnji tip. I još nešto: rodila sam je na našu treću godišnjicu veze“. Dalje >>>

"Dan Žena nikako nije majčin dan, kako je titoizam obrnuo njegov smisao. Dan Žena nije busanje u grudi i podvriskivanje po lokalnim kafanama i đačkim kuhinjama. Kao žena, smatram se herojem Života, gradjankom Sveta.. I kada ceo svet poznaje 8. mart kao medjunarodni PRAZNIK  Žena koje su slobodne, hrabre, sposobne, vredne.. borci za pravo na život, a ne samo ukras planete, hajde da i mi budemo deo njega, jer to zaista i jesmo." Oliboy želi svim damama da čestita 8. mart. "Dan koji simbolizuje njihovu ravnopravnost  sa muškim svetom. I ne samo ravnopravnost, već i potpunu slobodu. Svako od nas zaslužuje pažnju, sigurnost i slobodu, a posebno žene i devojke, jer im je to pravo u prošlosti, pa i danas, višestruko uskraćivano... Kao muškarac obećavam da ću se uvek truditi da se sa devojkama odnosim sa najvećim uvažavanjem!" Lib šalje čestitke "za sve moje drage prijateljice, majku, sestre, kolegice... suputnice i supatnice... Za sve nas koje smo se uzdisale snagom ženskih čula i zbog istih bile ponižene...Sretan nam 8.ožujak... Neka nam još puno borbenosti proteče dušom da ljepotu prosijemo na bojnom polju."

„SVE ŽENE so jake, kad nose stisko i naporna bremena, kad se bore za sebe, svemu se odrečeju, samo, da imaju njihove porodice sve što trebaju, SVE ŽENE znaju, da poljubac i zagrljaj lječita tužna i strta srca. SVE ŽENE nose radost, ljubav i nadu al samo nešto one uvjek zaboravljajo, kolko so one stvarno vrijedne!“ Kada je Bog pravio ženu, došao je do šestog dana, radeći prekovremeno. Jedan Anđeo je došao i pitao ga: „Zašto koristiš tako mnogo vremena na pravljenje jedne žene?“ I Bog mu odgovori: „Jesi li ti video koje sam sve specifikacije zadao da je napravim? Ona mora da zna da pere, ali ne sme da bude od plastike. Mora da ima više od 200 pokretnih zglobova i svi moraju imati mogućnost za promenu i usput svaka dijeta mora da deluje a još mora da ima i krilo za najmanje četvoro dece. Ali u isto vreme mora da ima i poljubac da može da leči sve od povređenog kolena do slomljenog srca, sve to, i još mnogo toga, da radi sa samo dve ruke“.

„Slagati...kombinovati...otvarati. Anđelija je obožavala pasijanse. Uvek kada je imala vremena, uzimala je karte i počinjala sa slaganjem. Za nju je to bio doživljaj. Neponovljiv. Grozničav. Neka vrsta izazova. Mada nikada nije gatala (sve to posmatrala je kao igru) stalno je pomišljala želju. Jednu jedinu...uvek istu. Želju koja je imala jednostavnost i zbog koje joj se raspoloženje nikada nije pokvarilo i ako se pasijans ne otvori“. Lazy želi kuću u kojoj može mirno da se spava, makar i kampovao sa poslednjim drvetom na planini. Svetlost i tama ponekad poželi da ispruži ruku i vrhovima prstiju dotakne zvezdu: „Čežnja je toliko jaka da osećam kako me nadima i daje snage za pokret, još samo tren, već osećam njen sjaj... samo malo hrabrosti, samo malo odvažnosti“. Pink Floyd je 1975 izdao album "Wish you were here", i ta informacija nema veze s blogom, ali ima veze s trenutnim rasploženjem autora ove rečenice.

„Život ili vrijeme ili obaveze ili tko zna što razdvoje nas od ljudi, a to isto donese nam nova lica, nove prijatelje, nove gradove i na kraju drukčije nas. Nove nas. Nas s promjenama. U nizu tih prijatelja iz prijašnjih dana mora biti onih koje želimo zadržati zauvijek. Ne bi bilo loše smanjiti očekivanja na minimum tako da ako se naša prijašnja velika ljubav ili veliki prijatelj pretvorio u pravo čudovište nećemo biti odveć neugodno iznenađeni. Jer nije nerealno očekivati da nas je život promijenio na sve moguće načine i da si više ne odgovaramo u stavovima, prioritetima ili stilu. Kad započinje neko novo prijateljstvo prednost je u tome što otkrivamo iznenađenje osobu i ne znamo što nas očekuje, a opet dobijemo je već formiranu, zrelu. Sa onima koje znamo iz djetinjstva ili srednjoškolskih dana imamo nekako više ono što po prirodi jesu, a ne kako su se naučili ponašati. Meni su draga i jedna i druga prijateljstva i nova i stara, ako su iskrena i draga“. Dalje >>>

„Jedan od najčešćih problema koji se javlja u partnerskom odnosu nastaje kada jedan od partnera počne sebe zapitkivati: “Da li me moj partner zaista voli?”. Sa pojavljivanjem ovog pitanja raste sumnja i nepoverenje u osobu s kojom se partner nalazi u odnosu. U skladu s pitanjem partner počinje kalkulisati ko od njih dvoje više ulaže u odnos, da li on daje puno više energije i svog vremena od drugog partnera, da li izražava više emocija prema drugom partneru nego ovaj prema njemu…“ Lilith zna sve: „I ne želim da znam. Ne želim da me svake godine podsećaš na to...“ Sonatica podseća: „U životu ne postoji nikakva dužnost osim dužnosti: biti srećan“. Lakonoga se ogradila zidom neprobojnim: „kanalima bez ijednog mosta isključili svaku mogućnost za ljubav i toplinu srca“.

„Februarsko nebo, no oblačna struktura obećava. Kišu i nešto inspiracije“. Mazzapsycho je skinula krov, teško je pisati pod pritiskom plafona. A ovaj "cvetić" se raduje proleću. „Beogradska košava dva dana haos pravi... na ulicama, po stanovima, sa kosama“. Ariel ne mari. Ne oseća je. „Kada dan oboli od žutice najbolje je izolovati ga da bi se suzbila epidemija“. Milena proglašava karantin za sunčani dan! Nema mu mrdanja! Kod Lene vreme ne postoji već samo služi: „Želela bih da ima malo više vremena... ili bar da vreme može da se zaustavi!“ Zaratustri vreme: „Pojela apatija sve što se dalo pojesti... Izgrickana prethodna godina na 365 komadića a duh ostao gladan...“ Kiša Vanessu asocira na: „Gotan Projekt i pesme I like London in the rain.. Čudno kako sve povezujem sa muzikom,volim ovu pesmu iako kišu ne volim“.

„Što sam straija sve teže mi je sa ljudima. Jednostavno ne mogu više da se snađem. I sve teže se pronalazim. Ne mogu više da podnesem isključivost, ne mogu više da ulazim u beskonačne rasprave poput: glup si, neobrazovan si, nemaš ti pojma... Ne mogu više da se borim ni sa svojom ni sa tuđom sujetom i taštinom. Nisam ambiciozna. Moje zvanično obrazovanje je završeno sa diplomom srednje škole. I ja to znam. Zašto drugi stalno imaju potrebu da me podsećaju na to. Kada im kažem da je to samo njihov kompleks, a ne moj, oni se uvrede. I krenu da vređaju. Ne boli mene to što mi oni saopštavaju činjenicu koju ja već znam, već njihova nesposobnost da uvide svoju sujetu. Sve što pročitam, čitam zbog sebe". Sve što vrisak nauči, nauči zbog sebe. Ne da bi mahala sa saznanjima kao zastavom. „Zar se ljudi zaista menjaju?!", pita sum.