BlogOye!

Jezgo je danas posetila roditelje: „Godine ostavljaju duboke brazde na njihovim licima. Stare. Bili su divni, kao i uvek. Pogledi puni topline. Stare ali razigrane oči, i dalje pune života. Tela su im pomalo povijena.Gledala sam ih i uživala, nisam mnogo pričala. Jednostavno sam uživala... Oni su sve ono lepo u meni. Moja snaga i moj osmeh. Na trenutak sam osetila tugu, učinilo mi se da ih život isuviše brzo nosi ka onom neizbežnom trenutku. Razvukla sam lice u osmeh. Bila sam ponosna. To su moji roditelji. Ja sam njihova krv, njihovo meso, deo njihove duše i ponosna sam na to. Pomalo krhko izgledaju, a opet puni jačine. Ne mogu naći dovoljno jaku, lepu, u istom trenutku nežnu i punu razumevanja reč da vam opišem njih. Tu malu slatku nasmejanu baku i tog malog vragolastog deku. Ja sam im neizmerno zahvalna. Ja ih jednostavno obožavam“.

"Već sutra će jedna od njih, ona mala sa sitnim tamnim očima početi da priprema prijemni ispit za fakultet. Ne postoji opcija da studira van budžeta, nema promašaja, nema opuštanja. Za nju ne postoje maturske žurke, nema izleta po vikendicama, nema letnjih noći na reci u lepršavim haljinicama ni noćnih kupanja. Nema opuštanja. Smejaće joj se na prvoj godini fakulteta, na drugoj će joj prilaziti da pozajme beleške za zaostale ispite, na trećoj će sa divljenjem i dozom preterivanja pričati da su slušali njene ispite, da je zbunila Profesora, da joj je prosek 10, da nije normalna. Posle će joj se izgubiti trag. Još malo će se pričati o tome da su je poslali na neku specijalizaciju, da je upisala postdiplomske na smeru gde ih je samo troje, da je magistrirala u 23-ćoj. Ništa od tih priča neće dospeti do nje. Nema opuštanja. Ponudiće joj mesto koje nije mogla ni da sanja. Prihvatiće ga sa osećanjem krivice..." Dalje >>>

U busu, dok se Limun vraćao kući: "...šofer sa lošom kopijom rej ban ogledalastih đoza, zamalo je zakačio neku babu koja je hodala ivicom. Nonšalantno je prozujao na 2 milimetra od babe. Baba se zanela i zamalo pala. Zatim je ušla Cigančica sa malim detetom. Sedači su sedeli, ja sam stajao i posmatrao a nju izgleda niko osim mene nije primetio. Stajala je tako dok su neka tri mlada kršna i kratko ošišana junaka od po 2 metra sedeli i bledo piljili u nepoznato. Napokon, neka riba (verovatno od stida) ustaje mladoj Cigančici sa malim detetom. Kompletan (moj) utisak je bio da izgleda ovaj narod ne vidi dalje od svog istrošenog nosa. A ja? Ja se stidim što sam čovek. Iskreno".

„Jedan dodir, slučajan ili nameran, dovoljan je da pokrene onu ’oluju’ u glavi“. Angel se pita da li se ta razmena emocija može videti. Zna kakav je osećaj u njenoj glavi kada izgubi tlo pod nogama od samo jednog pogleda: „Da li sam tada zbunjena ili skrivam pogled? Ne...gledam pravo u oči svog protivnika koji me tako nemilosrdno podiže sa zemlje. Ne odstupam ni korak jedan, možda zaboravim da dišem na tren, ali sam i dalje tu, sa nevinim osmehom na usnama“. Ne vidi dalje od njegovih očiju. A Grom se topi. I nestaje . U oluji.

„Svi, ili bar većina, tragaju za ljubavlju, za drugom polovinom svoga JA. Neko ima blagodat i pronađe, neko ne. Sve van toga je samo pitanje ko će koga i na koji način prevariti. Sebe ili druge, manjeje bitno.U svakom slučaju svi su prevareni. Zašto ljudi obmanjuju? Da bi izbegli kaznu koja ih može sustići zbog nečega što su učinili ili nameravaju da učine. Ovo je veoma rasprostranjen motiv obmanjivanja, i kod odraslih i kod dece. Da bi sproveli ili dobili ono što žele. Da bi izvukli korist za sebe. Da bi zadobili moć. Zbog uživanja u obmani. Ima onih koji se ponose veštinom obmanjivanja, kao dokazom vlastite izuzetnosti i više vrednosti. Da bi sačuvali slobodu. Da bi bili prihvaćeni, omiljeni, cenjeni, poštovani. Iz stida. Da bi se zaštitili“. Lazaričin lični stav - nemojte varati ako ne želite biti prevareni!

Mala matura za tri dana a Leni se uopšte ne ide... Zašto? „Obično kada unapred znam da ću ići na neku žurku/proslavu, dosadi mi iščekivanje pa mi se na kraju ni ne ide. Ne ide mi se i zato što znam da se neću baš nešto super provesti. To je vreme kada se praktično opraštam sa društvom iz osnovne, a ja svoje društvo nikada nisam preterano volela. Za tri dana ću se takođe nagledati cirkona i raznih šljaštećih haljina. Moja dobra drugarica je kupila haljinu koja je bukvalno napravljena od cirkona. Nju biste videli i da je gledate sa neke druge planete! Veliki broj devojčica ce se takođe i razgolititi. Neke devojčice su obično u tripu da ne mogu da izgledaju lepo ako ne obuku majcicu i nazovi suknjicu koja prekriva, paa recimooo... NIŠTA!!! Nije mi jasno kako njima roditelji dopuštaju da tako uopšte izađu iz kuće...“

„Trenutno najbrži čovek planete, Jamajčanin Asafa Pauel, održao je obećanje i večeras u Beogradu, u svojoj prvoj trci ove sezone, istrčao 100 metara ispod 10 sekundi. Pauel je na drugom Memorijalnom mitingu "Artur Takač" stazu istrčao za 9,97 sekundi, što je i najbolji rezultat ove godine. E, a sada malo i o bruci. Imao sam čast da budem na ovoj manifestaciji i mogao bih danima da pišem o tome kakva je Asafa Pauel zvezda. Uprkos polupraznom stadionu, on nakon istrčanog neverovatnog rezultata istrčao i krug pozdravivši gledaoce na svim tribinama stadiona JNA. Jamajčanka Noj Grem je sigurno pola sata na severnoj tribini, ispod koje je staza za skok u dalj, poptisivala autograme, iako su deca većinu tih papirića bacila. Da, deca. Najstrašnije se desilo, prilikom samog finiša trke na 800 metara, kada je na 150 metara ispred cilja, neko od dece iz publike sa severne tribine, hitnuo flašu sa vodom ka grupi koja je vodila trku“. Dalje >>>

„Ličnost je jedan od temeljnih pojmova psihologije koji se odnosi na neponovljiv, relativno čvrsto integrisan, stabilan i kompleksan psihički sklop osobina, koji određuje karakteristično i dosledno ponašanje individue. U te osobine spadaju intelektualne sposobnosti, vrednosti, motivi, emocije, ciljevi i namere, način ponašanja. Ličnost je dinamička struktura koju čini sistem međusobno povezanih crta (sposobnosti, temperamenta, karaktera), motiva, vrednosti, stavova itd. Najopštije, to je stabilna organizacija individualnih karakteristika čoveka na osnovu koje se svaki pojedinac razlikuje od svih ostalih. Eeee tejkitizi. Nisam ja roba. Ničije vlasništvo. Osim svoje. Imam i prijatelje znaš. Fini ljudi. Učeni. Mada. Imam i baš baš fine ''prijatelje'' mineri su po struci. Ah, to prijateljstvo. Čudno je to. Pomogneš nekome a on ti za uzvrat da jedno lepo puf! Na ulici sam i dalje pristojan. Koliko mogu biti. Ne pljujem. Lažem. Ali. Bar se trudim da to ne radim“. Dalje >>>

"Stvari i dela, ako se ne zapišu, tamom se zakriju i predadu se grobu zaborava, a zapisana su kao životom nadahnuta... Mi nemamo osećaj svog početka i kraja. I vrlo mi je žao što su mi rekli tačno kada sam se rodio. Da mi nisu rekli, ne bih imao pojma o svojim godinama - utoliko pre što im nimalo ne osećam teret - te bih, dakle, bio spašen od ružne misli, da mi, itekako, za deset, dvadeset ili trideset godina treba umreti. A da sam se nešto rodio i živeo na nekom nenaseljenom ostrvu, čak ne bih ni slutio da ima smrti. "Što bi to bila sreća!" - kao da bih hteo da dodam. Ali ko zna? Možda baš velika nesreća. I da li je zaista istina, da ne bih ni slutio? Da se mi ne rađamo s osećanjem smrti? A ako ne, ako ne bih, dakle, slutio, da li bih voleo život tako kako ga volim i kako sam ga voleo? I da li bih ga dao onome čemu sam ga dao gotovo sasvim, posmatranju, poznanju i oduhovljavanju svojih stvari i dela, a težnja tome proizalazi, možda, samo iz straha pred grobom zaborava."  Dalje >>>

Svega se Ariel naslušala na raznoraznim razgovorima za posao... Žene odgovaraju na posebna pitanja kao što je pitanje eventualnog proširenja porodice: „Ma ne, nisu oni protivu nataliteta, dece i porodice; samo ne žele da im radnici odsustvuju. I da, spremni su da odreše kesu i plate te onoliko koliko tražiš i zasluzuješ, samo, budžet je ipak "malo" niži od iznosa navedenog u aplikaciji. I ne, prekovremeni nije praksa, ali...po potrebi se i on zadesi, ali uvek najavljeno i unapred dogovoreno. Međuljudski odnosi se posebno neguju i razvijaju; zajednički izlasci na ručkove i večere, seminari, kratki izleti razni... i ne, nikako nema seksualnih aluzija i raznoraznih insinuacija; moral je izuzetno na ceni“.

"Pola sata kucam post, jedan od onih momenata kad reči izlaze iz mene i izlaze i izlaze i nema kraja, a onda spontano ispružim noge da ih malo protegnem, zakačim gajtan od miša i ode post ko da ga nikad bilo nije! Krenem ja tu da psujem sve od reda i preko reda, počev od nogu pa sve do gajtana koji visi i mesecima me nervira, a izlazi sin iz sobe, gleda me i kaže: "Kaj ti je frendice?" - zbun- "Odakle tebi to "Kaj ti je frendice?" - smeh- "Nemam pojma, ali Dušan stalno tako priča i meni mnogo smešno." - bes i dalje kipti iz mene- "Pa kako može da ti bude smešno nešto što ne razumeš?" "Bože, mama, pa i tebi stalno smešno nešto na tom kompu a ništa oko kompa ni ti ne razumeš!" -ponekad me ubije dečija logika- " Dalje >>>

Pre par dana Persefona je upoznala Pisca. Napokon. „Ne da je ispunio očekivanja gomilana godinama divljenja, nego nisam verovala da toliko kvaliteta može postojati na tako ograničenom mestu kao što je jedna osoba i jedna soba, preuređena u atelje. Pisac nas je dočekao u kućnom izdanju (za šta se beskrajno izvinjavao, ali ko još gleda te stvari), sa svoje četiri macke. U ateljeu jedino što je odudaralo od svega bio je lap-top (sokoćalo, kako ga gospodin zove). Boju zidova nisam videla od knjiga. Oduvek sam htela takvu biblioteku, svaka knjiga je bila na mestu, i fizicki i po naslovu. Prvih pola sata bila sam zbunjena i ponašala se kao malo dete koje upozna poznatu osobu pa ćuti, a kad progovori sve je užasno glupo. Uspela sam da srušim podmetač i da čep od koka-kole ubacim u punu čašu (u isto vreme!), a njegova spontana reakcija je doprinela tome da se momentalno opustim i počnem da vodim normalan razgovor. Svakog petka ću ići kod tog čoveka da me uči "veštini umetnosti pisanja".

"Nije bitno ime. Ni moje, ni tvoje. Mogu da stavim inicijal ovde. Ni to nije bitno. Čime je omedjena tvoja ličnost? Kožom? Lepom, glatkom kožom? Ne. Ti si bilo koje žensko, ja sam bilo koje muško. Generička ti, generički ja. I naša priča je samo jedna od tačaka u beskrajnom ponavljanju istog dogadjaja. Kad nas pogledam, mi smo, ne znam...zamrznuti varijetet...i ako prestanem da mislim na to, ako odmrznem trenutak, stvari će nastaviti da teku, priča će nastaviti iznova da se priča. Zaogrnuta u druge inicijale, druge lepe, glatke kože. Broj ponavljanja u prostoru i vremenu ograničen je dužinom postojanja naše vrste. Ničim više". Dalje >>>

„Šta je šteta koju nam pričine drugi, prema onoj za koju smo sami zaslužni? Propuštamo brojne prilike, jer sebe saplićemo. Podbacujemo jer sebe sputavamo i sakatimo. Bezvoljnošću, pasivnošću, inercijom sprečavamo sebe da išta postignemo. Mnogo je toga što se ne usuđujemo da preduzmemo iz straha da se ne „obrukamo“, ne doživimo „neuspeh“. Tako ostajemo neostvareni. Donosimo pogrešne odluke, preduzimamo pogrešne korake jer rđavo procenjujemo ljude i okolnosti. Zaslepljeni onim što bismo želeli da bude, ne vidimo ono što jeste. Sebe mrcvarimo neostvarivim zahtevima, izbezumljujemo besmislenim strahovima, mučimo nemilosrdnim prezirom. Vlastita nas sujeta čini nesrećnim, utučenim, očajnim. Dubina očaja jednaka je veličini sujete. Lako povrediva taština kvari i uništava naše odnose sa ljudima, čineći nas usamljenima. Tražimo okolo krivce za sve ono što nam nije kako valja. Sasvim uzalud. Za svoj život smo najodgovorniji mi sami. Što pre to prihvatimo, to bolje. Tek tada ćemo moći da nešto zaista učinimo za sebe“. Dalje >>>