Hm.... već dugo ga nisam pisala.... čini mi se skoro pola godine. Ne znam zašto, ali pomalo mi je dosadio... Pre sam ga baš volela, pisala redovno i često ga kasnije upotrebljavala kao podsetnik za neke stvari koje su se davno dogodile i za razna prisećanja, tada možda po malo bolna, ali sada smeeešnaaaa, ma da umreš od smeha... Što se dnevnika, koji trenutno vodim tiče, nisam još ni do sredine stigla, inače imam već 8 ispunjenih DEBELIH rokovnika, ali evo podelicu s vama poslednju stranicu predhodnog dnevnika.... Pazi ovako:

4. februar 2007.

        „Stvarno ne znam šta bih rekla za kraj! U dnevniku su opisani mnogi lepi i ružni događaji... verujem da pojedini detalji mogu da isteraju suzu iz oka onima koji ga čitaju, ali pre bih ovaj dnevnik opisala kao neki početak svoje ljubavne priče koja se naravno ne završava ovde... nastavlja se, još i još... Želja mi je da jednoga dana nakon 100-tinak godina pronađu ove moje, tada već stare zapise, malo preurede i objave... iju, zamisli to, pa da ga čitaju tinejdžeri, pa čak bi mogli i da ga uvedu u školski program lektire.... eeeeee, ode ja predaleko s mojim mislima... nego da nastavim tamo gde sam se zaustavila;

       ...Čini mi se da mi sada i one najtužnije priče (ukoliko su potpuno završene) postaju smešne. Puno je stvari zbog kojih sam preterivala u ljubomori, besu. Neke će ostati samo ružno sećanje, a pojedinih se više nikada ne bih ni setila da mi nije ovog dnevnika. Što se tiče lepih trenutaka, oni su malo opisivani, ali čuvam ih u srcu!!! E to mi niko nikad neće odatle otrgnuti!

          Hm... Želim da se zahvalim... TEBI naravno za sav ovaj period koji trpiš moje hirove i koji me toliko voliš posle svega, kao i da ti se izvinim za preteranu zahtevnost, ali tada je sve to bilo nekontrolisano jače od mene, kao što je i ljubav koju osećam prema tebi, jača od same mene... Volim te, i ti to znaš, samo su me poneka dešavanja ponela toliko da sam ti rekla neke stvari koje nikad nisam mislila, kojima bih te povredila. Po malo si me razmazio, pa kada malo podvikneš na mene, ja se rasplačem kao neko derle, prerano vezano za nekog i prerano pritisnuta obavezama. Nego, izuzmimo sada mene lično, i zamislimo da su Brankica i njen voljeni neki drugi likovi sa našim osobinama -> to je jedini način da ovaj dnevnik upotpunimo tako da postane jedna prava mala ljubavna pričica...“

 .....eto..... ljubac za sve koji se užive u čitanje!