Inace jeste li i u kojoj meri  zadovoljni  sobom..... mislim kilažom, visinom, dimenzijama..... i tako.....??? E pa… ovako: od mog jadženta (o čemu sam vam ranije pisala, nema baš ništa…. polako odustajem od toga…, a od kuglanja čiji su mi treninzi obećani još prošlog meseca… videla sam samo kuglu, koju uglavnom ne bacam ja, jer uglavnom nema mesta, tako da se ja ipak opredelih za trčanje… Našla sam neke korisne savete za trčanje na netu, pa bi ih podelila s vama… jer mi se čini da ću pri ovome ostati koliko god to bude moguće…

 Za vrijeme trčanja uvažavajte reakcije svog tela, pa dužu pažnju posvetite i najmanjem znaku da s njim nešto nije u redu.

Da bi ste pozitivno uticali na telo i psihu, trčanje treba da postane vaša svakodnevnica, jer samo redovno trčanje dovodi do cilja.

Osjetite li da vam nedostaje vazduha već nakon pretrčanih deset metara, shvatite to kao pouzdan znak da vaše disanje nije pravilno.

Iako će vam u početku biti čudno, vrlo brzo ćete usvojiti ispravnu tehniku trčanja, bez koje nema ni pozitivnog djelovanja na celokupni organizam.

Za vrijeme treninga luči se tzv. hormon sreće, što ima za posledica pojavu dobrog raspoloženja, a do našeg mozga dopire i do 100 % više kiseonika nego što je to uobičajno.

Konačno, malo lepog vremena... e večeras Branka TRČIŠ! –rekla sam samoj sebi i naterala samu sebe da to i uradim... Kupim ja lepo baterijicu za mp3 palayer, navukla nešto lagano, slušalice na uši i START... Pa recimo da nisam izdržala ni nekih 10-ak minuta... zaduvala sam se baš redovno... ali prijalo mi je! Mnogo lakše sam zaspala, utrošila malo viška energije koje imam na pretek i sa kojom više ne znam šta ću. Konačno je prošla monotona zima tokom koje sam se nekontrolisano gojila i preterano ulenjila. I napokon, ovo ću da radim svako ili svako drugo veče (u zavisnosti od izdržljivosti) samo da bih se malo opustila. Čini mi se da je za utrošak viška energije, to trenutno najbolji lek... Uzmam tako ponekad u obzir i ono skakanje petkom i subotom uveče kada izadjem, jer sam vrla aktivna uz muziku – nema šanse da stojim i dosadjujem se... Ako se u izlasku ne preznojim, ništa nisam uradila. Eh, kad bi bilo više takvih dana u nedelji, ni trčala ne bih... Izlazak bi mi bio sasvim dovoljan...

Hm.... već dugo ga nisam pisala.... čini mi se skoro pola godine. Ne znam zašto, ali pomalo mi je dosadio... Pre sam ga baš volela, pisala redovno i često ga kasnije upotrebljavala kao podsetnik za neke stvari koje su se davno dogodile i za razna prisećanja, tada možda po malo bolna, ali sada smeeešnaaaa, ma da umreš od smeha... Što se dnevnika, koji trenutno vodim tiče, nisam još ni do sredine stigla, inače imam već 8 ispunjenih DEBELIH rokovnika, ali evo podelicu s vama poslednju stranicu predhodnog dnevnika.... Pazi ovako:

4. februar 2007.

        „Stvarno ne znam šta bih rekla za kraj! U dnevniku su opisani mnogi lepi i ružni događaji... verujem da pojedini detalji mogu da isteraju suzu iz oka onima koji ga čitaju, ali pre bih ovaj dnevnik opisala kao neki početak svoje ljubavne priče koja se naravno ne završava ovde... nastavlja se, još i još... Želja mi je da jednoga dana nakon 100-tinak godina pronađu ove moje, tada već stare zapise, malo preurede i objave... iju, zamisli to, pa da ga čitaju tinejdžeri, pa čak bi mogli i da ga uvedu u školski program lektire.... eeeeee, ode ja predaleko s mojim mislima... nego da nastavim tamo gde sam se zaustavila;

       ...Čini mi se da mi sada i one najtužnije priče (ukoliko su potpuno završene) postaju smešne. Puno je stvari zbog kojih sam preterivala u ljubomori, besu. Neke će ostati samo ružno sećanje, a pojedinih se više nikada ne bih ni setila da mi nije ovog dnevnika. Što se tiče lepih trenutaka, oni su malo opisivani, ali čuvam ih u srcu!!! E to mi niko nikad neće odatle otrgnuti!

          Hm... Želim da se zahvalim... TEBI naravno za sav ovaj period koji trpiš moje hirove i koji me toliko voliš posle svega, kao i da ti se izvinim za preteranu zahtevnost, ali tada je sve to bilo nekontrolisano jače od mene, kao što je i ljubav koju osećam prema tebi, jača od same mene... Volim te, i ti to znaš, samo su me poneka dešavanja ponela toliko da sam ti rekla neke stvari koje nikad nisam mislila, kojima bih te povredila. Po malo si me razmazio, pa kada malo podvikneš na mene, ja se rasplačem kao neko derle, prerano vezano za nekog i prerano pritisnuta obavezama. Nego, izuzmimo sada mene lično, i zamislimo da su Brankica i njen voljeni neki drugi likovi sa našim osobinama -> to je jedini način da ovaj dnevnik upotpunimo tako da postane jedna prava mala ljubavna pričica...“

 .....eto..... ljubac za sve koji se užive u čitanje!

JoJ! Polako, pa i moj osamnaesti... Pa ono, kao: SUPER! JUHU!

...Mislim, tako bi trebalo, a kod mene skroz obrnuta situacija... Što sam bliža punoletstvu, ja sve više vezana za roditelje... Sve više ih volim, i sve više pažnje im posvećujem! Sa mamom u prodavnicu-sve češće... Sa tatom u šetnju-redovno... Ne mogu da se pomirim sa tim da bih trebala da se osamostalim i da više ne budem ona prava mamina i tatina maza... SRAMOTA, jel?! Ali šta ću... Ne želim da se osamostalim, ne želim da se staram sama o sebi, da budem odgovorna sama za sebe... Da pravim one big planove za budućnost-SAMA- JOOOJ.... Ja bih nekako, da ostanem ona mala slatka mamina i tatina devojčica!

Možda ovo ipak i nije tako mala panika, ali čisto sumnjam da imam istomišljenika... bar ne u mojoj generaciji... Za sada sam kroz razgovore sa vršnjacima skontala da svi jedva čekaju!!!

Uf... SVE!!!

mmmm... ali kad god bih spomenula mami, bilo bi: "Mi imamo malo dvorište!" ili "Jeste, pa na kraju da da čistim za njim, ja da ga hranim, ja da.... Samo još fali da mi ga utrapiš i da ga šetam!", "Nemarna si ti za njega, a oni zahtevaju mnoooogo pažnje, znaš i sama!" I tako to... Uf, baš mi se dopadaju... Ma pogledajte te slatkiše: