Sedeo sam naspram tebe i posmatrao te.
Ti si moja vršnjakinja, koleginica sa
fakulteta, komšinica i dobra
drugarica.
Oboje smo u konfliktu sa očevima
i ne znamo da plivamo.
Čak nam je i horoskopski znak isti.
Vremena su, kao i uvek, bila teška
mi daleko od kuće
živeli smo u skromnim sobama
i često bi nas
morila glad.
Delili bi sve što imamo.
- Imaš li još onih bonova za menzu - pitala si.
- Nemam. A tvoje konzerve?
- Juče je i zadnja otišla. Odakle ti uopšte oni bonovi?
- Preturao sam po gazdinom tavanu i pronašao neke porno-časopise.
Trampio sam ih za bonove, sa onim ćаknutim Bosancem iz susedne ulice.
Cela dekada, ručak i večera.
Potom bi se oboje
glasno smejali.
- Ja držim dijetu, ali spremiću tebi, imam ovde
makarone, kečap i neki zejtin, brzo će
biti gotovo - rekla si.
- Hvala - rekao sam.
Ubrzo si pred mene stavila tanjir
pun tanjir makarona
sa kečapom.
Probao sam zalogaj, žvakao, progutao.
Nije išlo.
Pokušao sam da budem hrabar i nastavio
ali imao sam utisak da jedem
užeglog pacova.
- Zašto ne jedeš, šta nije u redu?
- Ne mogu. Nije do tebe, jednostavno ne mogu.
Možda je neki sastojak pokvaren. Izvini.
Rasplakala si se.
Plakala si tiho, pa sve glasnije.
- U redu je, u redu je - pokušavao sam da te utešim.
- Izlazi napolje! Idi, jebiga!
Počeo sam da perem
tiganj.
- Ostavi to i idi! Samo izađi! Idi, molim te!
Izašao sam, kvaka, vrata
pa niz trošne drvene stepenice
dvorište, kapija, bio sam na
ulici, otišao sam.
Jedino što sam tada
mogao da
učinim.
|
Poslao iwpslyv
17:45, 13.2.2013