dok kupujem jogurt, hleb, krompir
ili upijam ludilo grada,
ja ih uočim.

ne zastajkujem da ih gledam,
one se nekako
nameću
same od sebe.

niču kao ideje u glavi
nekog
megalomanijaka.

umrlice mojih vršnjaka
i vršnjakinja.

u proseku po jedna mesečno,
ako već tražite tačnu
računicu.

niko od njih
nije imao više
od 27.

neka od lica mi se smeše
sa papira, a druga
me gledaju
ćutke.

uputim im poneku misao,
savet ili psovku
i nastavim da
koračam.

zvuči surovo,
ali čovek se vremenom
nekako navikne
da
živi sa tim.

ne znam gde su
svi ti ljudi
sada.

možda ih
stvarno
jede
zemlja?