Кад сам кренула да водим Вука у вртић, било је лепо време и углавном сам га стаљала у колица... десетак минута лагане шетње, и ето нас у вртићу! Супер! Међутим, како је сад захладнело, злочин ми је стављати га онако топлог и поспаног у ледена колица, па на 'леден ваздух (већ видим неке блогере којима је то свакодневна рутина како су набрали чело, прокоментарисали... "А јел???!!", ал' сачекајте да завршим, плиз!) - кад већ имам "кар" (укапирали смо да највероватније Вуково стално понављање слога "ка" значи - кар ("car", ENGL.) јер најчешће гледа Baby TV - мада, моја мајка каже да то значи "бака", само што га мрзи да изговара целу реч ), возим га свако јутро.

Елем, пошто ја хронично касним (закључавају врата од вртића после 8), или стижем у минут до осам, увек је проблем са паркирањем, јер има још сличних мени... који пуштају децу да спавају до 15 до 8 , а у међувремену сурфују па так кад обуку дете укапирају да није лоша идеја да се и они обуку, да баш не воде дете у вртић обучени у пиџаме... дакле, увек ми је проблем паркирање. Е, скоро месец дана, не знам како ни зашто, један тата и ја се ОБАВЕЗНО паркирамо у истом тренутку, једно насупрот другог. У почетку нисам обратила пажњу, ал' онда ми је постало невероватно да се тај сценарио понавља из дана у дан. Да ме питаш како тај човек изгледа - немам појма, на улици без ћеркице и аута никад га не бих препознала. Неколико пута смо се насмешили једно другом, у фазону "Е, опет вас двоје..." али то је то. Једино што знам је да вози неки Фијат, стари, дугачак и црне боје. Никоме нисам говорила о томе... просто, нисам мислила да је то битно.

Кад су падале ове јутарње кише, покупимо Вук и ја Николу и Николину Маму, па их одвеземо у њихов вртић а онда одемо у наш. Кад предамо децу, вратим се по Н.Маму па одемо на кафу. И једном, испричам јој за тог тату. Смејале се нас две... ех...
Од тог дана, до данас, ниједном се нисам срела са Татом. НИЈЕДНОМ. Да не поверујеш! Јутрос крајичком ока ухватим црни Фијат како се удаљава од вртића док сам прелазила улицу...

Пих, баш немам среће! Е ту ме сеци, ако му се не јавим следећи пут, кад га видим... а ако се то деси никоме нећу да кажем. Само ћу малко да се "онако" насмешким