Ustvari, ni ja nemam savršenu ideju kome je ustvari posveæen ovaj blog, meni ili Vuku, ili samo Vuku... ali ja nekako moram da pišem i o sebi da bih pisala o Vuku. Prosto smo tako vezani da ne idemo jedno bez drugog - na žalost, još neko vreme, a onda æe on polako da se odvoji od mene. Ipak, taj dan je daleko za sada, pa zato... pisaæu malo i o sebi.

Ne seæam se kad sam poslednji put napisala nešto ovde, s'toga reæiæu u par crta šta nam se dešava. Dani nam prolaze, manje - više, na slièan naèin. Ustajemo u 7, idemo u vrtiæ pa se vidimo ponovo u 3, ili nekad nešto ranije. Za to vreme radim sve i svašta, ali uglavnom Vuk mi je stalno na pameti i èesto hvatam sebe da malo-malo gledam na sat, kad æe 2, da poènem da se spremam da odem po njega. Nekad ode deda, nekad baka, ali uglavnom - ja sam ta zbog koje poène da se baca po podu i plaèe na sav glas. Ne znam taèno šta to znaèi, mislim da se seti da sam ga ostavila kad me vidi na vratima a i nikad nije loše da se skrene pažnja na sebe.... ;) mamino dete.

Ovih dana sam bila van grada a on je ostao sam sa Bakom i Dedom. Ludela sam. Nedostajao mi je neverovatno, išla bih po ulicama jednog drugog grada i posmatrala mame sa decom u kolicima... zastajala sam pored izloga sa deèjom odeæom i setno se smeškala. Vrtela sam neprestano sve slike koje imam u mobilnom, èesto ljubeæi ekran. Plakala nisam, nisam dozvolila to sebi... A kad sam konaèno ušla u stan, otišla sam direktno u njegovu sobu i zatekla ga kako spava. Uzela ga u naruèje i ljubila dok se nije probudio... moj veliki deèko.

Veliki deèko od 86 cm visine... :)