Pronašla sam neke zapise sa jednog bivšeg bloga, pa mi se uèinilo zanimljivim da podelim sa vama, kakva sam bila pre Vuka.... ja se ne seæam sebe... ovakve...

Ponedeljak - potpuno egzaltirana (nije moj termin, ali mi se svidja) što je najzad Loodak napisao dugo obeæavani e.mail doruèkujem, kucam blog i u medjuvremenu se oblaèim za posao. Smejem se na glas nekim njegovim komentarima i kapiram da KASNIM, opet na posao, nisam stigla ni da proèitam do kraja – u nameri da ga dovršim na poslu, silazim na ulicu. Teglim do auta ogromnu kesu materijala o Stonsima, Bitlsima, Doorsima i ostalom "bagrom" jer nisam stigla preko vikenda da spremim emisiju. Vozim kao luda ka poslu i onda dooobro prikocim jer znam na pamet sta me ceka dalje... ostra krivina u desno, odmah zatim ostra krivina u levo pa ponovo u desno...

Vidim da je mechka, ona ciganska neke nedefinisane kao zelene, kao maslinaste boje, potpuno presla u moju traku i sece krivinu, ide direktno na mene. Kazu da ti u tim trenutcima kroz glavu prolaze najdraze osobe... mozda, ali u tom trenutku sam videla samo lice mog tate kako mi vièe

KOÈIIII!!!

I ja ukocim.

SMOTAJ U DESNO!

I ja smotam u desno.

Udarim u kao neko brdo, ali sam prethodno vec dobro ukocila tako da se nisam previse jako zakucala. Meèka projuri na milimetre od mene, ma mogla sam da osetim kako miriše jebena jelkica u tom autu (mislim, bi borovina)…

I samo tako sedim u autu. Ne pomeram se, èekam da profunkcionišem. A šta mi prolazi kroz glavu? Sestra. Deca koju nemam. Mama i tata. On. Onda nista neko vreme. Pa cela lavina ljudi, likova, imena, pesama, knjiga, slika, pejzaza… Mira i ja pevamo “Balkoni na suncu” brckajuci se u pretoplom Egejskom moru (kamp “Helena”) dok sunce zalazi za Olimp, prica o tome ko ce sta da bude kad se ponovo rodi.

Zaplacem se. Tresem se. Izadjem da pogledam štetu, pa se skljokam pored auta, noge otkazuju poslušnost i znam, to je afteršok pa saèekam malo da me proðe. Isto mi se desilo kad nas je Mirin sada bivši deèko zakucao u kamion pre nekoliko godina… jul… vraæali se kuæi iz BGD sa svim stvarima, ja položila opštu andragogiju, Mira položila prijemni, Saša upisao ekonomiju, Kuè se ubacio na DIF… napeta situacija u autu, vruæina i svi bi da što pre stignemo kuæi. Ali eto, kamion je bio kraj puta. Glavom sam probila šoferšajbnu. Kad sam probala da izaðem iz auta napravila sam korak dva, sruèila se pored, na vruæ asfalt. I tek kad je kroz mene šibnuo adrenalin osetila sam se ponovo živom.

Priberem se pa se pridignem, ništa se strašno nije desilo ali sam sjbala neki lim pa sad imam zvuène efekte sa desne strane auta kad skreæem levo. Ceo ponedeljak mi je bio plaèan.

Emisija je dobro prošla, tonac mi je bio extra raspoložen a kada sam pustila “Riders on the storm” u 16.30 jedino što mu je preostalo da kaže je “DAAAAAJ NEKU DROOOOGU!!!!” Snimili dve reklame i jedan džingl, smejali se do taèke da sam hitno morala do Wca.

U stan sam ušla u 22h. Smrvljena. Kupatilo idalje potopljeno od komšinice odozgo. Napunim kadu.

Preslušam poruke sa sekretarice, one simpatiène i važne saèuvam, one dosadne, obavezujuæe I spuštene slušalice obišem. Inaèe “sekretarica” je sekretar (hehehehehehehe) I govori samo nemaèki. ZI HABEN FIR UND CVANCIH NAHRIHT. ZIBEN NOJE NAHRIHT. (Sve sam nauèila, nema problema dušo, reci mi ko me je to zvao).

A o utorku æu Drugi Put, kasnim na trening…