Јуче га нисам водила у вртић - помислићете да фолирам, колико ми се малерозних ствари десило у последњих недељу дана, али истина је да сам се прекјуче и - укочила. Ујутру је наравно било немогуће да окренем главу лево-десно, а камоли да се обарам са њим, да га облачим, носим низ степенице, возим... ма ништа! Остали код куће, гледали ТВ... Плакали, Боже, колико сам се јуче потресла... Но...

Прекјуче долазим по њега у вртић, и затичем следећу сцену - Вук седи код васп.Цеце у крилу а око њега ПЕТ ДЕВОЈЧИЦА! И то: Милица, Марија, близнакиње Милена и Мирка, и сестра Мина. Еееее, мислим се, сине мој, не пада ивер далеко од кладе... Све му додају играчкице, па га нешто чачкају а он, к'о неки Ага, Султан, клопа "батаке" (омиљено крцкава грицкалица у облику батака, мирише огавно али га деца обожавају), заваљен у Цецином крилу, посматра их и нешто мрмља. Али... чим је видео да је мама стигла, почиње цела тирада - искаче из Цециног крила, креће полутрчећим кораком према мени а онда се баца на под (као, пао сам!), плаче без суза, кука док га не подигнем. Истог тренутка престаје кукумавка, чврсто се држи за мене и не мрда. Не да ми ни да га обујем и обучем, не одваја се, а ако се Цеца или ја дрзнемо да му обујемо патике, вришти до Бога.

Размаз један...

п.с. не могу да пишем ништа смислено. Ово сам написала да не заборавим, стварно је била незаборавна сцена... али сам идаље јако тужна. Јутрос ме је звала Ниџина Мама и све нешто причамо, никако о Тошету... а онда кад смо кренуле, ... опет сам се расплакала...

И знам да већина мисли да се фолирам, али ја стварно не умем да објасним зашто ми овако тешко пада његов одлазак... и не фолирам се...

Ето...