matora sam
28/9/2007
(da pišem post na ovu temu, podstakla me Lazarica 
)
Sprema se Teta za svadbu, ja sedim za stolom u kuhinji i hranim Vuka. Ona već 15min stoji pred ogledalom i namešta crnu usku haljinu, podiže je i spušta, valjda gleda u kojoj joj varijanti bolje izgledaju noge (ja sam oduvek imala ikserice, tako da izbegavam kratko - primedba se odnosi na dužinu - znam da ne smem da nosim kratko i - punto), primećujem da je bosa i pitam je "A šta ćeš dole?" Teta me gleda tren-dva pa će ko iz puške "Pa, čizme!"
I sad, sve bi bilo ok, "idu" čizme uz tu kombinaciju, ali ljudi moji napolju je u tom trenutku bilo 25 stepeni! Ja krenem da bogoradim kako ona nije normalna, da te čizme nosi na -2, +2 i +12 stepeni, ali da ih obuče na preko 20 stepeni, stvarno nije normalno! "Ma, šta ti znaš..!" kaže ona meni, ali ipak obuče baletanke, a u kesu spakuje čizme sa naznakom da je čula da će "popodne da pada kiša...". Pih! Ko da ja ne znam da ih je obukla čim je sišla ispred zgrade?
Al' ne lezi vraže, govno sam pojela kad sam po BGD videla sasvim nenormalno obučene devojke u kaubojkama na bose noge, na preko 25 stepeni???? Istina, ja sam matora i nemam pojma šta je "in".
Sram me bilo...
Dobrovoljna
26/9/2007
Juče sam odvela Vuka u obdanište/vrtić, i desilo se nešto interesantno - počinje da shvata da ga vodim da bih ga tamo ostavila. Kako sam ugurala kolica u dvorište vrtića počeo je da negoduje; dok smo se penjali uz stepenice počeo je da plače a kad sam zakucala na vrata njegove grupice i pojavila se vaspitačica Rada - počeo je da vrišti i da se otima. NEVEROVATNO!
Doduše, polako se završava četvrta nedelja od polaska u vrtić, i tupan bi zapamtio. 
Onda se mama uputila za BGD sa Tetkom, da konačno obavi sve poslove na svom fakultetu, i jako se obradovala! Na fakultetu je KONAČNO zabranjeno pušenje tako da je divota proći hodnikom. Kad ja, kao pušač, kažem da je Filozofski fakultet bio katastrofalan po tom pitanju, onda može da se zamisli kakva je to pušionica bila. Vidim da su na nekim delovima promenili i itisone, da su oprani prozori, postavljeni novi aparati za kafu i grickalice, da nema redova i gužvi... pa, dobro je! Jedino još da se unajmi neko da poradi na sajtu i da se studentima omogući uplata ispita preko interneta, kao i obnova godine, da se skeniraju sva obaveštenja koja više po oglasnim tablama i da se objavi žiro račun sa svim "pozivima na broj"... još kad bi zaživela online korespodencija sa administracijom i sekretarima odeljenja, pa gde bi nam kraj bio??? Naravno, ovakva ideja nije toliko radikalna koliko bi pokazala da na fakuletu radi previše ljudi i to bi rezultovalo otkazima... zato se ne nadam da će se nešto slično dogoditi, ikada.
Onda smo krenule u potragu za semestralnim listovima, obrascima i da li znate da osim jedne jedine knjižare u Vasinoj i jedne između Filozofskog i PMFa više nigde nema knjižare? Iz Knez Mihajlove su proterane sve koje su prodavale obrasce, olovke, sveske.... neverovatno! A ja se sada po Knez Mihajlovoj teturam ko pijanica nekakav, ništa ne prepoznajem... svi lokali su ili za krpe i krpice, ili za cipele. O'šo svet u Honduras...
No, nabasale smo na sada već čuveni autobus Zavoda za transfuziju krvi i - Teta predloži da damo krv! JEEEEE! MOŽE! Popunimo obrasce, i ispostavi se da Mama može a Teta ne - pošto je malokrvna i ima nizak nivo šećera! Hehehee... Izmereni pritisak - 150/90! Kuku! Ja ga nikad nisam imala u toj visini! I tako... dok sam napuštala autobus, pitam onu tetu što me bocnula (ima idalje u meni malo novinarskog duha) da li je istina da imaju navale za davanje krvi, i možete da pretpostavite - ono što vidite i gledate na TVu, nije istina. "Čak i B92 laže..." promrmlja jedna žena iza mene dok sam silazila.
I onda... vidim, jedna devojka u kožnjaku me gleda i smeška se. I čujem je "Ma jel' moguće..?" U jebote, ko je sad ovo pomislim, al' nabacim osmeh, i sve mislim neka koleginica sa faksa... a onda, po ocima i osmehu, kad se približila, vidim da je to naš
ZERTC!!!
Cmok-cmok, bla bla, neću da vam odam šta i kako smo pričale, važno je dakle da su se dve blogerke srele posle skoro godinu dana i k'o sestre rođene se izgrlile. Jedva sam je prepoznala jer je ODSEKLA SVU KOSU, tj, ima frizuru sličnu meni. Kući smo sitgle nešto pre sedam, jurila sam da što pre vidim mog dečaka velikog - a kad sam najzad ko bez duše uletela u njegovu sobu, vidim ga da spava. Kao anđeo. Ah... šta ću, ne mogu da ga budim, pa otkažem sve aktivnosti koje smo imali dogovorene do kraja dana, zajedno sa mojim aerobikom... spustim se do njega i zahrčem
Brzinom svetlosti, spokojna i srećna!
sve sam!
24/9/2007
Dolazim danas u vrtić da uzmem Vuka, otvaram vrata i nailazim, skoro kao i uvek, prekidam im ručak. Zatičem Cecu kako hrani odjednom troje ili četvoro dece, i dok sa osmehom prelazim pogledom preko dečjih lica, osmeh mi se zaledi. Nema Vuka! "Ceco, a gde je Vuk?" Da vam ne pričam šta mi je sve prošlo kroz glavu, kakve sve grozote, ali me je Ceca odmah smirila. "Pa evo ga, tu, iza vrata."
Pogledam - stvarno, Vuk sedi za drugim stolom sam i jede. Mulja. Padne mi kamen sa srca pa se opet nasmejem. "A šta je uradio, pa sedi sam za stolom? Jel' napravio neki pičvajz?" Ceca me gleda u čudu, pa će:
"Ma kakvi, Vuk sedi za stolom za kojim sede deca koja se sama hrane..." MOLIM??? Ko se hrani sam? Pogledam zabezeknuto, moj Vuk sedi sa velikom pelenom oko vrata i kašičicom u ruci, i jede. SAM JEDE! A jel' treba da vam kažem koliko sam bila srećna i ponosna? Bila sam iznenađena jer on kod kuće ne jede sam. Tj, nekako se uvek "namesti" da ga ja hranim, nikada mu nisam pružila šansu da mi pokaže šta može. A može, lepi moj dečko, svašta može!
Onda je Ilija, ono dete koje me stalno meša sa svojom mamom (a ta mama i ja jedino što imamo zajedničko je kratka plava kosa) i trči mi u zagrljaj, počeo da plače, da mi se keša o nogu i morala sam da ga uzmem. Ma nisam morala, htela sam. On je tako mekan i sladak, plavušan lepi i loknasti :) onda je naravno i Vuk počeo da plače, da traži da i njega uzmem, i rezultat je....
SLAVIM DANAŠNJI DAN!
22/9/2007
Danas... ustvari, večeras... slavim dve godine od početka mog novog života. 
Doduše, žene nikada ne mogu da budu potpuno sigurne u sam trenutak začetka, i zašto bih onda ja bila različita od drugih? Međutim, kada je test krvi ukazao na petonedeljnu trudnoću, ovaj datum je bio jedini koji sam mogla da "okrivim" za Vukov začetak. Kako i zašto, neću da vam kažem "ćelavci" (citat iz filma "Mrtav ladan"), kad porastete i razmislite kašće vam se samo (reko Čika Jova Zmaj).
Dva dana kasnije išla sam za Novi Sad sa mojim devojkama, da se vidimo sa Jesenijom (imala sam jedno vreme na jednom blogu i snimak putovanja, dok mi "neko" nije hakovao blog i sve obrisao - oprošteno mu je, ova sećanja iz moje glave ništa ne može da obriše), išla na aerobik, u teretanu, na posao... Ni na kraj pamti mi nije padalo da u sebi nosim jedan malečni, trunašni život. Par godina unazad, donela sam tužni zaključak da se tako nešto meni ne može desiti, i da se začeci života dešavaju nekim drugim, mnogo srećnijim ženama.
A onda se desio 22. septembar, i sve se preokrenulo 
Uz ovu pesmu sam REDOVNO plakala, Boga mi i dan danas to činim!
I was waiting for so long
For a miracle to come
Everyone told me to be strong
Hold on and don't shed a tear
Through the darkness and good times
I knew I'd make it through
And the world thought I had it all
But I was waiting for you
Hush, love
I see a light in the sky
Oh, it's almost blinding me
I can't believe
I've been touched by an angel with love
Let the rain come down and wash away my tears
Let it fill my soul and drown my fears
Let it shatter the walls for a new, new sun
A new day has...come
Where it was dark now there's light
Where there was pain now there's joy
Where there was weakness, I found my strength
All in the eyes of a boy
Hush, love
I see a light in the sky
Oh, it's almost blinding me
I can't believe
I've been touched by an angel with love
Let the rain come down and wash away my tears
Let it fill my soul and drown my fears
Let it shatter the walls for a new, new sun
A new day has...come
A new day has...come
Ohhh, a light... OOh
Vuku se spava....
19/9/2007
Juče sam gledala fotografije od ovog leta, one Barske i one iz Grčke, pa sam pogledala i koji video-snimak i setim se ovog...
Ja se uvek smejem, slično kao na snimku, a nadam se da će i vas nasmejati. Malo da nam razvedri dan
Nešto meni zanimljivo...
17/9/2007
Našla na YOUTUBE, pogledajte, pa možemo da se priključimo akciji...
http://www.youtube.com/watch?v=l_vtzu3muvA
proveravam da li radi?
16/9/2007
Последње припреме за матуру
15/9/2007
Вечерас, од 20 часова, састаје се моје одељење. Славимо 15 година матуре, а наравно, ко је организатор? Маслачак, више главом, мање брадом. 
Јако сам срећна што ћу неке људе да видим, после неколико година паузе (јер сам, оригинално или не, уместо 10 година матуре, пре 3 године организовала 12 година матуре... и верујте ми, лепо је и кад није "округла" цифра ). Знам да неке маторије генерације (као нпр, мог тате) сваке године славе матуру, али то је већ нешто далееееееееко за моју генерацију.
Али није лоша идеја, да се нађемо у неком кафићу и попијемо кафу, нпр... хммммм, сад ћу да им предложим то...
Елем, Тетка је вечерас задужена за чување Вука, Бака има неку журку са својим одељењем (каква подударност!) а Мама иде у провод . Уз следећу песму... да подигне адреналин, а ви СЛОБОДНО заплешите самном!
Свачег новог ;)
12/9/2007
zar nije car?! ;)
8/9/2007
"Umreću gladan i debeo"
6/9/2007
Tako je jednom, u šali u nekom intervjuu, rekao Veliki tenor našeg vremena, Pavaroti, koji je jutros preminuo.
Vest me zaskočila u krevetu, dok sam se budila i s'nevericom žmirkala u ekran TVa. Kratko i jasno, naš nacionalni servis je javio to tako, kao da je objavio smrt Državnog neprijatelja broj jedan. Ništa više. Umro je od raka pankreasa, u 71. godini u Modeni, svom rodnom gradu, oko 5 izjutra, saznajem upravo, gledam CNN... A Ameri su uvek upravu...
Prema rečima njegovog menadžera, pored njega je bila njegova supruga Nikoleta i njegove kćeri Lorenza, Kristina i Đulijana, sestra Gabrijela i ostala bliska rodbina. Tenor se penzionisao 2004. godine, ali se na "oproštajnoj turneji" nalazio sve do 2006. godine, kada mu je i dijagnostikovan rak pankreasa, pa je podvrgnut hitnoj operaciji da bi se otklonio tumor. Iako su svi ostali nastupi u 2006. godini otkazani, njegov menadžer je tada izjavio da se nada da će preostali koncerti biti održani tokom 2007. godine.
Međutim, u avgustu ove godine Pavaroti je ponovo primljen u bolnicu zbog visoke temperature u Modeni, a otpušten kući posle 17 dana i određenih diagnostičkih testova.
Eto sedim sad pred ekranom i smišljam šta da napišem, a u glavi mi se samo čuje "Nessun Dorma" i moje sećanje na trenutak kada sam prvi put čula tu Pučinijevu ariju, kako sam jasno doživela emocije koje je on "preradio" svojim glasom i progurao kroz mene, iako nisam razumela ni jednu jedinu reč a razumela sam sve...
I plakala k'o kiša...
Zbogom Veliki...
Dan drugi (i tu ću stati sa opširnim izveštvanjem o vrtiću!)
4/9/2007
Ne znam stvarno šta mu je? Kad smo bili na moru prvi se budio, u 6.00, nekad u 6.30 - sad ne mogu da ga probudim do 7.30, i obavezno zakasnimo nekoliko minuta! To znači da jurim do obdaništa ko luda, a onda se smirujem i znojim sledećih 20 kad stignemo (a ja to NE PODNOSIM!!!!!!) Sva sreća pa nam je obdanište na 10min od stana, ne mogu i ne smem da pomislim šta bi bilo da sam npr u Beogradu.... valjda bi se budila u 5 da stignem na vreme?
Elem, i danas sam ostala u programu prilagodjavanja... kako smo ušli u sobu, zakačio se za mene i počeo da plače. i bilo mi je žao, baš, da ga ostavljam. I tako... ostala sam i danas, ali sam rešena da sutra ne ponovim grešku. Ovog puta je brže prišao deci da se igra, pristao da mu operem ruke, da sedne za sto sa drugom decom, lepo doručkovao, igrao se i sa starijom grupom.
Jedino što je pokvarilo utisak ovog dana je vaspitačica starije grupe koju sam htela da napucam po sred čelenke jer je Vuka jako uštinula za ključnu kost i pri tom ga gurnula od sebe kad se previše približio izlaznim vratima. Skapirala je da sam ja njegova mama kad sam joj aplaudirala i prokomentarisala "Svaka čast, valjda ste tako i svoju decu?" i odvukla Vuka u drugi deo terase.
Nije se mnogo potresla. Kučka...
Evo par sličica, tek da steknete utisak kako mu je tamo. A sad mama ide da se patosira, pošto je Vuk upravo zaspao.
Sve najbolje! 
Dan prvi
3/9/2007
I ja imam dušu... da odahnem malo...
Vuk se do pre 15min držao, vriskao iz kreveca, a onda sam prepoznala na njegovom licu izraz "samo mi pomogni malo da zaspim..." - donela sam bocu sa mlekom i medom (bez toga ne ide na spavanje), uzela ga u naručje i ljubila kosicu dok nije iskapio skoro sve... i zaspao.
Prošao je prvi dan u vrtiću. Podsetila sam se zašto toliko volim svoj posao... jednostavno, volim da sam u društvu dece, volim da se igram, da pevam, da me vode i da ih vodim, da pričam velike i ozbiljne priče sa malim ljudima.... volim, šta ću, volim decu.
Ustala sam u 7 i nešto iako me je mobilni budio od 06.30. Vuka sam izvukla iz kreveta oko 7.30 ali se on, potpuno obučen i obuven konačno probudio posle deset minuta. Stigli u vrtić poslednji - Vuk ide u mladju jasličku grupu od 14 . dece, ali je politika vrtića "Bambi" da prve dve nedelje deca ostaju samo po dva sata, to je taj period prilagodjavanja o kome sam pisala ranije.
Danas sam ostala sa njim, malo da slikam, a i malo da osetim atmosferu u vrtiću. Vuk je bio super dok od Viktora nije dobio autićem po čelu, a onda je nastalo vrištanje, kukanje.... smirio se nakon desetak minuta, pa sam uspela i da ga nahranim i odlepim od sebe.
Posle pola sata, više me uopšte nije tražio. Igrao se sa decom, sam, igračkicama... Ja sam slikala, i slikala, i slikala... malo pre sam svima za koje sam smatrala da ih to interesuje poslala mail sa slikama, tako da mi ne zamerite što ih ovde nema... preumorna sam da bi sad pravila slajdšou, jedva čekam da zaspim.
Srećna, ponosna i zadovljna
Vukova Mama
Neko ima malo sreće, a neko...
2/9/2007
A najveći utisak je bio OGROMAN reklamni pano i OGOMNA boca za BIP Pivo, dok je narod okolo razbijao "Jelenka". Nema veze, važno da su se svi odlično zabavljali, što se kaže, od 7 do 77.
Negde na slici može se videti nekoliko ovdašnjih blogera (neću da kažem gde) - ko pogodi na kojoj slici i koji blogeri - dobije pivo od mene, po svom izboru, 1 kriglu.
ŽIVELI!
p.s. postaviću i snimak koncerta, samo da se smiluje "PHOTOBUCKET.COM"
Počeo je septembar? Cool...
1/9/2007
Vuk je opet bolestan. Jebote mislila sam da će mesec dana na moru da mu pomogne - pošto je rođen 5 nedelja pre termina upozorena sam da će verovatno ceo život da bude podložniji prehladama od ostale dece - i kao da ništa nije pomoglo... Krklja već tri ili četiri dana, nema temperaturu ali... kašlje za medalju, olimpijsku. Kao guši se, pa kao ne guši se, plače. Tata me stalno zeza "Eto, htela si dete..." Jesam, htela sam. I nekako sam znala da ovo sve spada u problematiku roditeljstva. A tek šta me čeka... ne smem ni da pomislim...
No, skoro svi roditelji prolaze tog "vrućeg zeca" pa moram i ja. Nego, drugo sam htela...
Hoću da rodim. Mesecima osećam kako mi raste želja da ponovo budem trudna, i da ponovo imam malo čupavo pišteće čedovište u rukama. Naravno, nikako nisam u situaciji da to uradim, ni po jednoj životnoj stavci, ali... želja raste. Hrane je stotinak bebića po Požarevcu, samo kad ih vidim onako male, sva se otkinem i počnem da kukam na glas kako bih i ja! Svaka od mojih drugarica, prijateljica, poznanica, kuma, komšinica, ... ma sve su rekle "TI NISI NORMALNA!"
A ko je ikada tvrdio da sam ja normalna?
Postala sam svesna ove činjenice kada sam juče držala malu Katarinu. I bilo mi jasno ko dan... hoću da rodim devojčicu. Uvek sam želela da imam troje dece, a budući da imam 33 godine - vreme je da se ozbiljno preračunam da li ja to mogu da postignem.
Kada? Kako? Sa kim? To je već druga priča...
