Vuk je opet bolestan. Jebote mislila sam da æe mesec dana na moru da mu pomogne - pošto je roðen 5 nedelja pre termina upozorena sam da æe verovatno ceo život da bude podložniji prehladama od ostale dece - i kao da ništa nije pomoglo... Krklja veæ tri ili èetiri dana, nema temperaturu ali... kašlje za medalju, olimpijsku. Kao guši se, pa kao ne guši se, plaèe. Tata me stalno zeza "Eto, htela si dete..." Jesam, htela sam. I nekako sam znala da ovo sve spada u problematiku roditeljstva. A tek šta me èeka... ne smem ni da pomislim...
No, skoro svi roditelji prolaze tog "vruæeg zeca" pa moram i ja. Nego, drugo sam htela...
Hoæu da rodim. Mesecima oseæam kako mi raste želja da ponovo budem trudna, i da ponovo imam malo èupavo pišteæe èedovište u rukama. Naravno, nikako nisam u situaciji da to uradim, ni po jednoj životnoj stavci, ali... želja raste. Hrane je stotinak bebiæa po Požarevcu, samo kad ih vidim onako male, sva se otkinem i poènem da kukam na glas kako bih i ja! Svaka od mojih drugarica, prijateljica, poznanica, kuma, komšinica, ... ma sve su rekle "TI NISI NORMALNA!"
A ko je ikada tvrdio da sam ja normalna?
Postala sam svesna ove èinjenice kada sam juèe držala malu Katarinu. I bilo mi jasno ko dan... hoæu da rodim devojèicu. Uvek sam želela da imam troje dece, a buduæi da imam 33 godine - vreme je da se ozbiljno preraèunam da li ja to mogu da postignem.
Kada? Kako? Sa kim? To je veæ druga prièa...