Juče sam odvela Vuka u obdanište/vrtić, i desilo se nešto interesantno - počinje da shvata da ga vodim da bih ga tamo ostavila. Kako sam ugurala kolica u dvorište vrtića počeo je da negoduje; dok smo se penjali uz stepenice počeo je da plače a kad sam zakucala na vrata njegove grupice i pojavila se vaspitačica Rada - počeo je da vrišti i da se otima. NEVEROVATNO!
Doduše, polako se završava četvrta nedelja od polaska u vrtić, i tupan bi zapamtio. 
Onda se mama uputila za BGD sa Tetkom, da konačno obavi sve poslove na svom fakultetu, i jako se obradovala! Na fakultetu je KONAČNO zabranjeno pušenje tako da je divota proći hodnikom. Kad ja, kao pušač, kažem da je Filozofski fakultet bio katastrofalan po tom pitanju, onda može da se zamisli kakva je to pušionica bila. Vidim da su na nekim delovima promenili i itisone, da su oprani prozori, postavljeni novi aparati za kafu i grickalice, da nema redova i gužvi... pa, dobro je! Jedino još da se unajmi neko da poradi na sajtu i da se studentima omogući uplata ispita preko interneta, kao i obnova godine, da se skeniraju sva obaveštenja koja više po oglasnim tablama i da se objavi žiro račun sa svim "pozivima na broj"... još kad bi zaživela online korespodencija sa administracijom i sekretarima odeljenja, pa gde bi nam kraj bio??? Naravno, ovakva ideja nije toliko radikalna koliko bi pokazala da na fakuletu radi previše ljudi i to bi rezultovalo otkazima... zato se ne nadam da će se nešto slično dogoditi, ikada.
Onda smo krenule u potragu za semestralnim listovima, obrascima i da li znate da osim jedne jedine knjižare u Vasinoj i jedne između Filozofskog i PMFa više nigde nema knjižare? Iz Knez Mihajlove su proterane sve koje su prodavale obrasce, olovke, sveske.... neverovatno! A ja se sada po Knez Mihajlovoj teturam ko pijanica nekakav, ništa ne prepoznajem... svi lokali su ili za krpe i krpice, ili za cipele. O'šo svet u Honduras...
No, nabasale smo na sada već čuveni autobus Zavoda za transfuziju krvi i - Teta predloži da damo krv! JEEEEE! MOŽE! Popunimo obrasce, i ispostavi se da Mama može a Teta ne - pošto je malokrvna i ima nizak nivo šećera! Hehehee... Izmereni pritisak - 150/90! Kuku! Ja ga nikad nisam imala u toj visini! I tako... dok sam napuštala autobus, pitam onu tetu što me bocnula (ima idalje u meni malo novinarskog duha) da li je istina da imaju navale za davanje krvi, i možete da pretpostavite - ono što vidite i gledate na TVu, nije istina. "Čak i B92 laže..." promrmlja jedna žena iza mene dok sam silazila.
I onda... vidim, jedna devojka u kožnjaku me gleda i smeška se. I čujem je "Ma jel' moguće..?" U jebote, ko je sad ovo pomislim, al' nabacim osmeh, i sve mislim neka koleginica sa faksa... a onda, po ocima i osmehu, kad se približila, vidim da je to naš
ZERTC!!!
Cmok-cmok, bla bla, neću da vam odam šta i kako smo pričale, važno je dakle da su se dve blogerke srele posle skoro godinu dana i k'o sestre rođene se izgrlile. Jedva sam je prepoznala jer je ODSEKLA SVU KOSU, tj, ima frizuru sličnu meni. Kući smo sitgle nešto pre sedam, jurila sam da što pre vidim mog dečaka velikog - a kad sam najzad ko bez duše uletela u njegovu sobu, vidim ga da spava. Kao anđeo. Ah... šta ću, ne mogu da ga budim, pa otkažem sve aktivnosti koje smo imali dogovorene do kraja dana, zajedno sa mojim aerobikom... spustim se do njega i zahrčem
Brzinom svetlosti, spokojna i srećna!
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (9) | Pošalji komentar
))))