15 avgust 2007 godina…sreda...dan od kojeg smo svi strepeli, dan koji smo znali da će doći, ali nekako ne baš tog dana..

U nekim trenucima jednostavno ostaneš bez glasa. Reči ostanu u srcu zarobljene..Nema tih suza koje će ih iz srca izneti. I onda ožiljci zarobe te reči u tebi i ne daju im nikad da izađu napolje. Ni potoci suza neće pomoći. Plačeš u nadi da će ti ožiljci postati manji, tanji... Da će ti srce prodisati, ali ne..

Jutra  prolaze, novi dani sviću, a one reči stoje doboko u tebi. Koliko još godina treba da prođe? Mislim da mi ni ostatak ovog života neće biti dovoljan. Slike su jake. Sećanja su još jača. Pričamo o tebi. Tvoje slike su tu oko nas.

Nema te...

Nema te da nam pričaš da li je ovo dobro ili ne... Da naglašavaš koliko su unuci porasli i kako sad vidiš kako stariš.. Da me pitaš zašto su se tetovirali? Da li to može da se skine?..Da me grdiš što se nisam javila kad sam stigla? Da me pitaš da li sam se umorila? Da me zoveš u šetnju.. Da mi kažeš kako ličim na tebe..

Evo i sad se nadam da će izaći iz srca poneki krik, ali ne ide.. Opet samo suze, i opet praznina.

Ljubim te...nedostaješ...