Uhh kakva knjiga.....


Šrajverova je prethodno tokom više od deset godina napisala šest romana i nije privukla naročitu pažnju ni čitalaca, ni kritike i tu sudbinu bi doživeo i sedmi "Moramo da razgovaramo o Kevinu", jer ga je objavila mala izdavačka kuća u SAD .
Međutim, dogodilo se čudo da je grupa čitateljki kojima se knjiga svidela povela kampanju, preporučujući je svojim prijateljicama i trebalo je dve godine da reklama "od usta do usta" dobije takve razmere da privuče pažnju kritike.
Nezapamćeno je da nagrada Orindž pripadne knjizi koja je na tržištu tako dugo.
Autorka je po zanimanju novinar i iako nema dece, osmelila se da napiše roman o majci koja je indiferentna prema sinu, jer ga ne razume i ne može da uspostavi kontakt sa njim i tako se događa da on "da bi skrenuo pažnju na sebe", pobije sedam svojim školskih kolega.
Šrajverova je, posle osvajanja nagrade, izjavila da je čitaoce pridobila svojom brutalnom iskrenošću i smelošću da otvoreno izgovori ono što se smatra tabu i što majke, čak i kada tako misle neće da kažu, da nemaju snage da se izbore sa decom koju ne mogu da kontrolišu. Naratorka u romanu Eva Hačadurijan, majka maloletnog serijskog ubice, u nizu ispovednih pisama voljenom mužu Frenklinu piše o sebi, o njihovoj ljubavi, braku, o njihovom sinu Kevinu i o svemu što ju je razdiralo pre nego što će ih zadesiti tragedija, a neverovatna priča je spor, uzbudljiv silazak u pakao, koliko potresan, toliko i fascinantan.
Prema rečima kritičara "Buklista", "blistava proza Šrajverove u potpunosti dočarava emotivni haos koji je rastrgao Evu, ali je to istovremeno i izuzetna metafora za tragediju zemlje gde sve ide kao po loju, u kojoj niko ne gladuje i gde se sve može kupiti sem svrhe života.
"Ovo je potresan, psihološki dubok, ponekad čak i crnohumorni roman sa dubokim, promišljenim zaključkom, pripovest o opasnoj razlici između onoga što osećamo i onoga što smo zapravo spremni da priznamo", napisao je američki kritičar.
Kako je objavio "Vol strit Džornal", "ova surovo iskrena knjiga kroz sjajno sročene rečenice neuvijeno govori o materinstvu, karijeri, porodici i tome šta to u američkoj kulturi stvara decu ubice"

„... Doktorka Rajnstin prinela je bebu mojim grudima i položila sićušno stvorenje na njih sa- bilo mi je milo što je konačno pokazuje-izuzetnom nežnošću. Kevin je bio vlažan, krv me se zavukla u pore vrata, prevoje udova. Snebivljivo sam ga obuhvatila. Na njegovom žguvanom licu očitavala se durenje. Telo mu je bilo nepomično; njegovu tromost mogla sam da shvatim samo kao nedostatak elana. Sisanje nam je jedan od retkih urođenih nagona, ali kad su su Kevinove usne našle tik uz moju uvećanu  smeđu bradavicu, glava mu gadljivo klonula u stranu......
Pružila sam ti bebu. Dok se tek rođeni Kevin nezadovoljno vrpoljio na mojim grudima, tebi je stavio ruku oko vrata kao da je pronašao pravog zaštitnika.“

„ I zato ćeš morati da mi veruješ na reč-a znam da nećeš- da je Kevin, kad ti nisi bio kod kuće, bio mrzovoljan, tajanstven, sarkastičan. I to ne samo ponekad, kad mu je loš dan. Njemu je svaki dan bio loš. Ta njegova povučena, ohola, neprijemčiva persona činila se stvarnom. Možda ona nije bila jedina stvarna, ali nije odavala utisak ni da je sasvim patvorena.
Za razliku od – Frenkline, užasno  se osećam što ću ti ovo reći. Kao da ti otimam nešto što ti je dragoceno-Kevinovog ponašanja s tobom. Kad bi ti ušao, lice bi mu se promenilo. Podigao bi obrve, nakrvio glavu, i navukao širok osmeh stisnutih usana, usana prilepljenih za gornje desni. Čitavo njegovo lice poprimilo bi sleđeni izraz iznenađenosti i sreće što se viđa na onim oveštalim starletama koje su uradile premnogoplastičnih operacija. Zdravo, tata!,povikao bi on. Kako je bilo danas na poslu, tata? Jesi li slikao nešto baš super? Opet neke krave, tata? Ili livade ili ogromne zgrade ili kuće nekih užasnih bogataša?  Ti bi zdušno i sa žarom stao da opisuješ delove puta koji si slikao, a on bi se oduševio:  Bože, tata, pa to je super ! Još jedna raklama za kola ! Ima svima u školi d kažem kako moj tata snima fotografije za oldsmobil! Jedne večeri doneo si novi broj časopisa Atlantik mantli i s ponosom otvorio reklamu za kolgejt na kojoj je baš naše veliko kupatilo od ružičastog  mramora. Jee, tata!, uzviknuo je Kevin. Jesmo li mi sada poznati pošto je naše kupatilo u reklami za zubnu pastu? „Samo malčice“, kazao si ti, a ja sam, sećam se, kunem ti se, šaljivo dobacila: „Da bi bio stvarno poznat u ovoj zemlji, moraš da ubiješ nekog.“