Predivno veče. Sedim u udobnoj stolici  broda na krilima Dunava i gledam reku ljudi koja prelazi most.
Sve je sareno baš kao  Duga.
Pristaje mu taj naziv.
Muzika se sliva niz bokove tvrdjave  i nastavlja da teče  Dunavom . Muzika je sve  glasnija i glasnija a reka ljudi je sve gušća i gušća, kao da se plaši da za njih neće biti mesta..Biće.
Velika ja tvrđava. Ima veliko naručje i sve ih nestrpljivo  čeka.
Svetla na dugi se kreću u  bojama..Šarene ruke tvrdjave, pružaju se prema zvezdama i pokušavaju da ih sakupe..par sekundi je tišina..svi gledaju u nebo.. tada čini se, sve zvezde ovog neba padaju ka nama...Divno je.. I dalje me Dunav ljulja i jednostavno uživam. Uživam u muzici, uživam u bojama, uživam u zvezdama..Neću da idem na  tvrđavu. Ostaviću mesta  svom onom  šarenom  životu  što je stigao sa drugog kraja planete,  da baš ovde, da kod mene, uhvati svoju zvezdu....Ostaviću im zvezde...one su moje stalno.