15 avgust 2007 godina…sreda...dan od kojeg smo svi strepeli, dan koji smo znali da će doći, ali nekako ne baš tog dana..

U nekim trenucima jednostavno ostaneš bez glasa. Reči ostanu u srcu zarobljene..Nema tih suza koje će ih iz srca izneti. I onda ožiljci zarobe te reči u tebi i ne daju im nikad da izađu napolje. Ni potoci suza neće pomoći. Plačeš u nadi da će ti ožiljci postati manji, tanji... Da će ti srce prodisati, ali ne..

Jutra  prolaze, novi dani sviću, a one reči stoje doboko u tebi. Koliko još godina treba da prođe? Mislim da mi ni ostatak ovog života neće biti dovoljan. Slike su jake. Sećanja su još jača. Pričamo o tebi. Tvoje slike su tu oko nas.

Nema te...

Nema te da nam pričaš da li je ovo dobro ili ne... Da naglašavaš koliko su unuci porasli i kako sad vidiš kako stariš.. Da me pitaš zašto su se tetovirali? Da li to može da se skine?..Da me grdiš što se nisam javila kad sam stigla? Da me pitaš da li sam se umorila? Da me zoveš u šetnju.. Da mi kažeš kako ličim na tebe..

Evo i sad se nadam da će izaći iz srca poneki krik, ali ne ide.. Opet samo suze, i opet praznina.

Ljubim te...nedostaješ...

Od jutros uz kafu, ponovo čitam neke delove knijge..."Osluškivanje srca"

„Ja? Slep? Izgubio sam vid pre četiri godine, to je tačno. Ali zbog toga nisam slep. Vidim, samo drugačije.“ Posle kraće stanke, učitelj upita : „ A ti?“

Tin Vin je razmišljao. „Mogu da razlikujem svetlost od tame, drugo ne.“

„Zar nemaš nos da mirišeš?“

„Imam.“

„Imaš li ruke da dodiruju?“

„Naravno.“

„Nemaš uši da čuju?“

„Naprotiv, imam.“ Tin Vin se trgnu. Da li da priča doživljaj učitelju? Bilo je to pre nedelju dana i više nije sigura da li se radilo o njegovoj mašti. Radije je prećutao.

„Šta ti više treba?“, upita U Maj. „Najbitnije stvari su nevidljive.“ Ćutao je dugo, a onda nastavi: „Naša čula vole da nas zavedu. Vid je najvarljiviji. Navodi nas da mu verujemo najviše. Ubeđeni smo da vidimo okolinu, ali to je samo površina, a mi je prihvatamo kao stvarnost. Moramo naučiti da dokučimo srž stvar, njihovu suštinu. U tom slučaju, oči su prepreka. One nas skreću s tog puta. Zaslepljuju nas. Ko se suviše oslanja na njih, zapostavlja druga čula. Time ne mislim samo na uši i nos. Govorim o organu koji je u nama, ali nemamo ime za njega. Nazovimo ga kompas našeg srca.“

Tin Vin nije razumeo šta U Maj hoće time da kaže. Rado bi pitao nešto, ali starac mu ne dade da dođe do reči. Pružio mu je ruke i dečaka iznenadi njihova toplina. „Nauči da misliš o tome“, nastavi U Maj. „Ko je bez vida, mora biti uvek na oprezu. Zvuči jednostavnije nego što uistinu jeste. Moraju se pratiti pokreti i disanje. Ako bih bio nepažljiv, čula bi me prevarila. Pigravala bi se sa mnom kao bezobrazna deca koja traže pažnju.  Na primer, ako sam nestrpljiv, želim da sve ide brzo. Požurim i, naravno, naletim na čaj ili činiju supe. Ili ne čujem šta drugi govore, jer su moje misli ko zna gde. Dešava se isto ako u meni ključa bes. Naljutio sam se jednom na nekog mladog monaha i odmah nakon toga ugazio u ognjište u kuhinji. Nisam čuo pucketanje, niti sam namirisao vatru. Bes je potisnuo moja čula. Tin Vine, nije problem u očima i ušima. Bes nas čini gluvim i slepim. Strah, ljubomora i sumnja takođe. Kada se plašiš ili si ljut, preokrene ti se svet i izbačen si iz ravnoteže. Dešava se isto i ljudimo koji vide, ali oni nisu svesni toga.“

Čekajanje  u redu za pasoš- ili umreti pa da ti tamo u šalter sali dižu spomen ploču..ili rešiti taj problem knjigom. Ja se odlučih za ovo drugo..iskreno govoreći nešto nisam bila raspložena za ćaskanje sa "raznim čekačima". 
Kupila sam knjigu, mada znam da je dobra..ali se nisam nadala da je baš ovako dobra. Par puta sam se morala dobro kontorisati da ne zavirim u sam kraj...Izdržala sam, moram priznati teškom mukom..ali samo zato što sam izračunala da ću uspeti da je pročitam celu dok ne stignem na red.

Reč je o


A ovo čisto da vam zagolicam misli...

OSLUŠKIVANJE SRCA-Jan-Filip Zendker

Mlada advokatkinja Džulija Vin nigde nije osećala veću otuđenost nego u Kalavu, selu u brdima Burme. Do njega stiže tragajući za ocem nestalim pre četiri godine. Na ovaj put navodi je očevo ljubavno pismo namenjeno nekoj ženi u Burmi, pre četrdeset godina. Upoznaje starca koji joj otkriva tajanstvenu očevu prošlost. Sredina koja joj je potpuno nepoznata, postaje joj iznenada na čaroban način bliska...


Knjiga je inače ljubavnog žanra ( za one koji to ne vole) i moram priznati da odavno nisam srela tako lepe opise ljubavi..

Nedelja..kafica je legla na dušu  i idealan dan je za košenje trave.

Odlazim u podrum da  izavadim kosilicu, ali nešto joj se ne ide napolje..Ne voli da radi nedeljom. Hmmm e pa neće moći, draga moja. Danas nije nedelja, danas je vikend. Zna se šta se vikenom u vikendici radi.. Hajde sad lepo napolje da se ne bi ti i ja borile-jer zna se, ja ću pobediti...

Glega me... odučuje ipak da izađe iz skrovišta...

No, ženkog je to roda i ne bi ona da je ja vodim. Osladilo joj se valjda da je muška ruka šeta.. Eeeee u mojoj kući muška ruka je samo na meni, draga moja.. ako još nisi naučila danas ćeš.
Zloća je to, nema šta-žensko. Sve moguće insekte je pozvala u pomoć- komarce, ose, mrave..ali spremna sam ja..patike, čarape..duge nogavice..dugi rukavi.. Kao da joj nije dosta pa i one maslačke pobunila, lete na sve strane. Aaaa, pa imam ja za tebe leka..“Bronal“-krk dve tablete..pa nisam ja „kuče od juče“ . Kao da joj ni ovo nije dosta pa i one višnje nahuškala..udaraju grane po glavi, mrse se u kosu..čupaju-„ ma slušajte me...ponestalo drva za roštilj-pa vi se sad igrajte životom!“ . Prestede višnja da se bori sa mnom, valjda joj se ne ide još pod roštilj.

Ni to joj nije dosta, nego nagovori nož da krene da zabušava... Okrenem je naopačke, gledam u onaj nož pa mu velim „ a ti-za nepunih pola sata nailazi lepi Jovica saS firmu „Kupujemo stare stvari“..zamotaću te u 100 dinara i pokloniti Jovici, pa ti gledaj gde ćeš završiti..a njoj ću kupiti novi nož, sladak i gladak..pa će neko drugi da vrti tamo gde ti sad..“ Ubedljiva sam bila nema šta.. pa poče on da se okreće još brže nego do sad.

E, tako možemo da pričamo!!!!
I da znaš „slatka moja“ sa ženskim stvarima lako izađem  na kraj, a sa muškim još lakše..nego da mi požurimo pa da svi lepo odmaramo...

Sad može još jedna kafica..