Zvono na vratima.."Momenat.."
Otvaram vrata stana i gledam u poštara.
-"Vi odlučili malo na put?"
-"Ma jok..sedim di sam, a ni za di sam nisam.."
-"Bogami, ima da putujute pravo u Beč.."
-"Aaaaaa, e pa što ne kažete odmah.."
Zahvalih se ja poštaru, na lepoj vesti i stavih onu kovertu na sto. Pozavršavah svoje obaveze i krenuh da zavirim šta ima unutra. Plašila sam se da ću ako odmah otvorim pošilju, okasniti sa svojim dnevnim "opet ništa nisam radila"..
Korice..lepe nema šta..posveta još lepša, vidim ja nešto mi nedostaje ?!?!
KAFA !!!
Skuvah sebi kafu, malo veće izdanje doduše, i krenuh na put za Beč.
I nije vredelo ni zapomaganje mojih ukućana, ni to  da im  baš nešto treba tog momenta ..i uzalud je telefon zvonio, sve sam jednostavno,  bez trunke griže savesti stavila na totalni ignore uz tekst-"Na putu sam".
A putovanje? To vas zanima? Neću vam puno otkrivati. Saputnici su sjajni..Ja sam uživala, od srca se smejala. Moji su me ukućani čudno gledali i samo povremeno, zapitkivali "Imaš li li još puno do kraja?"
I putovala sam do samog kraja. Nisam stala.
Savet? Skuvajte poveću dozu kafe, i krenite na put, nećete zažaliti.
Hvala ti Vojo na ovom predivnom putovanju..