Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...
Jednoga dana zamoli učiteljica svoje učenike da napišu imena svih ostalih učenika u razredu na list papira i da ostave pored svakog imena malo mjesta. Potom im reče da razmisle što je to najljepše što bi mogli reći o svakom pojedinom učeniku i da to napišu pored njihovih imena. Potrajalo je to cijeli jedan sat sve dok nisu svi bili gotovi te su potom napustili učionicu i predali svatko svoj list učiteljici. Preko vikenda je učiteljica na jedan list papira napisala imena svakog pojedinog učenika i pored njega popis najljepših primjedbi koja su drugi učenici dali o njemu ili njoj. U ponedjeljak je predala svakom učeniku njegov ili njen popis. Već nakon kratkog vremena su se svi smjehuljili. „Uistinu?“, šaputali su... „Nisam mislio/mislila da uopće nekome toliko značim!“ i „Nisam mislio/mislila da sam drugima toliko drag/draga“, bili su komentari. Poslije toga nitko nije više spominjao taj popis. Vježba je ispunila svoju svrhu, a učenici su bili sretni sami sobom, ali i s drugim učenicima. Prošlo je nekoliko godina kada je jedan od učenika poginuo u ratu pa je učiteljica otišla na njegov pogreb. Crkva je bila prepuna mnogim prijateljima. Jedan za drugim, svi oni koji su poznavali ili voljeli tog mladog čovjeka, prolazili su pored njegova lijesa i odavali su mu posljednju počast. Učiteljica je bila zadnja i pomolila se pored njegova lijesa. Vidjevši je tamo, jedan od vojnika, koji je nosio lijes, reče joj: „Jeste li Vi Markova učiteljica matematike?“ Potvrdila je: „Da“. Potom on reče: „Marko je često govorio o Vama.“ Poslije pogreba većina Markovih učenika iz škole bili su na okupu. I Markovi roditelji su bili tu i očito su jedva čekali da porazgovaraju s učiteljicom. „Nešto bismo Vam pokazali“, reče otac i izvadi novčanik iz svoga džepa. To su našli kod njega kada je poginuo. Mislili smo da ćete Vi to prepoznati.“ Iz novčanika je izvadio već ishabani list papira, koji se već slijepio očito od čestog umotavanja i otvaranja. Učiteljica je naravno odmah znala da je to jedan od onih listova papira, na kojima su bile lijepe stvari napisane, a koje su napisali Markovi kolegice i kolege iz razreda o njemu. „Tako smo Vam jako zahvalni što ste to učinili“, reče Markova majka. „Kao što vidite Marku je to bilo izuzetno važno.“ Svi su se ostali učenici okupili oko svoje nekadašnje učiteljice. Ivan se tada nasmije i reče: „I ja čuvam još uvijek svoj list papira u gornjoj ladici moga pisaćeg stola.“ Filipova žena reče: „Filip me zamolio da listu stavimo u naš album s vjenčanja. „I ja čuvam još uvijek svoju u svom dnevniku“, reče Marija. Potom Ana, pa još jedna učenica, izvadi iz svoga kalendara već istrošen i raskomadan list papira i pokaza ga ostalima. „Uvijek ga nosim sa sobom“, reče Ana i doda: „Mislim da svi još uvijek čuvamo taj list papira.“ Učiteljica je bila toliko ganuta da je morala sjesti i zaplaka. Zaplakala je zbog Marka i svih njegovih prijatelja i prijateljica koji ga više neće vidjeti. Često u suživotu s drugim ljudima zaboravimo da će svaki život jednoga dana završiti i da nitko od nas ne zna kada će to biti. Zato bismo trebali reći svim onim ljudima koje volimo i o kojima se brinemo da su nam nešto posebno i da su nam važni. Recimo im to dok nije prekasno.
Tekst pronađen u staroj crkvi svetog Pavla u Baltimoru, iz 1682. god.
Idi smireno kroz buku i užurbanost i seti se mira koji se može naći u tišini. Koliko je moguće, budi u dobrim odnosima sa svim ljudima.Govori svoju istinu smireno i jasno i slušaj druge, čak i glupe i neuke; i oni imaju svoju priču. Izbjegavaj bučne i nasilne osobe - one su teret duhu. Ako upoređuješ sebe s drugima, možeš postati ogorčen ili ponosan; jer uvek će biti većih ili manjih od tebe. Raduj se svojim dostignućima i svojim planovima.
Održi zanos za svoj licni poziv,ma koliko on skroman bio - to je pravo blago u promenljivim vremenima. Budi obazriv u svojim poslovima; jer svet je pun prevara. Ali neka te to ne omete da vidiš vrlinu ukoliko je ima. Mnogi ljudi teže za visokim idealima i svuda je život pun heroizma.
Budi ono što jesi - budi svoj. Pogotovo nemoj glumiti ljubav. A nemoj ni biti podrugljiv prema ljubavi, jer uprkos ogorčenosti i razočarenjima, ona je večna, iznova niče kao trava. Spokojno primi iskustvo godina, skladno napuštajući stvari iz mladosti. Gaji duhovnu snagu da te štiti od iznenadne nesreće. Ali nemoj sam sebe žalostiti izmišljanjima. Mnoga strahovanja nastaju od umora i usamljenosti. Osim održavanja zdrave stege, budi blag prema sebi.
Ti si dete svemira, ništa manje što je to drveće i zvijezde. Imaš pravo biti ovde. I bilo ti to jasno ili ne, nema sumnje - svemir se razvija kako treba. Dakle, budi u miru s Bogom, ma kako ga zamišljaš, i bez obzira kakav ti je posao i čemu težiš u bučnom komešanju života, zadrži mir u svojoj duši. Pored sve prljavštine i jadikovanja i porušenih snova - ovo je ipak divan svet. Budi pažljiv.
Voleti nekog čoveka
znači videti ga
onakvog kakvog ga je
stvorio Bog.
„Gospode, mnogo mojih reči
dolazi od moje taštine.
Govorim mnogo
jer precenjujem svoju vrednost.
A želeo bih
da moj sud bude milostiv,
moja odluka oprezna,
moj odgovor odmeren.
To ću postići samo tako
da moja reč izlazi iz tisine.
Želeo bih da moja reč
drugim ljudima bude pravedna.
Želeo bih da ih ne uvredi,
ne ponizi, ne obeshrabri.
Svojim rečima želeo bih lečiti,
želeo bih čistiti,
stvarati mir i snagu davati.
To ću ostvariti samo ako ne
izgovorim sve
što mi na pamet padne.
Nije blizu ono što je korisno reći;
ono je daleko.
Želeo bih cutatijer mi treba
sacekati
dok moja reč ne dođe izdaleka,
kako bih je čuo i mogao reći.
Gospode,
moja reč nije dovoljna.
Cutaću da naučim
razlikovati tvoju reč od svoje.
Jer, želeo bih biti tvoja usta,
a ne moja.
Daj mi svoju reč.“
DRAGOCJENA ŠUTNJA
