Kad bih mogla da se utopim
u tamnom obrisu tvog pogleda
i da potonem sasvim
bez stida...
Kad bih mogla da ozidam...
jedan zid poseban,smeo
pa da te od života i dana svih
ukradem smelo...
Kada bi ruke bile dva puta što se pletu
u jednu sasvim novu siluetu.
Da nas vetrovi i vazduh
i dah pomešan opet stvori,
I da misao što me juri
i novi razum stvara
konačno opara sadašnjost
i novi dan počne kao juče...
Možda bi imalo smisla
sve što je tren našeg besmisla...
Možda bih najbolje umela da te volim.
Možda bi jedna posebna pesma bila pisana
i jedna bi nova radost bila disana
od uzdaha naših.
Možda bi bilo divno
grliti te silno...
Možda bih najbolje umela da te volim.
Ali za sada
dok je dan još uvek dan
i noć dok traje bez nas
pristajem samo da te ne bolim
i da ti ne boliš nas.
u tamnom obrisu tvog pogleda
i da potonem sasvim
bez stida...
Kad bih mogla da ozidam...
jedan zid poseban,smeo
pa da te od života i dana svih
ukradem smelo...
Kada bi ruke bile dva puta što se pletu
u jednu sasvim novu siluetu.
Da nas vetrovi i vazduh
i dah pomešan opet stvori,
I da misao što me juri
i novi razum stvara
konačno opara sadašnjost
i novi dan počne kao juče...
Možda bi imalo smisla
sve što je tren našeg besmisla...
Možda bih najbolje umela da te volim.
Možda bi jedna posebna pesma bila pisana
i jedna bi nova radost bila disana
od uzdaha naših.
Možda bi bilo divno
grliti te silno...
Možda bih najbolje umela da te volim.
Ali za sada
dok je dan još uvek dan
i noć dok traje bez nas
pristajem samo da te ne bolim
i da ti ne boliš nas.
Marina Živković