San
27.1.2009
Nocas sam te sanjala...moj prijatelju...
Nebo je bilo vedro i sve je bilo tako mirno...
a opet puno emocija...
U snu sam videla mnogo toga,
ali je jedno ostalo da prati svitanje dana,
a to je tvoj osmeh i topao zagrljaj.
Znala sam da vise nisi moja" realnost",
da si napustio ovaj svet i sve sto je nastavilo da "zivi",
ali ipak, susret sa tobom je bio tako stvaran.
Pomislih , u snu, Boze pa ovo je divno!
Sva moja bol je nestala
i izgovarah hiljade reci neverice i odusevljenja sto te vidim...
A ti si mirno stajao, nasmejan i srecan ,
smejao se mojim recima,
kao da si hteo reci: "pa zar nisi verovala
da i dalje postojim, da sam srecan..."
Nisi progovorio ni rec,
samo si me cvrsto zagrlio i privio na svoje grudi..
