Drugi muzički stil bio je protestna folk pesma. Pojavio se Bob Dylan, građanska prava su postala goruće pitanje, a uzbuđenje zbog rata u Vijetnamu je raslo. Sa Beatlesima, koji su pokazali da rock muzika može biti i te kako zabavna, spoj između društveno aktuelne lirike i "engleskog sounda" pokazao se neodoljivim. Novi pokret je u početku bio spontan. Krajem 1965. godine, L.A. industrija ploča prihvatila je svakog ko je mogao postati protestni pevač, pod uslovom da donese novac sve je bilo u "poruci". U tom procesu snimljene su i neke odlične ploče - "Eve of Destruction" Barry McGuiere-a, mnoge ploče grupe the Turtles, itd..
Do 1966. godine, žanr protestne pesme počeo je da nestaje, deleći se na dve struje. U jednoj su bili the Mamas and Papas, Spanky and Our Gang i Harpers Bizarre koji su nežnim harmonijama išli trnovitim putem između sladunjavih šlagera i soft rock-a. Drugu struju sačinjavali su folk orijentisane grupe koje su se kretale ka rock-u i bili pioniri L.A. psihodelične scene koje će ubrzo privući pažnju medija.
U početku, L.A. psihodelična scena predstavljala je dekadenciju Hollywooda sa nekim novim začinima. Klubovi kao Ciro`s i the Whiskey bili su krcati imućnim filmadžijama koji su tražili nova uzbuđenja. The Trip, film Petera Fonde precizno oslikava period u kome je nastala muzika grupa kao što su Buffalo Springfield, Love i Kaleidoscope. Mada je muzika svih ovih grupa bila bazirana na folku, bilo je i grupa čija muzika to nije bila - the Doors i the Mothers of Invention pre svih. Ličnost i stil života Jim Morrisona su tipično hollywoodski, a Zappina muzika, u pojedinim delovima, precizno odslikava L.A. trash kulturu.
Druga strana medalje "Grada Snova" je da je to najružnije, najzagađenije mesto na zemlji. Uprkos činjenici da je u njemu nastalo mnogo inovacija u muzici, L.A. je ipak samo pratio trendove, nije ih stvarao. Do 1967. godine, psihodelična rock scena u L.A. bila je kopija onoga što se dešavalo 400 milja dalje, u San Franciscu. Ranije je L.A. uvek uspevao da bude centar trendova, čak i kad ih nije stvorio, međutim, razvojem San Francisco zvuka i kulture to više nije bilo moguće. Velike kompanije su iznenada postale svesne da se glavne stvari dešavaju u San Franciscu, i da tamošnje grupe ne predstavljaju samo lokalne atrakcije, već da stvaraju muziku koja slušaoce celog sveta pogađa u žicu.
Muzička scena San Francisca nije nastala preko noći. Kao i Liverpoolski sound pre njega, ovaj muzički fenomen ima svoju istoriju. Većina San Francisco bendova je postojala više od godinu dana kada je 1967. godine počeo veliki porast interesovanja za njih, a većina muzičara se od početka 60-ih bavila muzikom. Da li je postojao autentični San Francisco sound, pitanje je za diskusiju. Većina grupa je svirala električnu mešavinu folk rock-a sa dodacima pozajmljenim iz jazz-a, blues-a, istočnjačke, pa čak i klasične muzike. Za razliku od L.A. bendova, koji su uglavnom bolje zvučali u studiju, bendovima iz S.F. je živi nastup bio mnogo važniji. Muzika je bila spontana, lepršava, vrlo često sa dugim improvizacijama, i nazvana je acid rock. Važnije od same muzike je ono što je ona predstavljala: nove odnose između izvođača i publike i novu ideju o mogućnostima rock-a.
Veliki L.A. - S.F. susret odigrao se juna 1967. na Monterey Pop Festivalu. Mada je L.A. organizovao festival i uprkos učešću grupa The Byrds i Buffalo Springfield, pokazalo se da su grupe iz San Francisca prave zvezde, Grateful Dead, Jefferson Airplane i Big Brother & the Holding Co (sa Janis Joplin), Monterey je bio prekretnica. Posle festivala, ljudi iz A&R su preplavili San Francisco, jureći i nudeći ugovore za snimanje svakome ko je imao dugu kosu. Leto ljubavi je stiglo u San Francisco i barem za neko vreme, grad je postao muzički centar Californie i sveta.
