Svojevremeno sam, što iz dosade, što zbog nemogućnosti da nađem pristojan posao, konkurisala za poziciju PR-a u jednoj modnoj kući. Sam oglas me nije nešto privukao jer se ježim od svega što ima veze sa modom i trendovima ( časopisi za glupače koje ne mogu same da izvale šta im stoji, a šta ne, žene fudbalera koje diktiraju trendove mukicama koje sanjaju da se udaju za fudbalere, feminizirani isfenirani stilisti od kojih bi strašilo s motke pobeglo, itd, isl ), ali ta sama pozicija PR (public relation) nekako se kodira kao lagan, fensi i zanimljiv posao, savršen za devojku koja više nije ni klinka, a ni baš pred udajom – treba li podsetiti da je u civilizovanom poslovnom svetu ta kategorija na mnogo ozbiljnijem nivou?

Elem, ja poslah svoj CV ne očekujući poziv za razgovor koji je usledio veoma brzo. Obukla sam jednu od svojih biznis-cica kombinacija iako se nisam nadala da će razgovor biti produktivan-već sam zamislila gomilu jeftinih curica koje je neko preporučio, uobičajen scenario ako tražiš posao u Srbiji. Međutim, na razgovor je došlo pet ili šest devojaka. Počele smo da ćaskamo i ispostavilo se da smo sve tu negde srodne: fino izgledamo, imamo manje od 30, privodimo visoke škole kraju, radile smo slične poslove... Jedna po jedna je ulazila u kancelariju predviđenu za razgovor, i svaka je po izlasku prenosila impresije: da su direktor i HR jako ljubazni i da je razgovor prošao veoma prijatno. Na kraju smo ostale ja i jedna mišica (mišica je termin koji  koristim za neuglednu, neofarbanu devojku koja se ne bi izdvojila iz okoline ni kad bi stavila šlem roze rendžera na glavu).

HR nas je obavestio da on i direktor žure na neki sastanak, i da će razgovor sa nas dve obaviti istovremeno.

   Ušle smo u space office, upoznale sa dišom i počele izlaganje o svojoj poslovnoj istoriji. Ja, naviknuta da svuda i uvek nastupam prva, jer sam apsolutno nezasenjiva,počeh...radno iskustva, zaduženja koja sam imala, periode zaposlenja, lične osobine bitne za razvoj karijere...napomenula sam da pohadjam kurs engleskog  jer želim da popravim svoj izgovor, pritom ne skidajući svoj šarmantni poluosmeh sa lica...

   A onda se mišica oglasila...

Kao prvo, to nije bio govor pripadnika ijekavskog narečja...to je bilo meketanje kombinovano s podvriskivanjem... Malo pažljivije sam pogledala dotičnu i primetila iskrzanu kosu, prašnjav kaput, izgrickane nokte, i u sebi počela da joj se podsmevam na sebi svojstven način ( ''Ti, lutko, možeš da budeš PR kafane ''Zadnja nada'' u Velikom Gradištu,hahahaha...'').

Navela je da tečno, čuj tečno, savršeno govori engleski, razmišlja na italijanskom, šali se na grčkom, u slobodno vreme korespondira na španskom, a dala se i na učenje arapskog, jer joj, jelte, jezici odlično idu ( ja za svojih 26 godinu nisam srela osobu koja govori više od tri jezika a da pritom nije diplomata ili osoba koja nije videla pola sveta, a upoznala sam stvarno mnogo impresivnih ljudi u tom smislu).

Radila je ''dolje''  kao menadžer restorana četiri godine (što je nemoguće proveriti, jer se tamo restorani otvaraju i zatvaraju često koliko i ormar prosečne namiguše), i sve u svemu, mlada dama ima iskustva na rukovodećim pozicijama...

HR je posmatrao zadivljeno, a diša se smeškao blagonaklono, kao neki ponosni roditelj.

A onda je navela klub u kom je radila kao menadžer, dodavši da je to čudno ljudima, jer im ne ide u glavu da takva lutkica može da obavlja posao predviđen za nekog čeličnog i otresitog muškarca.

Ta činjenica ni meni nije ušla u glavu, jer sasvim slučajno poznajem čoveka koji je tamo menadžer, ni manje, ni više već od samog otvaranja, i jedine pozicije na kojima je moguće zaposliti se su šanker, konobar, garderober i slično...

Dodala je još gomilu koještarija, koje, nažalost, nisam uspela da zapamtim...

Njih dvojica su je posmatrala kao da je neki mesija, a onda su počeli prezentaciju svoje firme, pozicije za koju je raspisan konkurs, uslovima rada i očekivanjima od osobe koju odluče da zaposle. Pritom su sve vreme gledali u nju, ne pogledavši ni na sekundu u mene. Osetila sam se kao neka biljka u saksiji koja krasi njihovu svemirsku staklenu kancelariju i odlučila da borim za taj posao, iako ga isprva nisam želela, ali, moj trud je bio bez učinka. Nisu me nijednom pogledali. Ubrzo su nas ispratili, zahvalili na vremenu i napomenuli da će pozvati osobu koja je najbolje prezentovala sebe.

   Pred očima mi je sevalo belo od besa, u tri koraka sam stigla do lifta i istrčala na ulicu. Kao po difoltu, oblaci su bili gvozdeno sivi, i počela je da  rominja ona sitna, zla kiša. I tada sam počela da plačem. Ne zbog tuge, potištenosti, ljubomore ili nekog sličnog razloga. Plakala sam jer sam bila poražena.

Svakakvih stvari je bilo u mojim putešestvijama: različitih poslova, šefova, kolega...bezbroj puta sam morala da se dokazujem, klimam glavom i smeškam se dok sam htela da vrištim od besa i netrpeljivosti, za dobru platu radila kao nadničar, i za lošu kintu davala sve od sebe, jer, sve se to negde vrati, i pametan čovek sve što nauči i savlada zna da kasnije primeni. Sećam se i da sam se onomad sebi zaklela da ću završiti fakultet, i da mi više nikada neće biti šef osoba koja govori odozgore i meša jer i jel, ali sve te moje epizode je pratio jedan lajt motiv: Ok lutko, ovo ti je bila lekcija, i ideš dalje! Ali nikada, zaista nikada, se nisam osećala poraženo.

   Kasnije, dok sam drugaru pričala o nemilom događaju, on je počeo da se smeje gluposti zbog koje sam plakala, i ispričao njegov razgovor za posao istog dana. Elem, moj drugar, naočiti dvadesetpetogodišnji momak koji je, uzgred završio veoma težak državni fakultet, otišao je na razgovor, očekujući bar pristojnu ponudu s obzirom na već navedene generalije. Razgovor je vodio klinja koji nema ni dvadeset leta, pritom mu prosipajući pamet kao da je Mendela lično, a posao je bio nešto između portira i obezbeđenja. I moj dragi drug je kao i ja , zamišljao kako klincu skače po glavi, međutim, oboma je u toj situaciji bilo najpametnije da izađemo u grad i nazdravimo nekim apsurdima i zamkama koje nam život smešta, što smo i uradili.

   A sutradan sam okrenula novi list, doduše u Word-u, i sastavila novi CV. Sramežljivu devojčicu na fotografiji je zamenila osoba sa  pobedničkim pogledom, savršeno isfeniranom kosom i blistavim osmehom.

Moja stara zanimanja su dobila neke nove nazive, naravno sa mnogim engleskim odrednicama, mislim, svet se menja, zar ne? Kao lične osobine navela sam sve one stvari koje prijatelji i meni dragi ljudi misle o meni: ambiciozna, verbalno fluentna, uporna, motivisana, fer igrač, jednom rečju, cura zmaj!

Preskočila sam da baratam pomalo francuskim i italijanskim, razumem tekstove na staroslovenskom i ćaskam na makedonskom pošto mi je to bio ispit na faksu, evropsku kuhinju imam u malom prstu, još mi fali autorska emisija, i u slobodno vreme izučavam preplet religije, istorije i etnologije.

To ću sačuvati za naredni intervju.