:) https://www.blogoye.me/sonjita/ sr Sat, 18 Jul 2026 14:33:15 +0200 BlogOye! Pre nekih desetak godina u miloj nam Srbiji odjeknuo je termin od koga se u početku svima dizala kosa na glavi, da bi na kraju postao simbol prestiža i trenda: metroseksualac. Svaki muški primerak koji je u kupatilu imao piling za lice i depilirao predeo ispod pazuha bejaše deklarisan kao ‘metero’ (po neupućenima) ili pešovan, za one koji vole grublje podele. U međuvremenu, desilo se nešto, da danas, ex grubijani i mačo tipovi po ponašanju i delovanju imaju manje muževnosti od prosečnog homoseksualca. Sa zadovoljstvom gledaju romantične komedije, kupuju jogurt sa 0,00 masti, ogovaraju ortake, prepucavaju se po forumima. Nikada neću zaboraviti vapaje moje jako dobre drugarice kada je trebao da se desi famozni prvi put: ‘I tako sam ja ležala gola u krevetu dobrih par minuta, dok je on strpljivo skidao svoje narukvice, prstenje, ogrlicu, i uredno složio garderobu’. Godinama se smejemo tom nemilom incidentu (treba li napomenuti da puknem od smeha kad god vidim dotičnog V u gradu), međutim, situacija je za plakanje. Žene su, jelte ‘tele da budu jake, i postale su, muškarci su počeli da se povlače i postaju ulov, žene su se, gle čuda umorile od toga da budu predatori, valjda što im nokti pucaju, i počele da kukaju za izumrlim alfa mužjacima koji danas ne mogu da prežale zašto se više ne snima ‘Vil & Grejs’. Suština je zapravo, jako jednostavna. Ovaj svet u koji smo bačeni je tajna i misterija sam po sebi, međutim, to nama nije bilo dovoljno, pa smo rešili da zakomplikujemo i nas same, i od našeg odnosa napravimo metafizičku problematiku, u kojoj se izgubio muško-ženski princip, identitet, a i ta ljubav, na kraju krajeva. Ja sad malo vise trabunjam, obećala sam trikove… :) • SMEH,KIJANJE, EJAKULACIJA- Ljudi koji se zarazno smeju su vise nego omiljeni u društvu. Međutim, ako ti u ličnoj karti piše da si muško, a smeješ se kao gramofonska ploča Izvorinke Milošević puštena unatrag, menjaj to kako znaš i umeš! Pogotovo ako se lupaš po kolenu i prekrivaš dlanom zube dok se smeješ! Ok, smeh je iskrena reakcija, bar bi trebalo, ali malo modifikacije neće ga ubiti. Isto važi i za kijanje. Ako zvučiš kao devojčica iz trećeg osnovne, i pritom kažeš ‘Apćiha’ ili tako neki prigodni usklik, ne čudi se ako ti niko u društvu ne kaže nazdravlje-za takvu osobu leka nema. Što se tiče poslednje stavke iz podnaslova, ni tu nema puno dileme. Pokušaj da u veličanstvenom trenutku uhvatiš svoj izraz lica. Izgledaš li kao riđokosi bucmasti pegavi dečak kome su upravo javili da nije prošao na regionalnom iz fizike? Zvučiš li kao veverica koja se nagutala helijuma? E, pa odmah da ti kažem, to će saznati sve njene drugarice. I drugarice drugarica. I smejaće ti se kao što se ja smejem gorepomenutom V. Zato, pamet u glavu, i u ma kakvom zanosu bio, imaj u glavi lik Silvestera Stalonea, zamisli kako bi on finiširao. • VOŽNJA- kažu ljudi, da se može zaključiti kakva je ko osoba u krevetu po načinu na koji devojke plešu i muškarci voze auto. Koliko znam, ovo nije naučno potvrđeno, međutim, obzirom da ljudi u to veruju, nema razloga da i ti ne usvojiš. Ok, vezivanje pojasa podržavam, ali, definitivno ništa ne ubija muškost kao nesigurna vožnja, što bi se reklo ‘ko po jajima’. Daj mu ga malo po gasu, secni u krivini (naravno, ako ne voziš firmin auto), pa nije od plastike da se raspadne. Jer vidiš, ako tvoja lady na osnovu tvoje vožnje zaključi da si siguran i držiš sve pod kontrolom, u rekordno kratkom roku će biti poslušnija od menjača. Ovo naravno ne znači da treba da divljaš, već da pokažeš zube tamo gde je potrebno (uostalom, zamisli devojku koja nabada na štiklama-to je ekvivalent muškoj nesigurnoj vožnji). • DIJETE- Aman, bre! Počeli ste da čupate obrve i nosite antiperspirant u kolima, trčite na step traci dok gledate seriju, pa još i dijete hoćete da nam uzmete? E, ne može! Jogurt bez masti, voda sa kalcijumom, majonez sa maslinovim uljem, pa šta još vise hoćete, integralni burek? Koliko li se samo devojaka osetilo očajno kada su posle burne noći umesto slanine sa jajima dobile ptičiju porciju pahuljica sa nemasnim mlekom? Dakle, neće ti krvna slika biti bolja od redukovane, već od kvalitetne ishrane! Batali sve te kancerogene derivate na kojima piše 0, uostalom, devojka očekuje da TI nju ubeđuješ da joj to nije potrebno. Komadinu bifteka na tacnu, i vozi! A ako te i dalje brine hoće li ti čuka zaribati pre 4 banke, u boljim apotekama se vrši merenje masti u organizmu, pa izvoli! • TRENDOVI, TRENDOVI-Eva Longorija još ne planira bebu. Hit u svetu-fehg shui automobila! Nikolaj Čaušesku je bio na korak da uništi svetsku masoneriju. Bla, bla, bla…Što zbog interneta, što zbog drastičnog opadanja testosterona u vas, sve se vise pretvarate u ženetine koje bi sve da znaju. Naučnici su rekli da je kod ljudi koji piju kafu na prazan želudac veća verovatnoća da im u starosti uraste nokat (btw, jel se zapitao neko koliko ti naučnici žive). Rington ti je Lady Gaga i ‘Alejandro’. Ako žena u trudnoći jede dosta gorgonzole veća je verovatnoća da će dete biti talentovano za flautu. Alo, bre! Jesi li muško, ili šta? Instant internet google znanje može da bude samo zanimljivo. I to samo ponekad. Ako se hvališeš bespotrebnim nedokazanim tvrdnjama neminovno ćeš ostaviti utisak osobe koja je tek otkrila svet i počela da razmišlja. Drži se proverenog za početak (kao što rekoh, žene se pale na provereno, sigurno, egzaktno). Ako neko u društvu počne da balavi o masonima i tajnim organizacijama, ti ga preseci s nekim Ćorovićevim istorijskim podatkom, a zatim sam sebe demantuj nekom Deretićevom tvrdnjom (da ne ispadneš ostrašćen). Ne pratiš nešto fudbal? Pokrij se po ušima, i bar kad je neko prvenstvo, glumi da te ti zanima. Muško si zaboga! Treba da razmišljaš kako ćeš da obezbediš sebe i potomke, a ne da li će Madona da uvuče Kruza i ženu mu Kejti u kabalu. Naravno da ne treba da budeš van svih trendova i tokova. Svake sezone, čisto radi fazona, kupi neki aktuelni komad garderobe i namunji neku muziku za auto, i bićeš vise nego moderan. Uskoro će tvoja ženka da se hvališe kako pored sebe ima pravog, neprskanog mužjaka, koji je u isto vreme tako moderan i savremen. A naučnici, nutricionisti, beta pajseri i urednici časopisa će da te promatraju i pokušavaju da zaslepljenom svetu objasne kako ti to polazi za rukom. Wed, 11 Aug 2010 13:54:00 +0200 https://www.blogoye.me/sonjita/80594/ DEMOKRATSKA STRANKA: On je jedan uglađeni đuvegija, u košulji na kose pruge i laptopom ispod miške-od kog se ne razdvaja. Završio je neki državni fakultet, čamio je četiri godine maštajući o lepom životu i sada je došlo njegovo vreme. Realno ne bi dobio posao ni preko omladinske zadruge, ali zahvaljujući podršci stranke radi kao merčendajzer, kurir i kafe nosač. On zna sve, koje boje brus nosi Kondoliza, budućnost svetske ekonomije, da je Nicole Scherzinger zapravo muško. Kako ga smotati? Postavljaj mu pitanja. Postavljaj mu pitanja. Postavljaj mu pitanja. Kada ćemu ući u Evropu? Koje beneficije ćemo dobiti? Kako Jeremić izlazi na kraj sa svim tim šljamovima u srpskoj politici? Da li Boris vara ženu? RADIKALNA STRANKA: Poslednju dnevnicu sa građevine on je potrošio na Šešeljevo najnovije delo ’Stavio sam karu u Del Ponte Klaru’. Svaki dan u 5 sati sa komšijom sa prizemlja on odlazi na Trg da se najebe majke plaćenicima i izdajnicima. Omiljena muzika mu je Baja Mali Knindža, hrana krvavice, knjige, naravno, sve od Šekija. Kako ga navatati? Odgaji dlake na nogama toliko da možeš da staviš nadogradnju na njih. Takođe su i nausnice poželjne. Naročito se pale na preuzak brus iz kojeg kipi salo ispod miške. Fetiš im je miris zaprške na tebi i napola izguljen lak na noktima. LDP: Večiti student, ili godinama nezaposlen, ljubitelj elektronske muzike. Omiljeno doba dana čil aut, vrlo verovatno ima probušenu usnu ili izvučene pramenove. On zapravo i ne zna za šta se zalaže. Đinđićevu sliku tura kao profil na netu, kune se u njega ( iako je Điki doktorirao i bio otac dvoje dece, ovaj se neće nikad ženiti jer nam je zemlja sjebana). Smrtni neprijatelji su mu Mišković, TV Pink i Ceca, iako bi istom tom Miškoviću dušu prodao samo kad bi se malo povatao sa nekom koja liči na Cecu. Kako ga navatati? Nikako. Jednostavno ga pokupiš sa neke raspale žurke i počneš da balaviš kako nikad ne bi bila sa nekim tipom u bembari ili ne daj Bože fudbalerom. DSS, G17+, NOVA SRBIJA i ostali: Ne poznajem nikog, ili su užasno neinspirativni, pa ih ne registrujem. SPO: On je zapravo član Spo-a još iz doba jaslica. U obdaništu je udario vaspitačicu u stomak zato što nije htela da ga pusti na demonstracije. Vukove knjige su uredno poređane na polici sa finim slojem patine preko njih ( ipak mu je najdraže štivo ’Tajne srpskog džet-seta’). Vuka poznaje bolje nego rođenog oca, maltene ga i voli više od njega. Film ’Nož’ je protumačio tako da treba pobiti sve muslimane dok im se seme ne zatre. Spava u majici sa Daninim likom, a potajno mašta da naprave Barbiku sa njenim likom. Kako ga navatati? Navataće on tebe. OBRAZ: Do juče je urnisao stolice na Zvezdinom stadionu, a danas je njegova pokretačka energija dobila svoj produhovljen ton. Iako školovanje nema bitnu ulogu u njegovom životu, ozbiljno se posvetio reformi srpkog književnog jezika, i izbacivanju te pošasti i kuge, jednačenja suglasnika po zvučnosti. Istetoviran je svecima i religioznim simbolima, Kosovo je prisutno u svakoj njegovoj rečenici (iako ne zna da nabroji tri manastira na njemu), u slobodno vreme sluša pesmice o klanju muslimana i Hrvata ( iako se Nebojša Krstić zalagao za produhovljenje i prosvećenje naroda uz očuvanje nacionalne svesti). Kako ga navatati? Nikako. On je zapravo zaljubljen u Ivanu Žigon i njenu rusku dušu rastrganu zverskim papcima sa žigom nečastivog. U najboljem slučaju ćeš mu poslužitit da se istrese. TITOISTA: Ćale mu je verovatno bio faktor u nekom sjebanom preduzeću. Živi u zajednici sa roditeljima, neudatom sestrom, šizofreničnom tetkom, koker-španijelom, pekinezerom i dedom i babom. Svima balavi o vremenima kada se dobro živelo i kada je čovek spavao na parku bez bojazni da će mu se nešto desiti pritom se ne pitajući koja to budala svojevoljno spava na klupi. Životna želja mu je da ode na Kubu, verovatno ima Kastrov tatu na plećki, nesvestan toga da bi se i on skinuo i gaće i igrao tango na ulici kad ne bi imao od čega da živi i gde da radi. Kako ga navatati? Kupi rečnik Yu mitologije i bulazni o tome kako su četnici zapravo potomci jedne kineke sekte koja pretenduje da razjebe ovaj svet do kraja. Fri, 18 Sep 2009 13:33:00 +0200 https://www.blogoye.me/sonjita/68565/    Te noći sam sedela sa drugarima u bašti jednog beogradskog kafića. Sa njima je i bio neki lik koga sam tada videla prvi put. Pili smo pivo, pričali o svemu i svačemu, kada se neznanac oglasio: ’Gde je ovde klonja? Moram da šoram!’ Pogledala sam ga začuđeno nadajući se da će se nasmejati i reći da se zezao, ali ne, bio je mrtav ozbiljan. O Bože...još jedan Kurton, pomislila sam. Ko je Kurton? E, to je duga priča... Beše to pre neke četiri godine, mislim. Bilo je neko hladno vreme, između tri i četiri ujutru, i ja sam se sa drugaricama vraćala iz grada. Usput smo čule muziku da gruva iz nekog kluba, ove dve su zapenile da uđu, ja nisam htela (da se ne lažemo, ne zato što je kasno, već što su se tamo skupljali klošari najgore vrste). Stajale smo tako pored ulaza dobrih par minuta, kada spazih nekog momka kako napadno gleda u nas. A zatim se oglasio: ’Gledaj ih, života ti...njih tri kontaju ko će da ih uvede unutra. Ej, to je po 200 dinara za svaku...znači 600. Onda im unutra platiš po piće. To je još 600. Ako se odlučiš za jednu od njih, računaj i piće preko nedelje, bioskop, znači, to je već oko 2000. A gde su tu kurtoni? Pošto su oni?’ Definitivno nisam mogla da poverujem u to što sam čula i počela sam da se smejem kao najveća  budaletina. Pošto su kurtoni? Živote! Sudbina je udesila tako da počnemo da ašikujemo sa njegovim drugovima, i tako se desio jedan od najluđih perioda u mom životu. Naime, celo to društvo su činili sasvim ok momci, osim njega, kome dugo nisam uspela da zapamtim ime, već sam ga jednostavno prozvala Kurton, što su ostali zdušno usvojili. Često smo svi zajedno zujali po gradu, pravili kućne žurkice, a Kurton je naravno, bio zvezda. Evo nekih njegovih krucijalnih stavova... Sve devojke su lake. Izvedeš ih par puta na piće, i već su reš pečene. Zašto ja to ne radim? Ne pada mi na pamet. Pitam je oće li da se kresnemo, ako oće-oće, ako neće, šta joj ja mogu. Posao? Ma ajd molim te...zna se kako se posao dobija u ovoj zemlji. Završiću ovaj fakultet, a onda ću da se uvalim kod nekog privatnog advokata i da mlatim soma evra mesečno. Ono što nije bilo jasno meni i mojim drugaricama je to, kako su ga ovi momci uopšte mogli trpeti. Ako ne nasrće na neku devojku, on počinje da je vređa, a ako ni to nije slučaj, on traži raspravu sa bilo kim iz društva. Njegovi drugovi su rekli da ga poznaju ceo život, da su ga prihvatili jer je jednostavno takav. Par puta smo mu postavile neka sasvim logična pitanja kao npr, zašto ne sagleda bolju stranu života, ne nađe neki poslić, bilo kakvu devojku, jer je nemoguće da je ceo ovaj svet previše loš za njega. Ali, taj je terao svoje. I tako je Kurton postao univerzalni profil u koji se neko manje ili više uklapao.    Kurton sa početka priče? Mislim da je jako blizu originala. Ne sećam se o čemu smo zapravo pričali, kada se oglasio: ’Pink? Pa to je najveće zlo na ovom svetui! To mi je najveći neprijatelj!’ OMG...em što je Kurton, em ima izmišljenog neprijatelja u glavi... ’Čekaj, za taj tvoj problem sa Pinkom postoji jednostavno rešenje. Ne gledaš ga...Uostalom, dosta su napredovali u odnosu na prethodnih par godina, čak je i ’Grand’ postao umiven...’ Nisam ni stigla da završim rečenicu, on je nastavio u svom maniru... ’Misliš da je daljinski rešenje, a? Misliš da je normalno da devojkama sugerišu da budu plave i navataju fudbalere?’ Umalo da izustim da kad bih morala pre bih izabrala nekog fudbalera nego luzera kao što je on, ali sam se ogradila na vreme. ’Pa vidi, ako je nešto pošast, to je svakako RTS2. Prikazuju li išta normalno osim utakmica? ’Trezor’ i snimci Titovih proputovanja, dok je nama vrhunac apsolventska ekskurzija? Šta ćemo sa onim zračenjem mozga prethodnih dvadesetak godina kada su širili versku i nacionalnu netrpeljivost?’ Tada je shvatio da mu Pink nije dovoljno jak uzrok za njegov propali život, pa se prebacio na ljude koji su došli u prestonicu iz unutrašnjosti. Rasprava se proširila na celo društvo. Uživala sam. ’A jesi li ti momče putovao negde po svetu? Posetio neku svetsku metropolu? Možeš li zamisliti Njujork  bez svih onih ljudi ’sa strane’? Na šta bi ličio? Uostalom, iz kog si kraja Beograda?’ Promrljao je neku čuku kao prebivalište, pritom otkrivajući o sebi više nego što je želeo. Senjak, Dedinje i Nbg do pre 50 godina praktično nisu postojali, a kamoli dalja prigradska naselja iz kojih potiče. Toliko o njegovom gradskom poreklu. Neko ga je zatim upitao zašto ne nađe neki posao. ’Molim? Ja da radim bilo kakav posao? Ne dolazi u obzir kad mogu da biram!’ Tada mi je pukao film. ’Ajde da rezimiramo dosadašnju priču...imaš 30 godina, studiraš po drugi put, ali ovaj put privatna prava, i nijedan posao nije dovoljno dobar za tebe? Pa znaš li šta sve ljudi rade sa završenim fakultetima, mnogo težim nego što je tvoj?’ ’Nemam 30, nego 32 godine. Neću da se cimam za male pare. Ja zaslužujem mnogo više.’    Ako upitate neku grupu mladića kako bi želeli da prožive narednih par godina, odgovori bi se mogli podeliti u dve grupe: 1) nekima bi cilj bio da promene što više devojaka, zarade što više novca i sa merakom ga potroše, putuju po svetu 2) drugi bi pak, naveli da žele da završe fakultete ili se doškoluju, izgrade karijeru, finansijski se obezbede. Ali niko normalan, garantujem, ne provodi najlepše godine svoje mladosti tražeći krivce za svoje neuspehe, i uzroke svog nezadovoljstva. S druge strane, u šta nam se to pretvorila omladina, kada ispred sebe nema ama baš nikakav cilj, čak ni neki banalan? Sasvim logično je ovu pojavu pripisati ispiranju mozga i navikavanju na činjenicu da si luzer i da nećeš postići ništa, međutim, slučaj koji ću opisati demantuje sve postulate zdravog razuma. Kobilu sam upoznala na nekom rođendanu (ako se nečega grozim, to su debele, bahate, muškobanjaste devojke, te im zato tepam ovako). Ma nismo stigli ni roštilj da raspalimo, kad izusti kako održava liniju jer je smršala 40 kilograma. Majko mila, na šta si ti ličila kada si sada 40 kilograma lakša? Nadam se da neko sada neće pomisliti da sam licemerni skot što ismevam nečiju debljinu, ali ono što mene iznova zaprepašćuje je to zašto neko najlepše godine svoje mladosti i detinjstva provodi sabijajući slatkiše u guzicu i gledajući Kasandre? Ubrzo se tema razgovora sa njene debljine i čudesnog mršavljenja prebacila na fakultete i traženje posla u miloj nam Srbiji. Kobila je završila faks. Ali za nju nema posla. ’Kako bre nema, pa možeš trista poslova da radiš sa svojim faksom, oglasa ima koliko hoćeš?’ O, pa neće ona da radi bilo šta. Ona zapravo ne želi da radi ni ono za šta je kvalifikovana. ’Uostalom, zašto da radim kad ne treba da razmišljam o novcu? Dok me drugi izdržavaju, ja sam mirna.’ Kurton u kravljem obliku. Zašto da radiš? Pade mi na pamet da joj predložim da se pridruži ’Porodici bistrih potoka’ ( to su budale svoje vrste koje žive u podnožju neke planine, bez struje, vode, ostalih pomagala, igraju neke predstave sa namerom da se ostatak sveta zapita kuda ide, i polemišu o besmislu moderne egzistencije). Ali sam se zaustavila. Neko ceo život provede tragajući, radeći, trudeći se...i ne postigne ništa. Neko postigne jako mnogo. A neki pak, skončaju, a da pritom nisu uradili niti se potrudili ni oko čega u vezi svog života. Više ’leba za nas, mrave. Zbogom trutovi.   Thu, 10 Sep 2009 10:13:00 +0200 https://www.blogoye.me/sonjita/68296/        Najgore što može da se desi jednoj ženskoj osobi je da joj se pokvari neki od kućnih električnih uređaja baš u trenutku kada joj je najpotrebniji i kada je sama u stanu, naravno. Treba li pogoditi da se to i meni desilo? Elem, jednog popodneva, čuh neverovatan prasak u svom kupatilu. Nije ni trebalo da pogađam, beše to veš mašina koja je radila. Prvo što mi je palo na pamet bilo je da proverim osigurače. Nekako sam dovukla merdevine, uzverala se uz njih i vratila osigurač u prvobitnu poziciju. Tada se čulo još jedno 'bum', i meni je sinulo da bi trebalo prvo isključiti mašinu, a zatim se ponovo baciti na osigurače. Tako sam i uradila:isključila mašinu iz struje, ponovo se popela na merdevine i vratila osigurač koji se više nije bunio. A da li je sad smem ponovo uključiti? Ni par minuta nije prošlo, kad zazvoni telefon. Na liniji je bio jedan višegodišnji udvarač s pradlogom da provedemo veče na njegovom brodu. 'Ma zoveš kao da znaš da sam u nevolji',rekoh.'Vidi,umalo da poginem maločas, i zato mi sad treba tvoja pomoć'. Iznela sam mu svoj slučaj do detalja, na šta je on uzvratio da nema pojma o struji i osiguračima. 'Ali zar ne sređuješ stan ovih dana? Zar nisi rekao da svaki dan lupaš i popravljaš sa majstorima?' Da, u pravu sam ja, reče on, kupio je stan i sad ga sređuje, ali on se u tu materiju razume prilično površno. Odbila sam njegov poziv po ko zna koji put s izgovorom da već imam nešto isplanirano, što je na kraju krajeva bilo tačno. Marko! Pa da, treba da se vidimo večeras! Marko je moj divni drugar koji po mojim standardima važi za izuzetno pametnu i sposobnu osobu. Pozovem ja lepo njega, ispričam svoju dogodovštinu na merdevinama u nadi da će mi dati pametan savet, koji je uključivao dve stvari: pozvati majstora ili uključiti mašinu? 'Ma nemam ti ja o tome pojma! A što ne pozoveš majstore?' Bravo, genije, znam i ja da treba pozvati majstore, samo ne znam koji bi došao petkom u kasno popodne. 'Vidi, pošto si vratila osigurač, proveri da li radi utičnica...ali nemoj da staviš kabl od veš mašine, nego nešto manjeg napona, npr. punjač za telefon...' Opet me je oduševio svojom inteligencijom, ali je u svakom slučaju morao biti na vezi dok isprobavam punjač, za slučaj da me sprži grom. Pošto se iz ovih redova može zaključiti da nije, sledeća dilema beše: pošto utikač radi, smem li da stavim kabl od mašine u njega? 'E, tu ti već ne mogu pomoći...pa pozovi nekog drugog, sigurno ima neko ko zna...' Bacila sam se na proučavanje svog telefonskog imenika. Ivan! Pa da, kako se ne setih ranije!? Ivan i ja smo radili u istoj zgradi, a on je bio neki lik za sve, šefić koji se tu i tamo švrćka, proverava da li je sve u redu i reaguje ako to nije. 'Jao ribo, gde me nađe, pa ja ti o veš mašinama nemam pojma! Da si me za nešto drugo zvala, možda bih ti i pomogao, ali...' Nanovo ja njemu objasnim da se tu ne radi o veš mašini, jer je ustanovljeno sledeće:osigurač je na mestu, utičnica radi, ali da li je opasno uključiti ponovo veš mašinu? 'A zašto ne uzmeš produžni kabal i uključiš mašinu u njega? Ako je neki kvar u zidu, što ne probaš iz drugog izvora?' Ta ideja mi je zvučala logično, međutim, šta ako je ipak do mašine i desi mi se nešto? 'Čekaj, što ne pozoveš dečka? Pričala si da se on razume u sve i svašta...Niste više zajedno? Znač...' 'Tutuuuuuuuu....' Nismo više zajedno. Saša! Kako se njega ne setih odmah? Saša je moj bivši momak koji  studira tu struju i komunikacije i zna da sređuje računare i svoj motor kad se pokvari. Pošto sam direktna, preskočila sam deo šta ima novo i odmah prešla na stvar. 'Pa možeš da je uključiš...ne bi trebalo ništa da se desi, osim...' Najednom se setih zašto sam ga ostavila-zbog te neodređenosti i neodlučnosti. Osim čega? 'Pa u krajnjem slučaju ona može da se zapali. Ako se ne plašiš malo varnica, probaj...'    Tada se setih svog detinjstva koje je na neki način obeleženo ćaletovim lemilicama i onim šrafcigerima koje kad gurneš i struju sijaju ako nema kvara. Ja se i ne sećam da je kod nas dolazio majstor ili da je nešto odneto na popravku, osim televizora. Za sve je postojalo rešenje, pritom, moj otac nije majstor, već ekonomista. Kada bi veš mašina ili takva neka zverka počela da brlja, tada bi dolazio stric Mirko, koji takođe nije neki serviser, već inspektor. Šta se to zaboga desilo? Da li su ti momci ikad pokušali da poprave daljinski upravljač, video rikorder ili kakvu  sličnu sitnicu kad se pokvari? Da li su njihovi očevi znali da poprave neku kućnu stvarčicu? Možda nisu imali tehničko obrazovanje? Možda ih ih je razmazila civilna vojska? Ma nije valjda da ne znaju ni gumu na autu da promene?     Rešila sam da zaboravim veš mašinu i današnje momke na neko vreme, bar do ponedeljka. Bacila sam se na doterivanje za grad i kalkulisanje s garderobom koja mi je bila na raspolaganju.U ponedeljak sam se čula s gazdaricom i zamolila je da mi pošalje majstora. 'Dete, drago, pa uključi je! Vidi, ti novi osigurači upravo služe da spreče belaj kad dođe do preopterećenja ili kratkog spoja. Čak i ako je do veš mašine, oni će ponovo iskočiti da bi sprečili neki kuršlus. I meni se nešto slično desilo pre izvesnog vremena, vratila sam osigurače, uključila ponovo, i radi.' 'Sigurno?' '100% !' Skupila sam garderobu za koju mi sigurno ne bi bilo žao kada bi je pojela zla veš mašina, i pozvala brata da pritisne to famozno dugme ispod narandžaste lampice. Počela je da prede kao nemačka 'Singerica'. U trenutku dok ovo pišem, ona već pere svoju treću turu, i zaista mi je žao što sam sumnjala u nju, umesto u njih.   Wed, 09 Sep 2009 10:22:00 +0200 https://www.blogoye.me/sonjita/68266/    Skoro svi znamo ko je bio Platon- filozof iz zlatnog doba starogrčke kulture. Elem, pomenuti filozof je u svom delu ’Gozba’ izneo teoriju koja je zakomplikovala život ostatku planete. Evo o čemu se radi. Nekada davno, tvrdi Platon, nisu postojali polovi (u smislu muško-ženskog sveta). Postojalo je samo jedno biće, koje je u sebi sadržalo i muški i ženski reproduktivni organ. A onda su bogovi odlučili da ih razdvoje, i tako su nastali muškarci i žene. Poenta ove podele se sastoji u tome da svako biće traga tokom života sve dok ne nađe svoju davno izgubljenu polovinu. Obzirom da se Platonu pripisuje nadaleko poznata ’teorija ideja’, ovo zvuči doista ozbiljno, međutim, treba dodati da su filozofi toga doba delovali pod velikim količinama vina. I tako su ljudi počeli da traže. Često suočeni sa porazom, svoje idealne polovine su nalazili u poeziji u smislu muza, ili su se zaljubljivali u sasvim nedostupne osobe. Ulje na vatru je dolio film snimljen sedamdesetih, ’Ljubavna priča’. Zgodni bogati naslednik se zaljubljuje u povučenu siromašnu devojku, ljubav se razvija, uprkos negodovanju okoline. A njih dvoje su savršeno kompatibilni. Zajedno uče, kuvaju, diplomiraju u isto vreme, imaju identičan smisao za humor. Međutim, devojka se oboljeva od leukemije, i u kratkom roku umire. Generacije naših roditelja su ronile suze uz ovaj film koji se jako dugo zadržavao na prvom mestu u bioskopima. I tako je stvoren kult- srodne duše. Mnogi brakovi su se rasturali, mnoge veridbe su prekinute, mnogi su ušli u aferu sa zauzetom osobom, samo da bi osetili draž te toliko zavaravajuće rečenice- ’Da, to je ta osoba’.      Ali, šta determiniše nekoga da bude ’ta osoba’? Često sam naletala na objašnjenje ’on/a je isti kao ja’. Ok, možda je zanimljivo naleteti na obličje sebe suprotnog pola, međutim, ta činjenica automatski upućuje na dve stvari- na sebičluk i egocentrizam. Zašto? Ako za tebe nije dovoljno dobra nijedna osoba na ovom svetu no ona koja neverovatno liči na tebe, to automatski navodi da imaš previsoko mišljenje o sebi, kao i da ne možeš da primiš više od onoga što nekom daš. Zatim, ’isti ljudi’ ne postoje. Mogu da liče, slično se ponašaju, imaju srodna razmišljanja, ali daleko od toga da su isti. Mnogi psihološki eksperimenti sa identičnim blizancima su pokazali da su u pitanju dve sasvim različite osobe. Jer, mnogo je faktora koji grade neku osobu, navešću samo neke- temperament, emocije, socijalno okruženje, psihofizički razvoj, materijalni status... Nasuprot tome, postoji i slučaj ’on/a je totalno drukčiji od mene, ali se savršeno uklapamo’. Još jedan apsurd. Naravno da su ljudi različiti, međutim, insistiranje na različitosti ukazuje na duboko nezadovoljstvo sobom. Ako je nečija različitost upravo ono što te pokreće, ne smatraš li sebe i svoj život dosadnim? I da li ti pokrećeš tu osobu uopšte? Najopasnija varka u vezi srodnih duša je ona o savršenom razumevanju- dovršavanje rečenica onog drugog, slučajevi telepatije, ista interesovanja i teme za razgovor... Kao po difoltu, ovakve iluzije se rasprše brže nego što su počele. Svakom se bar jednom desilo da uđe u komunikaciju sa sasvim nepoznatom osobom i brzo nađe zajednički jezik. Ali, za kvalitetnu komunikaciju je najpre potrebna dobra volja, to jest, ako neko ne želi interakciju sa nekom osobom, neće mu pomoći ni to da je ta osoba ’baš ona’. Nebrojeno puta sam slušala o slučajevima o upoznavanju preko interneta. Kompatibilnost do granica neverovatnog, iste teme za razgovor, slična interesovanja, međutim, ako dođe do upoznavanja, ’hemija’ se izgubi, ako ne odmah, onda zasigurno ubrzo.      Kako god, ljudi nastavljaju da tragaju, pritom se ne pitajuću da li umesto očekivanja da nađu nekog savršenog za sebe oni postanu ta savršena polovina. O čemu se radi? Ako postavite nekom pitanje (uzmimo za slučaj da vrlo iskreno odgovori) šta očekuje od svoje voljene osobe, navešće stvari kako što su sigurnost (materijalna i emotivna), privrženost, odanost...ali, ako upitate tu istu osobu da li zaslužuje te stvari, odnosno, da li može da ih pruži, verovatno ćete ostati bez odgovora. To je iz razloga što su ljudi veoma nezadovoljni svojim životima, i od drugih očekuju da popune određene praznine. Da li je to fer? Teško. Postoji nešto u ljudima što se može nazvati ’konstantno nezadovoljstvo’. Ova pojava nema puno veze sa novcem, bračnim stanjem i karijerom, jer poznajem neke ljude koji su pored svega ovoga i dalje nezadovoljni. Čak i kada nađu partnera koji se uklapa u tu sliku savršene sobe veoma brzo mu nađu mane, i nastavljaju da jadikuju za tim nečim. Erih From je o ljubavi rekao sledeće- Ljubav je rad na potencijalima voljene osobe. Da, ta osoba vas pokreće i inspiriše, ali i vi njoj morate nešto pružiti, inače se samo radi o hranjenju sujete. U krajnjem slučaju, možda ta srodna duša čak i postoji. Možda je, pak, samo izgovor ljudi koji nisu spoznali sopstvenu sreću. Ali, bilo kako bilo, sreća ne dolazi sa nekim. Sreća je u čoveku, ona se ne događa iznenada, ona se postepeno stvara, ona se živi. I svakako je bolje ’u tom stanju’ upoznati svoju polovinu, nego kao očajna osoba koja vapi za svojim spasom. Tue, 08 Sep 2009 09:26:00 +0200 https://www.blogoye.me/sonjita/68236/ Oduvek sam znala ko su oni. Ljudi. Ljudi koji normalno izgledaju, isto tako se oblače, neki su srećni, neki nisu, umetnici, lekari, ostvareni, povučeni u sebe, koji se ipak imaju po nečemu se razlikuju. Oni su homoseksualci. U gradu u kom sam odrasla to nije izgledalo kao krupna stvar, jer je svakog pratio neki glas. Neko je ostavio ženu i malu decu, neko poharao firmu u kojoj radi, neko upustio u vezu sa ženinom najboljom prijateljicom, tako da je, po mom ranom sećanju, biti homoseksualac bila ista stvar kao i biti razveden-dakle, ništa posebno. Bilo je nekih parodija u filmovima 80-ih, međutim, naši programski (da ne kažem režimski) glumci teško da su ikad uspeli da odigraju nešto što nije karikiranje sopstvenih života, tako da su oni došli u isti koš sa rođacima iz Leskovca, ludim komšijama, lokalnim kriminalcima, i ostalim ljudima. A onda se svest o tome promenila. Kod njih. Naravno, puno je razloga za to: uticaj zapadne kulture, muzike, sveprisutnost medija, previše informacija, internet, cela ova priča oko Evropske Unije...(kao i svaki prosečni Srbin, mogu da dodam i malo teorije zavere- uopšte ne sumnjam u to da se neko infiltrirao u njihove grupe, i ubedio da ih ostatak sveta ne podnosi, stoga oni napokon treba da se izbore za svoja prava i pokažu napokon ko su i šta su, jer se to tako radi u svetu). I onda dolazimo do tog trenutka, i do te dve naširoko poznate reči: GAY PARADA. Kao prvo, spoj tih reči je prilično uvredljiv za pripadnike već navedene populacije, jer, šta čovek prvo pomisli kad čuje reč parada? Na slonove u cirkusu, botoksirane pevače s pernatim balerinama, pijanstvo, kič i poznatu curu u belom? Teško mi je poverovati da svaki homoseksualac vidi sebe kao deo kakve parade. Druga bitna stvar se odnosi na to da ama baš svako može da vodi svoj seksualni život kako poželi (ograđujem se od pedofilije, nekrofilije, i ostalih kažnjivih dela) i s kim to poželi. Krevet, soba, zavese, i saučesnik može biti gumena lutka, osoba istog ili sličnog pola, video kaseta, ili neko sa druge strane žice po paprenoj ceni (u tehnike već ne bih da ulazim). Međutim, zašto se ostatak ljudi, (po ovim nažalost uvreženim terminima deklarisani kao STRAIGHT) ne skinu goli, izađu na ulice i u ritmu sambe pokažu svetu da su ponosni na svoje opredeljenje. Imaju pravo, realno. Vekovima se pišu pesme i romani na temu muško-ženske ljubavi, oduvek je to bila tema umetnika, popodnevnih kafenisanja, grafita, pisama, stoga, zašto to i ne obeležiti? I baš ti, nazovimo ih strejt ljudi, od pamtiveka žive u zajednici sa ovim drugima, jer se oduvek znalo za njih ( ko još nije čuo za Sokrata i Platona i njihovo ljubavisanje, pijančenje i filozofiranje). I opstali smo, i mi i oni. Svet pamti mnoge seksualne revolucije-renesansu i one punačke gole tete, hipi pokret i šatore, prvi poljubac na filmu, pojavu bikinija i minića, vibrator i vijagru, tako da je ovo, ponovo započeto pitanje seksualnosti, po meni smejurija. Pitanje seksualne diskriminacije je mizerno u odnosu na ponižavanje ljudi afroameričkog porekla, anatemisanje Jevreja, i u našem slučaju, Roma. Međutim, od krucijalnog značaja je održati gej paradu. Zašto? Ne znam. Kada se digla sva te gužva, moglo se čuti dosta komentara, u pisanim i elektronskim medijima, na internetu, ulici. Tada sam čula nešto što je zaprepastilo ne samo mene, već i dosta ljudi koje poznajem. Jedan sajt koji služi za propagiranje homoseksualnih ideja je dobio (nažalost ne znam da li od države ili neke nevladine organizacije) 250 000 dinara. Da li je to loše? U normalnim uslovima naravno da ne, ali u zemlji u kojoj vlada bela kuga, i živi na hiljade neskućenih mladih supružnika, tako nešto je ponižavajuće i poražavajuće (pošto sam praktična osoba, da sam gej, ja bih te pare uložila u neki fond za povećanje priraštaja, jer bi se time povećala šansa da se rodi još neki homoseksualac). Jednom prilikom sam otišla na pomenuti sajt, čiju sadržinu iz pristojnosti, neću izložiti. Užasnulo me je saznanje da nas posmatraju kao neprijatelje, da su frustrirani što nisu dovoljno eksponirani. Alo bre, rođače, imaš slobodu, imaš partnera, literaturu i kinematografiju, sajtove, klubove, pa šta još hoćeš? Limunadu? I tu dolazimo do poente. Niko ih nije predstavio kao neke frikove. Sami su to uradili. U međuvremenu su mnoge televizije obradile ovu temu u tzv. talk programima, i ne mogoh da se ne obazrem na opasku jedne estradne persone koja je homoseksualce predstavila kao zaštićenu vrstu, jer su to zaboga, uglavnom njeni modni kreatori, fotografi, šminkeri, stilisti. Podsvesno uvreda, sa više oštrica, a evo i zašto. Da bi neko postao kreator/dizajner, potrebno je prvenstveno talenat, a zatim godine ulaganja, truda, i odricanja. Takva osoba radi nešto je cenjeno i lepo i ostavlja za sobom trag. I nije li malo nepravedno nekog ko je talentovan i uspešan predstavljati i vrednovati isključivo po osnovu seksualnog opredeljenja? To je uvredljivo, i za profesiju, i za pojedinca. Jer, homoseksualac nije nesposoban da radi nešto drugo osim da fotografiše, stilizuje i šminka. Kao što je poznato, ima ih u svim profesijama. S druge strane, jako je ružno kategorisati navedene poslove kao 'pederske' samo zbog pojedinaca koji su ih iskarikirali. I tu dolazimo do posebne kategorije: SAMORAZUVERENISEKSUALCI. Zašto bi ijedan normalan i zadovoljan homoseksualac napadno isticao svoju seksualnost i toliko izobličio svoje ponašanje da ono liči na grotesku? Razumem različitost, ali anemičan izgled, razmazanu maskaru, natapirane šiške i helanke zaista ne.Jasno je da postoje oni senzitivniji ili malo ekscentričniji, ali, zašto bi neko zaboga, pravio žalosnu parodiju samog sebe? Jer ovo je ipak, samo i čak- SRBIJA. I ma koliko mi težili i želeli da upoznamo svet i da nas on prihvati, ne treba sve uzimati zdravo za gotovo. I on je nesavršen i ima svoje nus proizvode. S druge strane, svaka zemlja ima nešto svoje, specifično, prepoznatljivo, nepodložno uticajima. Srbija je oduvek imala lepe, zdrave i pametne momke, i ma kog opredeljenja bili, neka takvi i ostanu. Fri, 04 Sep 2009 13:00:00 +0200 https://www.blogoye.me/sonjita/68132/       Svojevremeno sam, što iz dosade, što zbog nemogućnosti da nađem pristojan posao, konkurisala za poziciju PR-a u jednoj modnoj kući. Sam oglas me nije nešto privukao jer se ježim od svega što ima veze sa modom i trendovima ( časopisi za glupače koje ne mogu same da izvale šta im stoji, a šta ne, žene fudbalera koje diktiraju trendove mukicama koje sanjaju da se udaju za fudbalere, feminizirani isfenirani stilisti od kojih bi strašilo s motke pobeglo, itd, isl ), ali ta sama pozicija PR (public relation) nekako se kodira kao lagan, fensi i zanimljiv posao, savršen za devojku koja više nije ni klinka, a ni baš pred udajom – treba li podsetiti da je u civilizovanom poslovnom svetu ta kategorija na mnogo ozbiljnijem nivou? Elem, ja poslah svoj CV ne očekujući poziv za razgovor koji je usledio veoma brzo. Obukla sam jednu od svojih biznis-cica kombinacija iako se nisam nadala da će razgovor biti produktivan-već sam zamislila gomilu jeftinih curica koje je neko preporučio, uobičajen scenario ako tražiš posao u Srbiji. Međutim, na razgovor je došlo pet ili šest devojaka. Počele smo da ćaskamo i ispostavilo se da smo sve tu negde srodne: fino izgledamo, imamo manje od 30, privodimo visoke škole kraju, radile smo slične poslove... Jedna po jedna je ulazila u kancelariju predviđenu za razgovor, i svaka je po izlasku prenosila impresije: da su direktor i HR jako ljubazni i da je razgovor prošao veoma prijatno. Na kraju smo ostale ja i jedna mišica (mišica je termin koji  koristim za neuglednu, neofarbanu devojku koja se ne bi izdvojila iz okoline ni kad bi stavila šlem roze rendžera na glavu). HR nas je obavestio da on i direktor žure na neki sastanak, i da će razgovor sa nas dve obaviti istovremeno.    Ušle smo u space office, upoznale sa dišom i počele izlaganje o svojoj poslovnoj istoriji. Ja, naviknuta da svuda i uvek nastupam prva, jer sam apsolutno nezasenjiva,počeh...radno iskustva, zaduženja koja sam imala, periode zaposlenja, lične osobine bitne za razvoj karijere...napomenula sam da pohadjam kurs engleskog  jer želim da popravim svoj izgovor, pritom ne skidajući svoj šarmantni poluosmeh sa lica...    A onda se mišica oglasila... Kao prvo, to nije bio govor pripadnika ijekavskog narečja...to je bilo meketanje kombinovano s podvriskivanjem... Malo pažljivije sam pogledala dotičnu i primetila iskrzanu kosu, prašnjav kaput, izgrickane nokte, i u sebi počela da joj se podsmevam na sebi svojstven način ( ''Ti, lutko, možeš da budeš PR kafane ''Zadnja nada'' u Velikom Gradištu,hahahaha...''). Navela je da tečno, čuj tečno, savršeno govori engleski, razmišlja na italijanskom, šali se na grčkom, u slobodno vreme korespondira na španskom, a dala se i na učenje arapskog, jer joj, jelte, jezici odlično idu ( ja za svojih 26 godinu nisam srela osobu koja govori više od tri jezika a da pritom nije diplomata ili osoba koja nije videla pola sveta, a upoznala sam stvarno mnogo impresivnih ljudi u tom smislu). Radila je ''dolje''  kao menadžer restorana četiri godine (što je nemoguće proveriti, jer se tamo restorani otvaraju i zatvaraju često koliko i ormar prosečne namiguše), i sve u svemu, mlada dama ima iskustva na rukovodećim pozicijama... HR je posmatrao zadivljeno, a diša se smeškao blagonaklono, kao neki ponosni roditelj. A onda je navela klub u kom je radila kao menadžer, dodavši da je to čudno ljudima, jer im ne ide u glavu da takva lutkica može da obavlja posao predviđen za nekog čeličnog i otresitog muškarca. Ta činjenica ni meni nije ušla u glavu, jer sasvim slučajno poznajem čoveka koji je tamo menadžer, ni manje, ni više već od samog otvaranja, i jedine pozicije na kojima je moguće zaposliti se su šanker, konobar, garderober i slično... Dodala je još gomilu koještarija, koje, nažalost, nisam uspela da zapamtim... Njih dvojica su je posmatrala kao da je neki mesija, a onda su počeli prezentaciju svoje firme, pozicije za koju je raspisan konkurs, uslovima rada i očekivanjima od osobe koju odluče da zaposle. Pritom su sve vreme gledali u nju, ne pogledavši ni na sekundu u mene. Osetila sam se kao neka biljka u saksiji koja krasi njihovu svemirsku staklenu kancelariju i odlučila da borim za taj posao, iako ga isprva nisam želela, ali, moj trud je bio bez učinka. Nisu me nijednom pogledali. Ubrzo su nas ispratili, zahvalili na vremenu i napomenuli da će pozvati osobu koja je najbolje prezentovala sebe.    Pred očima mi je sevalo belo od besa, u tri koraka sam stigla do lifta i istrčala na ulicu. Kao po difoltu, oblaci su bili gvozdeno sivi, i počela je da  rominja ona sitna, zla kiša. I tada sam počela da plačem. Ne zbog tuge, potištenosti, ljubomore ili nekog sličnog razloga. Plakala sam jer sam bila poražena. Svakakvih stvari je bilo u mojim putešestvijama: različitih poslova, šefova, kolega...bezbroj puta sam morala da se dokazujem, klimam glavom i smeškam se dok sam htela da vrištim od besa i netrpeljivosti, za dobru platu radila kao nadničar, i za lošu kintu davala sve od sebe, jer, sve se to negde vrati, i pametan čovek sve što nauči i savlada zna da kasnije primeni. Sećam se i da sam se onomad sebi zaklela da ću završiti fakultet, i da mi više nikada neće biti šef osoba koja govori odozgore i meša jer i jel, ali sve te moje epizode je pratio jedan lajt motiv: Ok lutko, ovo ti je bila lekcija, i ideš dalje! Ali nikada, zaista nikada, se nisam osećala poraženo.    Kasnije, dok sam drugaru pričala o nemilom događaju, on je počeo da se smeje gluposti zbog koje sam plakala, i ispričao njegov razgovor za posao istog dana. Elem, moj drugar, naočiti dvadesetpetogodišnji momak koji je, uzgred završio veoma težak državni fakultet, otišao je na razgovor, očekujući bar pristojnu ponudu s obzirom na već navedene generalije. Razgovor je vodio klinja koji nema ni dvadeset leta, pritom mu prosipajući pamet kao da je Mendela lično, a posao je bio nešto između portira i obezbeđenja. I moj dragi drug je kao i ja , zamišljao kako klincu skače po glavi, međutim, oboma je u toj situaciji bilo najpametnije da izađemo u grad i nazdravimo nekim apsurdima i zamkama koje nam život smešta, što smo i uradili.    A sutradan sam okrenula novi list, doduše u Word-u, i sastavila novi CV. Sramežljivu devojčicu na fotografiji je zamenila osoba sa  pobedničkim pogledom, savršeno isfeniranom kosom i blistavim osmehom. Moja stara zanimanja su dobila neke nove nazive, naravno sa mnogim engleskim odrednicama, mislim, svet se menja, zar ne? Kao lične osobine navela sam sve one stvari koje prijatelji i meni dragi ljudi misle o meni: ambiciozna, verbalno fluentna, uporna, motivisana, fer igrač, jednom rečju, cura zmaj! Preskočila sam da baratam pomalo francuskim i italijanskim, razumem tekstove na staroslovenskom i ćaskam na makedonskom pošto mi je to bio ispit na faksu, evropsku kuhinju imam u malom prstu, još mi fali autorska emisija, i u slobodno vreme izučavam preplet religije, istorije i etnologije. To ću sačuvati za naredni intervju.   Fri, 04 Sep 2009 09:28:00 +0200 https://www.blogoye.me/sonjita/68123/ Od svih normalnih i nenormalnih tema na blogovima, forumima i grupama istomišljenika na FB, jedna mi je pogotovo privukla pažnju- ’Same ste zato što ste nadrkane’...Bacila sam pogled i videla da par hiljada ljudi diskutuje o sledećem-kao, priđe tip devojci, prospe par fazona o Čak Norisu, ona ga čudno pogleda i okrene glavu, i tako da njemu, uzdrmane sujete i rasklimanog ega ne preostaje ništa drugo nego da pljuje po tim devojkama nazivajući ih slepicama, klošarkama, sponzorušama...Setila sam se neprevaziđene Neletove pesme ’S one strane ulice’, o luzeru i njegovim jadnim nastojanjima, i slatko nasmejala... Pre nekog vremena, odem ja sa drugaricom na otvaranje summer stage-a mog omiljenog kluba. I, da razjasnim nešto na samom početku. Ja ne izlazim da bih upoznala nekog-zaista, ako nekom ne nedostaju udvarači, to sam ja. Izlazim da bih se lepo provela sa svojim društvom, slušala muziku i đuskala. A muvanje i upoznavanje noću ne praktikujem od pre par godina kada sam upoznala jednog mnooogo dobrog tipa. Razmenili smo brojeve, dogovorili popodnevnu kafu, međutim, po dnevnoj svetlosti se ispostavilo da momak osim širokih ramena i zelenih očiju ima toliki raspored među zubima da opušteno može da stavi po pola pakla cigara sa obe strane. Čudna je stvar taj asigmatizam koji ja imam, svejedno, ja otad kad mi uveče neko priđe, eventualno razmenim po koju rečenicu i to je to. I stojim ja tako sa mojom dragom drugaricom Ivanom, đuskamo, nazdravljamo i poziramo za www.druzi.se, kad, eto ti njega... Brada od tri dana (ne, to nije sexy), seljačko rumenilo, raskopčana košuljica, i onaj otromboljeni osmeh koji osim desni otkriva i epiglotis (poklopac grkljana), dakle, country lover... ’Gledam vas i pitam se zašto takvim devojkama niko ne prilazi, pa eto, ja da probijem led...’ Jeste burazeru, stojiš ovde par minuta i već si zaključio da smo nepravedno zapostavljene, hahaha...kiselo sam se nasmejala. ’Pa same ste i ja se pitam da li je moguće da nemate momke, vidim svi vas gledaju, niko ne prilazi...a jel možemo da se upoznamo? Kako se zoveš? Gde živiš? Čime se baviš? Koje si godište?’ Postavio mi je još gomilu besmislenih pitanja na koje se i nisam trudila da odgovorim. Da, ja sam proživela ovih svojih ludih 26 godina, samo da bih tebi uspela da opišem sebe i svoj život u tri rečenice... ’I što si tako smorena?’ Ako sam na nešto alergična, to je reč ’smoreno’. ’Ne, nisam...naprotiv, prilično sam raspoložena. Ako nisi primetio, igrala sam, smejala se i pričala sa ljudima dok mi ti nisi prišao. Razumnoj osobi bi to bilo dovoljno, ali, jok, ovaj je nastavio. ’Pa ne, vidim smorena si, jel ti to hoćeš da ja odem, nećeš da se upoznamo? Da nisi udata?’ Samo sam mu okrenula leđa, jer mi je taktike prilično ponestajalo. Ivana je za to vreme pričala sa nekim momkom. ’May I take your friend?’-upita me njen simpatični sagovornik. ’You have my permission.’ ’What does that means?’ ’Hahaha, Ivana, izvali ovog, ponestalo fazona pa glumi da je inozemac, juhuuuu...’ Pseodo stranac se izgubio u vidu magle. I taman sam pomislila da je negativnim iznenađenjima kraj, kad primetih još jednu spodobu kako se vrzma oko nas. Pomenuta persona je kolega dečka moje drugarice, koji je po toj geneologiji zaključio da je i moj drug, davajući sebi za pravo da komentariše moje fotke i juri da razgovaramo kad god sam online. Unela sam se Ivani u lice:’Slušaj me draga, ovo je neki smarač sa neta, izbrisala sam ga s liste prijatelja, i molim te, ne pomeraj se od mene, jer ako mi i ovaj priđe, obesiću se...’ Nije mi pomoglo što sam mu okrenula leđa i nabila šiške na oči, u roku od par sekundi već je treptao ispod tih tegli. ’Sonja?’ ’Da?’ ’Pa gde si frendice? Konačno otvaranje...baš sam se pitao da li će ga biti, zbog ove kiše koju su najavljivali, e da, super su ti fotke, bla, bla, bla...’ Tu noć čika Marfi je baš rešio da mi istrenira živce. Bili smo na otvorenom, stoga nije bilo u blizini nikakvog stuba, stepenica ili zida šmugnem. Gledala sam okolo ne bih li spazila nekog koga poznajem i pošaljem SOS signal, pritom sebi po ko zna koji put obećavajući da ću kupiti sočiva. Ali, izlaza nije bilo. Pokušala sam da konverzaciju svedem na minimum tako što sam ga par puta tupavo pogledala i isto tako se nasmejala, ne bi li shvatio da ne želim da razgovaram sa njim. Međutim, pošto moje vidno ignorisanje nije dalo učinka, uradila sam retko drsku stvar-okrenula se i otišla, ostavivši ga da trepće u prazno. Ok, ne mora svako da bude privlačan, zgodan, zanimljiv, šarmantan ili šta već. Takođe, ni devojke nemaju neki univerzalni tip frajera; jednostavno, svidi im se neko i to je dovoljno. Ali jednu stvar nikako ne mogu da dokučim: koliko je to drskosti potrebno pojedinim mladićima kad na vidno odbijanje i ignorisanje reaguju još tvrdoglavije, bezobraznije, navalentnije? Da li nisu svesni da su smešni i jadni ili se vode onom čuvenom narodnom poslovicom o lepom i pametnom? Naravno, sada će neko pomisliti- pa ne bi momci bili takvi da devojke nisu još gore. Vrlo moguće, ali sad se ne radi o devojkama koje stavljaju sjaj na usta usred diskoteke, slikaju u toaletima istih i vrckaju oko stola za jednu đus-votku (u boljem slučaju ’Bacardi Breezer’). Uostalom, čak i takve devojke pored sebe zamišljaju lepog, zgodnog, uspešnog, bogatog, obrazovanog... Diskutovala sam o ovome sa jednim drugarom koji je, uzgred, mlađi od mene nekih četiri, pet godina. ’Pa Sonja, kako ti to nije jasno, vrlo je jednostavno...TI MOMCI NE CENE SEBE!’ Bravo, Nikola...baš tako – ti momci ne cene sebe. Da, malo je teško biti mlad u Srbiji kad ti za uzore i predstavnike uspešnih nameću devojke fudbalera, momke koji su se obogatili putem ’kombinacija’, vlasnike imperija sa srednjom hemijskom, dok ti sa fakultetom ne znaš da li ćeš uspeti da nađeš bar pristojan posao. Možda je to pomalo frustrirajuće, ali da li je toliko ozbiljno da je i poražavajuće? Koliko se sećam, nekada su šmekeri bili i oni sa tada novom ’Bubom’ i oni sa kesicom kokica u parku i gitarom o ramenu. Nekada se u školi pominjao davno ’prevaziđeni’ bon-ton: započinjanje flerta tek ako devojka da neku povratnu informaciju-pogled ili osmeh, otvaranje vrata, izvlačenje stolice. Ali gde se to danas izgubilo dostojanstvo? Negde usput, kroz sve ove tranzicije, ili smo naučeni da ga nemamo? Onda sam se setila moje najdraže drugarice Svetlane i urnebesnih izlazaka s njom. Naime, nas dve smo često igrale ’dobar i loš pandur' igru. Kad bi nam prišli neki momci u gradu (a da ih pritom ne želimo u svom društvu), jedna od nas-a to je najčešće bila Svetlana, bi se pretvorila u takvog mrguda i baksuza, da bi podvili repove posle dva minuta. ’A što si ti tako smorena? Jel ti se desilo nešto?’ ’Nisam smorena, i nije mi se nešto desilo. Samo nisam planirala da ovako lepo veče provedem sa nekim kao što si ti...’- je bila jedna od njenih legendarnih opaski. Ali, Svetlana sada živi jako daleko, i u teranju nepoželjnih više ne mogu da se oslonim na nju. Međutim, priroda nekako uredi da sve bude kao treba. U životinjskom svetu, kao i u našem, variraju raznorazni zakoni ponude i potražnje. Evo na primer, moja omiljena životinja-ajkulica. Ženka ima duplo deblju kožu i jače zube od mužjaka. Zašto? Pa da se reši nepoželjnih, napadnih i slabijih mužjaka. Tada na sceni ostaju dvojica ili trojica, i kroz borbu najjači stiže do ženke. Zahvaljući tome, ajkulica preživljava već milionima godina. I šta meni onda ostaje? Da kupim nunčake za odbranu i čekam? Šalu na stranu, čak ni devojkama koje su u vezi nije u takvim situacijama lako. Evo šta se desilo jednoj mojoj dobroj poznanici koja ima izuzetno bogat društveni život-ima dečka već par godina, radi kao fitnes instruktor i PR jednog kluba. Srele smo se na ulici i počele da pretresamo gradska dešavanja. ’Nećeš verovati’, kaže Ana meni, ’ja na splavu, đuskam s drugaricama, frajer mi tu negde pozadi, kad prilazi mi neki tip...vidim ja poznat mi odnekle, međutim, on samo stoji i bulji. U jednom trenutku mi se obratio:’Ana? Pa gde si ti frendice?’ Ja ga gledam i ne verujem, ok, imam gomilu prijatelja na netu, to je donekle i normalno obzirom kojim se poslom bavim...’ Prekinula sam je u sred rečenice: ’Čekaj bre, kako se taj tip zove?’ Obe smo istovremeno izgovorile njegovo ime, i kad smo shvatile da nam se desila bukvalno istovetna situacija, počele smo da vrištimo od smeha kao u nekom tinejdžerskom filmu. Ali, ubrzo smo se uozbiljile, kada smo došle na temu koliko li je puta pomenuti mladić vrteo naše fotografije, kada je bio u stanju da nas prepozna ( i naravno, koliko mu je siromašan socijalni život, kada se bavi prepoznavanjem ljudi sa interneta )? Kako god, da se vratim na početak svog izlaganja, i osvrnem na pomenutu grupu ’Same ste zato što ste nadrkane’. Možda je tako. Možda smo zaista isfolirane, pritupe, umišljane i sve što ide u tom paketu. Ali nijedna od nas ne želi pored sebe zajapurenog nadobudnog babuna sa sijasetom pitanja iz leksikona. I, da....šmeker se rađa, a ne postaje... Tue, 01 Sep 2009 15:00:00 +0200 https://www.blogoye.me/sonjita/68035/