26.4.2008 - Jaja i politika

Драги пријатељи ,

данас сам на брзину отишла у Земун, и наравно, свашта доживела, морам само ово да вам испричам на брзину.

Земун

Субота пред Ускрс

Пијаца

Спојили се празници, слободни дани, али времена никад доста. Домаћице похитале на пијацу да у задњи тренутак набаве шта су заборавиле. Уобичајена пијачна врева. Поврће, воће, прво пролетње, домаће и увозно, цене , глава боли. Неко купује, неко само цокће и врти главом.

Већина јури кроз пијацу купујући оно најпотребније за празнике, а доста њих гледа она чуда као да је дошла у музеј па се диви експонатима. Препродавачи осетили празник па дигли цене у небеса, знају да ће се куповати све да се Ускрс дочека како треба.

И тако, миц по миц, дођете и до средине пијаце, тамо где се одваја део са воћем, од дела где се продаје поврће.

Лееелеее, а ту право чудо!

Гужва!

Све бројније политичке партије, оне од којих не можеш да отвориш ТВ да ти не искочи неки политичар, е они наређали неке сточиће. Сад наивци, као ја, мисле ту се деле програми партија, објашњавају како ће нас одвести у бољи живот.

Хоће сигурно, обећали су сви!

Не!

Деле ускршња јаја. Наравно својим бирачима, неће ваљда, противницима.

Народ се смеје, иде од стола до стола, узме реда ради неко папирче, које баци одмах ту на под, и носи она јаја. Они агитатори пијуцкају кафицу из пластичних чаша, и њима смешно, али причају и не гледају колико ко узима јаја. Узимаће се док потраје, а кад нестане?

 Ко о томе да мисли?

 Има овај народ, узимај кад можеш и док можеш!

А народ ко народ, не мисли на сутра, дај сад јаје од сваке партије по једно, биће доста, а и нема много партија, десетак столова, тек да имају друштво да причају, као и у Скупштини!

26.4.2008

22.4.2008 - Planeta ZEMLJA, jedina koju imamo!

Trojkice, jedan članak nije dovoljan, malo sam posudila od tvoje ideje, ali oboje želimo isto zar ne?

Ne ljutis se?

20 april, Dan planete Zemlje!

Masovni protesti, političari, hoće li naši imati vremena u svojoj“važnoj“ političkoj kampanji za tako „ nevažne sitnice“ kao što je opstanak, ne samo jednog naroda, nego cele planete?

Neka svaki pojedinac, samo danas, učini jednu pravu stvar za svoju planetu, biće mnogo!

A zašto samo jedan dan?

Moglo bi uvek, i ne samo pričati priče!

Mogle bi se pisati stranice i stranice o onom što radimo svojoj planeti, još više šta ne radimo.

 Stranice i stranice o sve većem zagadjenju jedine planete koju imamo. Ili možda negde tajno imamo rezervnu?
Životna sredina nam je sve zagadjenija. Kad samo pomislim u muzejima one amfore, naši potomci će u muzejima gledati naše najlon kese. Da, gledaće, ako ih uopšte bude bilo, mislim potomaka, za najlon kese mogu da garantujem da će preživeti sve.
Globalno zagrevanje.
Šta uopšte o tome govoriti!
Tope se glečeri, nivo mora se podiže, gube se kopna! Ugnjendioksid svojim sve većim prisustvom podiže svake godine temperaturu 2-3 prosečno. Hoćemo li uskoro po vlastitoj planeti ići u skafanderima?
Neka se svi toga seti, makar samo na današnji dan, a moglo bi još koji put!
Ostavimo našoj deci bar deo onog što smo dobili u nasledje!

18.4.2008 - Kragujevac, prva knjižara! SVETLOST

Драги пријатељу,

Верујем да ћеш ми помоћо,

ја сам само жена,

мој глас се не може чути тако далеко као твој.

Твоје речи ће бити јаче!

АПЕЛ МИНИСТАРСТВА ЗА СПАС КЊИЖАРЕ

Шетате ли Кнез Михајловом, код књижаре Дерета видећете један сточић, на њему се скупљају потписи грађана за спас последње књижаре у Крагујевцу

Објекти културе нестају широм Србије, књижаре, биоскопи, домови културе, читаонице, нестају један по један,

Министарство културе спрема закон којим је предвиђена апсолутна забрана пренамене приватизованих објекта у којима се обавља културна делатност., односно ти објекти и даље морају обављати делатност за коју су основани.

Бла, бла бла, док код нас изађе тај закон, прелепа књижара  у Крагујевцу  Светлост која је била симбол књиге у Крагујевцу, биће затворена.

У тој књижари су ми купили прву књигу, ту сам ишла да купујем поклоне за рођендане пријатељима, обележила је моје школовање.

 Зар је чудо што је волим?

Нови власник можда послуша, можда не, глас народа, али чак и он је од крви и меса, можда се не оглуши о хиљаде потписа, већ сaкупљених.

Планира се да скупе три милиона потписа.

Да умем да молим, молила бих блогере, да се придруже акцији. Довољан је само потпис.

Блогери, Блогоја, будите и ви један од три милиона  потписника!

Ја сам потписала, а верујем да ћете и ви

Ваша другарица

16.4.2008 - Huligani! KO?

Dragi prijatelju, prijateljice,
znam za dogovor,
ali ja nikad ne radim onako kako treba. Ne bih želela da neko vas  bude pogrešno shvaćen, zato sam se potpisala
 Ne ljutite se.

Sport!

Fudbal!

Najvažnija sporedna stvar! na svetu

Šta je to?

Dečaci počinju da trče za loptom čim prohodaju. Tate pokazuju sinovima prve tajne lopte. Ponosno gledaju prvi ubačeni koš, odbijenu loptu, postignuti gol. Dečaci postaju stariji, treninzi ozbiljniji, neki se potpuno posvete lopti, sa više ili manje uspeha. Idemo na utakmice, navijamo iz petnih žila da pobedi naš tim.

Kad igra reprezentacija srce prestane da kuca u kriznim situacijama. Da li ste ikad osetili veću sreću, ponos nego kad se razvije naša zastava, kad zasvira naša himna, kad naši pobede?

Naši?

Da li su i navijači Partizana i Vojvodine u Futogu bili neki naši? Ili su možda došli iz svemira? Najlakše je prozvati ih huliganima, moglo bi se diskutovati o značenju te reči. Policija je znala za najavljeni obračun. Nije ga sprečila . Kojim pravom?

Jedan mladić je ubijen, nekoliko povredjenih. Razularena masa je uradila šta je uradila. Još su u Rimu govorili: narodu treba hleba i igara da bi bio miran. Da li je ovaj sukob preteča nečeg drugog, nekog nemira u nama koji ne znamo da smirimo?

Podbadani govorom mržnje često eksplodiramo, i kad ne treba, redje kad treba. Uvek je bilo sukoba, i sigurno će ih biti još dugo. Uvek je bilo različitih mišljenja, i dobro je da je tako.

U celoj ovoj situaciji, boli me jedno.

Neće biti odlaganja prvenstva

Da li jedan izgubljeni mladi život nije vredan čak ni toliko da se jedne nedelja posveti uspomeni na njega?

Osudjujem sve učesnike u planiranoj tuči,

osudjujem neefikasnost policije,

 ali iznad svega osudjujem reči generalnog sekretara Miodraga Jankovića da bi odlaganje utakmica poremetilo prvenstvo.

Ovo je pisala AnaM, samo žena, koja ne prati više, i ne razume se više u sport. Sport mi je mnogo dao, ali uzeo mi je više. Pisala sam srcem, jer mladić koji je ubijen je nečije dete, sin, brat, komšija, drug, mogao je biti moj, tvoj, naš.

 Zar je utakmica vrednija od njegovog života?

14.4.2008 - Anoreksija

Ona

Gledala je slike u časopisu. Mlade žene vitke, krhkog tela uniseks izgleda, bez oblina, bez naglašenog atributa ženstvenosti. Bez grudi, struka , bokova.

Uzdahnula je.

Bacala je nervozno odeću na pod. Sad je stajala naga pred ogledalom, kritički zagledana u svoje telo. Grudi su joj bile čvrste, jedre, isturene, gledala ih je sa mržnjom. Spuštalaje pogled niz svoje telo, stuk je bio vitak, ali obline su se javljale na kukovima, na stomaku. Dodirnula se. Pod prstima je osetila mekoću puti. Sećala se njegovih reči dok ju je milovao, njegovog šapata koji je dodirivao njeno telo, njegove požude koju je raspaljivalo njeno predavanje. Još je osećala njegove ruke na svojim grudima. Dodirivao je pune dojke usnama, jezikom, mrmljajući drhtavim glasom

-Stvorena si za mene, nijedna nije kao ti, tvoje grudi su za moje dlanove. Osećam te celim telom!

Stresla se, debela je. Onda je poletela u kupatilo. Prst duboko u grlo, neće ta hrana u nju. Biće vitka.

Ujutro je trčala, vozila bicikl, opet preskočen doručak, očajnički pogled na svoju neprijateljicu vagu. Pomalo, pomalo kilogrami su počeli da se tope, jagodice su se naznačile, duguljasto lice dobilo je orjentalni izgled. Grudi su nekako se smanjile, a kosti na kukovima su se pojavile, stomak ravan kao daska. Još nije bilo dovoljno. Još samo dva kg, još jedan. Počela je da se zamara. Srce je divlje kucalo pri najmanjem naporu. Izbegavala je skupove gde se jelo i pilo. Biće vitka neće biti debela.

Težina joj je postala minimalna, počela je da uzima diuretike da izbaci vodu, laksanse da se hrana ne zadržava u telu. Ubedjivala je sebe da postaje sve uspešnije kontrolom svog organizma. Organizam je počeo da otkazuje.

Nesvestica na javnom mestu

Hitna pomoć

Diagnoza anoreksija.

Prinudno hranjenje, dugo lečenje, možda je stigla na vreme. Ne stignu svi. Pre nekoliko meseci devojka 22godine srušila se na izlazu iz kafića. Prva diagnoza prekomerno uživanje pića, da bi se došlo posle fatalnog ishoda do diagnose anoreksija.

Niko nije primetio,

 ni roditelji,

 ni škola

ni prijatelji.

 Nije primetio, ili nije ga bilo briga.

8.4.2008 - I to je Amerika

И то је Америка

Драга пријатељице, пријатељу, људи, читајте ово,

Страва!

Не знам зашто, али увек сам мислила да у Амерци тече мед и млеко. Тако бар тврде наши гастарбајтери (не ти су у ЕУ, ови се некако другачије зову, некако амерички).

Кажу само одеш тамо и одмах постанеш милонер. Мени не личи, али шта зна дете шта је 300 кила, узме и носи, тако и ја, много ја знам шта је добро.

Читам јутрос, жене војника који свуда по свету „одржавају мир“ не могу да преживе са приходима које им мужеви шаљу па морају додатно да зарађују. Како не могу да напусте децу (ти вртићи код њих много скупи), оне постају сурогат мајке. Лееелеее, за то добију 20 000$.

И тако док са једне стране њихови мужеви доприносе смањењу пренасељене планете, оне удариле контру.

Нешто мислим, ипак је боље бити женско, мислим 20 000$  је ипак нека сума. А тај матерински инстинкт могу да вежбају и на преосталој својој деци.Оне то објашњавају да је сурогат мајка као и донација органа или давање крви.

 Леееелеее

Е, ни Америка није више оно што је некад била.

6.4.2008 - РОДИТЕЉИ И ДЕЦА

6.4.2008 - Sloboda

Sloboda

Svi se raspisali o nekoj slobodi na jednom portalu, gde povremeno gostujem, pa sam se zamislila. Šta je to sloboda?

Gledam  na dunavskom keju, labud pliva izmedju splavova. Lep je, vrat malo nakrenuo, slobodan je,  glavu savio, ne može od onog granja niz Dunav, a možda i ne zna gde bi. Možda mu ta sloboda, da leti, odleti,  sad kad je proleće i ne treba. Možda je sigurniji tu tako skučen.

Da li zna  kako bi živeo u pravoj slobodi?

Moji prijatelji, rodjaci, obožavaoci, stalno su težili da me nekako okupiraju, zarobe. Ja sam se borila za svoju slobodu. Možda mi je ta sloboda neophodna, da bih mogla živeti. Uvek sam se bojala da će mi neko nešto zabranjivati

Da li bih znala živeti  potpuno slobodna?

Nigde mrdnula nisam od kada sam napunila dva meseca života, a promenila sam ni ja ne znam koliko država. I dok nisam znala šta je to, i kasnije, stalno se neko borio za moju slobodu. Probala sam da objasnim nekom, ko ne živi ovde, kako sam slobodna, kako živim u zemlji koja svima daje mogućnost da rade, uče, leče se, da žive pristojno, da ja ne tražim ništa više nego što imam, nisam ni gladna ni žedna, toplo mi je, mogu da odem u pozorište, godišnji odmor. Nisam htela da priznam ni sama sebi, a tek ne nekome koji nije ovde stalno istinu. Ja sa srećna, tvrdila sam. Odgovoreno mi je

Ti si potpuno slobodna???

Ako je tako, od svojih prihoda kupi avionsku kartu i putuj  bilo gde preko granica svoje zemlje.

Ćutala sam!

Ja ne znam značenje reči sloboda!

Uvek sam mislila da znam jezik kojim govorim.

2.4.2008 - Prtljag jednog ministra

Dragi prijatelju i novodošla prijateljice,

Mislila sam da vas poštedim malo mojih pisanija,ali nisam odolela. April pusti došao, zamirisalo mi morence, pa ne mogu da ga dočekam. Sva sam u mislima na putu.

Pretpostavljam i svi ostali.

Ako ovog leta krenete negde avionom, setite se ovog članka. Ako ste običan smrtnik, možda i ne vredi, ali nikad se ne zna ko je sve medju blogerima.

 Ministar spoljnuh poslova Srbije Jeremić putovao malo po svetu, tek do Vijetnama, nisam neki političar, pa da ne davim o tome. Na londonskom aerodromu, katastrofa!!! Prtljag mu se izgubio! Mnogo se naljutio. Gde baš njemu da nestane od toliko putnika i toliko avijonca?
Kome da tuži te nevaljale Engleze, neće valjda da ide u Srbiju bez poklona koje je kupio familiji. I ode ti ministar na Brdo kod Kranja. Pomoćiće njemu Slovenci.
Sloveci,  ga samo gurnuše u naručje šefa britanske diplomatije, neće ljudi da se zameraju direktnom intervencijom.
Malo da nastupi diplomatski incident.
Jao, ko se sve nije potresao, čak i na naslovnu stranicu  Tajmsa dospelo. Ko veli šef dipomatije srpske, Jeremić,  kad ne može da dodje na naslovnicu zbog nekog super izvedenog  diplomatskog posla, ni koferi nisu loši, daj šta daš. Što reče jedna naša glumica, nije važno šta piše, važno da si u novinama.  Vidi se da  ja nisam nikakva glumica, meni bi bilo mnogo važno šta se o meni piše, a ni političar nisam, nikad ja na naslovnicu Tajmsa, nikad!
Pogadjate!
Naravno, prtljag stiže danas u Beograd, nisam baš sigurna da li specijalnim helikopterom, ali stiže!

1.4.2008 - Laž

Dragi prijatelju,

Ne mogu da shvatim zašto ljudi lažu. Nije mi jasno zbog čega se koriste neistinama kao činjenicama. Ne mislim na političare koji nam svakodnevno lažima mažu oči . Ni na poznate ličnosti koje da bi došle do zvezda izmišljaju fantastične biografije koje sakrivaju njihove male ili velike prljave tajne. Ni na one koji nam prodaju bezvredne stvari za velike novce. Mislim na nas i njih, male obične ljude. Jasno mi je da niko nije bezgrešan i da se lažima učimo još od malih nogu. To je nešto što dobijamo kroz vaspitanje, nešto što prihvatamo kao sastavni deo naših života i retko kad možemo i da izbegnemo. Ali čemu vode nepotrebne laži?

Jedan naš zajednički prijatelj mi je ispričao o nečemu što se dogodilo baš na čatu ovdašnjeg blog kafea. Par blog prijatelja se dopisivalo, šalilo i razmenjivalo mišljenja jedne večeri. Dok su se oni tako fino družili, ušla je na čat i jedna nova blogerka. Kao i svaki dobri domaćini, poželeli su joj dobro došlicu i poveli čašicu razgovora. U toj priči, kao što i biva, pitali su je ko je, odakle je, kako se zove, koliko je dugo na blogoye-u i sl. Blogerka je odgovorila kako je iz te i te države, kako poznaje ovog i onog, kako piše ovde i onde, ali nešto je tu bilo sumnjivo. Nešto se nije poklapalo u njenoj priči i to je naš prijatelj primetio. Insistirala je na nekim podacima koji su u datom momentu bili nebitni, pa su i izgledali netačni. Prijatelj uvideći da nešto je trulo u državi Danskoj, postavi joj jedno prosto pitanje: Kako se na tvom jeziku kaže devojka? Ona ne odgovori. Prijatelj ponovi pitanje. Ona ponovo izbegnu odgovor. Prijatelj reče: Pa, ti ako si odatle, ti sigurno znaš odgovor? Blogerka se osmehnu i priznade da nije iz te zemlje, već iz Srbije. Nastade tiho komešanje. Prijatelj nije želeo da odustane, pa nastavi da je ispituje. Na pitanje zašto je lagala da je iz druge zemlje, ona je odgovorila kako je na jedan dan želela da bude neko drugi. Usledilo je glasno negodovanje prisutnih ljudi, pa zašto, pa kako, pa čemu. U sledećem trenu nepoznata blogerka nestade sa čata.

Da li je nju bilo sramota da kaže ko je i odakle je to ne znam. Kao što ne poznajem razloge zbog kojih neki ljudi odlaze na čat a da se oni ne tiču priče, upoznavanja ili druženja. Vrlo dobro razumem da je ovo jedan virtuelni svet u kome svako moze da bude neko drugi. I jasno mi je da postoje neke stvari o kojima blogeri ne zele da pričaju ili koje zbog svoje nazovi bezbednosti moraju ili osećaju da treba da kriju. Ali niko nije primoran da dolazi na čat i da razgovara sa drugim blogerima. I još manje da se predstavlja kao neko drugi. Neke laži su zaista nepotrebne.

Znam ime i blog te blogerke ali ga neću izneti. Jedino što ću uraditi je to što ću poslušati savet dragog mi prijatelja. Zaobićiću je u širokom luku. Što i tebi dragi moj prijatelju preporučujem. Jer lažima čovek može samo da izgubi a nikako da dobije.

Tvoja draga prijateljicaa