zauvek

odzvanja zvuk promaje izgubljenim hodnicima.

otvorena vrata škripe pod težinom železnih okova.

rastrzane zavese prozorskih okana kroz koje se posmatrala nada polomljena,bez stakla

u kojima se video odraz osmeha

bez suza.

uzdisaj bez daha i odjek kroz koji se nečuje otkucaj.

vatra odavno ugašena tuđom željom.

reč,postiđena zbog svoje nevinosti,

ćuti.

misli,odavno izbledele bez zvukova.

oči oslepljene od bola razaraju dušu stvorenu za

ples tvog srca nikada zaboravljenog u maštanju.

svet nestao u prošlosti.

možeš li rasterati oblake kiše koje natapaju dušu vekovima samoće,

možeš li otopiti ledom okovano srce,

mogu li imati misli nevine i čiste kao tvoje?

možeš li oživeti u meni umrlu bezbrižnost napipanu prstima u tami

ponovo željnih da osete toplotu dodira ljubavi koju sanjaju.

čuješ li tišinu koja vapi za rečima,

možeš li

ponovo ugrejati dušu izgubljenu u praznini bez tebe.

nauči me,

pronađi,

probudi u meni izgubljeni osmeh željan da voli

kao što ti voliš mene,

zauvek.

.

.

.

.