You can tell by the way, she walks that she's my girl,
You can tell by the way, she talks she rules the world.
You can see in her eyes that no one is her Chi,
She's my girl, my Supergirl.
And then she'd say: It's OK, I got lost on the way
But I'm a Supergirl and Supergirls don't cry.
And she'd say: It's all right, I got home late last night
But I'm a Supergirl and Supergirls just fly.
And then she'd say, that nothing can go wrong, When you're in love, what can go wrong? And then she'd laugh the night turns into the day,
Pushing her fears further along.
And then she'd say: It's OK, I got lost on the way
But I'm a Supergirl and Supergirls don't cry.
And she'd say: It's all right, I got home late last night
But I'm a Supergirl and Supergirls just fly.
Then she'd shout down the line, tell me she's got no more time
Cause she's a Supergirl and Supergirls don't cry.
And then she'd scream in my face, tell me to leave, leave this place
Cause she's a Supergirl and Supergirls just fly.
She's a Supergirl, a Supergirl,
She's sowing seeds, she's burning trees,
She's sowing seeds, she's burning trees, Yes, she's a Supergirl, a Supergirl,
A Supergirl, my Supergirl.
Neznanje je zlo. Neznati znači živeti u grehu. Postoje ljudi koji ne žele da znaju,ne žele da izgrađuju svoju svest i svoj um i ljubav jer ,,neznati'' znači živeti bez briga,bez odgovornosti i bez ljubavi u sebičnosti. Neznati znači živeti lakše i lagodnije.
Ne želeti znati je greh koji ne treba opraštati.
Znanje karakteriše odgovornost jer svojim postupcima i delima kreiramo sopstveni ali i tuđi život. Učestvujemo u njemu i ostavljamo trag. Svojim delima možemo pomoći ali i naneti zlo:kako sebi tako i drugima.
Zbog nesavršenstva,čovek je sklon grehu. Njegovo srce naginje ka zlu i teško ga se oslobađa.
Postavlja se pitanje:Šta kada neko načini greh?Da li je ljudski oprostiti i da li to baš uvek treba činiti?
Da,opraštanje je osobina razumnih bića ali oproštaj dolazi samo onda kada se neko pokaje. Ukoliko nema pokajanja za načinjeno delo ili naneto zlo onda povređena osoba i nemora oprostiti jer ne postoji osnova za oproštaj. Znači,da li ćemo oprostiti u mnogome ne zavisi od nas samih već od one osobe koja je počinila greh prema nama. Na nama je da postupimo u skladu sa ljubavlju ne dozvoljavajući zlu i ponosu da ovlada našim telom i duhom:Luka 6.37-,,Oprostite i biće vam oprošteno.'' Opraštanje je odraz milosti tj. prave i iskrene ljubavi.
A šta zapravo znači pokajati se? Da li to znači rečima priznavanje krivice?
Ne.
Dela apostolska 26.20:-...da se pokaju i obrate Bogu čineći dela koja dolikuju pokajanju.
U doslovnom prevodu sa Hebrejskog jezika,reč ,,pokajati se'' predstavlja ,,promenu uma'' tj ,,načina razmišpljanja''. Što znači da osoba koja se kaje mora iz korena promeniti svoj način shvatanja,razmišljanjai,života i razumeti i u srcu osetiti svu težinu,uzrok i posledicu načinjenog greha a svojim delima to mora i dokazati težeći ka rešavanju problema adekvatnim pristupom ali uvek izgrađujući ljubav.
Osoba koja se kaje mora shvatiti svoj greh,uzrok i razlog zbog čega je načinjen a to nemože drugačije nego kroz analizu i upoznavanje sebe. Jer uglavnom koren problema leži u samoj osobi.
Ali se isto tako mora priznati bolest a ne samo razumeti. I to pre svega samome sebi jer je to jedini način ka rešavanju problema. Jer ko ne poštuje sebe i nije iskren prema sebi nemože biti ni prema drugome.
Povređenoj osobi se nemora uvek na rečima priznati da smo pogrešili. Jer ponekad sve ostane samo na rečima a i njih je najlakše izgovoriti.
Mnogo su bitnija dela koja dolikuju pokjanju.
Ponekad je mnogo teže oprostiti nego se pokajati.
Da li to što ćemo se čuti,videti,razgovarati sa nekom osobom,to što ćemo je sresti na ulici i popričati sa njom znači da smo joj oprostili?
Ne.
Opraštanje podraszumeva promenu stava,načina ponašanja i razmišljanja prema određenoj osobi koja nas je povredila ili nanela zlo ukoliko se istinski pokajala za svoj greh.
Oprostiti znači ponovo prihvatiti osobu koja je pokajanjem preobrazila svoju staru ličnost,zaboraviti je sa svim njenim manama i iznova izgrađivati odnos zasnovan na ljubavi. Prihvatiti je kao novu ličnost.
Međutim,najteže je rešiti u sebi da zlo koje nam je naneto više nije deo te osobe kojoj opraštamo i ne sećati se onoga što se desilo i stavljati to kao barijeru za ostvarivanje novog prijateljstva. Najteže je zaboraviti i nemisliti na ožiljak koji je ostao.
Ali ako želimo da izgrađujemo ljubav,da živimo po njoj težeći da ona postane deo nas,stalnim radom na sebi i svojoj duhovnosti i svesti-jer ljubav je direktno povezana sa svešću-prevazićićemo svoj ponos,sujetu i preterani ego,ostavićemo prošlost iza sebe i okrenuti se ljubavi kao jedinom načinu da se približimo Bogu i savršenstvu.
Život ispunjen povređivanjem,verom,ljubavlju i zlom.
Nevinost toliko čista,iskrena i nežna da je nemože ništa slomiti.
Misli kao odraz svesti života tragaju za apsolutnim ne skrivajući se pred zortom smrti.
Glas sačuvan u kameji sećanja na usađenu bezbrižnost i svet drugačiji od ovog.
Glas,čija je reč isuviše budna da kaže svu smrt tuđih ustiju koja je govore.
Ustiju oživelih istinom,odbačenom prazninom i nepotkupivom svetlošću zore,
Osvetljavajući nežnost duše razderanu trnjem sa kog curi krv prošlosti zatrovan nečijom sebičnošću.
Duše koja crpi ljubav iz nevinosti sačuvanu samo za Njega...
I ostaje sama..
Sve dok misli željne života ne otkriju svoju dubinu reči dodirujući Tvoje telo izgaženo tuđim pogledima...
Dok se rukama deteta ne preuzme san razapet između prstiju smeo da živi u stvarnosti zla koja okružuje prozračni pogled izgubljen u beznađu ništavila...
Dok ne osvane rukopis zasut rosom suza Smaragdnih očiju željnih iskrenih pogleda...
Dok neko ne prepozna krik bola ne zaraslih rana sakriven iza dobrote neugašene mladosti...
Još malo i zaćutaće svi...
Sve postaće pelud i maglovita nada da sakriće se pod oblikom bekstva zaodenute stvarnosti što se skriva...
Dok se ne prizna praznina koja preseca vreme izgubljeno u prostoru sopstvenog Ja...
Dok psi bez čela i imena kidaju deo mesa nevinosti i nokti šaka što se zarivaju u zid pokušavajući da se oslobode truleži i zla koje im uzima slobodu dobijenu od Boga...
11.11.2008 - Porodična slava-paganizam ili obožavanje Boga
.
.
.
Sujeverje,idolopokloonstvo,praznoverje
Koliko ljudi danas slavi slavu I koje je poreklo I pozadina toga? Da li je tu reč o čistom obožavanju Boga ili o tradiciji I nasleđu koje ima korene paganizma I povezano je sa demonima,satanizmom I idolopoklonstvom?
Kada su se, pre gotovo cetrnaest vekova, Srbi, u vreme opšte seobe Slovena, doselili na Balkan i zauzeli zemlje oko Dunava, u nove krajeve poveli su i svoj panteon slovenskih bogova. Srbi, kao i ostali stari Sloveni, verovali su da ima mnogo bogova, od kojih im najpoznatiji behu: Perun, gromovnik, za koga su mislili da bije gromom i da pušta s neba kišu, sneg i tucu (grad); Daj bog, koji je obasjavao zemlju svetlošcu svojih zraka i cinio da na zemlji sve raste i radja; Stribog, koji pušta vetar i oluju, i kaznjava sve nevaljale, grešne i nepoštene ljude; Usud, koji određuje svakom coveku sudbinu; Davor, bog rata, koga su Sloveni prizivali u ratnim prilikama; Ljelj i Lada, bozanstva mladosti, lepote, ljubavi i milovanja, a pratila su ih još mnoga polubozanstva i natprirodna bica: vile, veštice, zmajevi, karakondzule, vukodlaci...
U vreme primanja hrišcanstva Srbi su ziveli plemenskim zivotom, a plemena su opet bila podeljena na mnoge vece i manje zadruge, porodice, i svaka ta porodica i pleme, pored opštih bogova, imala je i svoga plemenskog ili domaceg boga, kao zaštitnika plemena, kucne celjadi i stoke. Cesto je taj zaštitnik bio personifikovan u liku kakvog pretka, ciji je dobri duh cuvao kucu od zlih duhova i pripomagao porodici u svakodnevnom zivotu. Zato mnogi istrazivaci narodnih obicaja smatraju da je današnja slava secanje na pokojne pretke, kucne zaštitnike, i poreklo ovom obicaju nalaze u herojskom kultu kod Grka i kultu rimskih bogova - Lara i Penata.
Mnogi istrazivaci u slavskim ritualima paljenja svece, pripremanju zita (koljiva), prelivanju zita vinom, vide elemente kulta mrtvih, animistickog kulta predaka ("da bi se njihove duše u prijateljstvu odrzale sa zivim potomstvom"). Drugi pak smatraju da se skoro svi tragovi paganizma odnose na kult plodnosti, a ne na kult predaka. Sadrzaj skoro svih zdravica i molitava jeste obezbedjenje plodnosti
Bilo kako bilo, ne moze se sporiti da se u slavskim obicajima odrzalo mnogo predhrišcanskih elemenata, cak i više no što se u prvi mah moze zapaziti. Sveti Ilija "Gromovnik" je u narodnom predanju zadrzao mnoge prerogative boga Peruna, a Sveti Nikola, kao zaštitnik pomoraca i brodara, direktni je "naslednik" bogova mora i tekucih voda.
Pa ipak, iako srpski obicaj slavanema niceg hrišcanskog u svom prvobitnom korenu, on je ipak i od Crkve primljen i odobren.
Kako se to desilo I zašto?
Prvi pouzdani istorijski podaci, koje danas imamo o krsnoj slavi u starim knjigama i zapisima, nazivaju ovaj savremeni nacionalni srpski praznik "pamjat svetom" i vezuju ga za pomen mrtvima - "za pokoj". Proslava "svetog" imena imala je mnoge prastare, dohrišcanske elemente: obavljala se uz krvnu zrtvu (pred crkvu su dovodjena goveda i ovnovi, ili su donošeni jaganjci i golubovi u samu crkvu gde im je sveštenik, pre klanja citao narocite molitve a katkada je i sam, cak i pred zrtvenikom kraj oltara, klao stoku i za to dobijao kozu i grudi zaklane zivotinje), a gozbe i pirovi odrzavali su se u crkvi ili pred samom crkvom. Medutim, Svetosavska srpska crkva, cim je 1219. godine osnovana samostalna Zicka arhiepiskopija, u program svog reformatorskog rada uvela je i nastojanje da i proslavljanje "svetog", kasnijeg "Krsnog imena", kao i davanje podušja, saobrazi što više duhu i formi hrišcanske beskrvne zrtve, i stvorila jednu ustanovu koja je u granicama Zicke arhiepiskopije, docnije Pecke patrijaršije, dobila narocito nacionalno obelezje i tokom vremena pocela se smatrati kao iskljucivo srpska, i to više nacionalna nego verska institucija.
Narocitu ulogu u stvaranju krsne slave imao je prvi srpski arhiepiskop Sava Nemanjic (1174-1235). Verovatno pod njegovim licnim uticajem, Srpska crkva je, pod pretnjom gubitka cina, zabranila sveštenicima da citaju molitve govedu, ovci ili golubu, kao i da primaju te zivotinje u crkvu i ucestvuju pri narodnim gozbama, koje se priredjuju u spomen svetih ili za pokoj umrlih kod hramova. Ko hoce da cini pomen svetome ili daje gozbu za dušu mrtvima, mora da zakolje, što zeli i što moze, kod svoje kuce, meso ispece i u svome domu iznese na trpezu gostima. Samo tako spremljenu gozbu, u domu svakoga ko slavi svetitelja, moze sveštenik doci da blagoslovi; pa ce tako, uz jelo i ceo taj dom blagosloven biti. Upucujuci dakle, svecarske gozbe u kuce i porodice svojih vernika i dopustivši sveštenicima da te gozbe mogu blagosiljati narocitim ritualom koji pre svega ima pagansko poreklo I kosi se sa izvornim hrišćanskom naukom. Srpska crkva je uspela da stvori osnovu za formiranje jednog posebnog domaceg praznika - Svetog ili Sveca, Krsnog imena ili Slave.
Drugim rečima,svestenstvo je dopustilo ljudima da i dalje slave svoje slave, praznike i obicaje, ali sada u malo izmenjenom, “hristijaniziranom” obliku. Tako su plemenski bogovi sada dobili imena hriscanskih svetaca i andjela. Tada je Nemanjino pleme uzelo svetog Arhandjela za svoje krsno ime; Mrnjavcevici - Djurdjevdan; Niksici - Sv. Luku, itd. Na taj nacin su neznabozacki obicaji “pokrsteni” i postali obavezni za spasenje. Kada je hriscanska vera – tada vec u svom iskvarenom obliku – stigla do Srba, oni je nisu prihvatili srcem, vec samo spolja, formalno. Zato im je bilo tesko da se odreknu svojih kucnih bogova već su svoje paganske običaje I verovanja samo uobličili kroz novu ‘’veru’’.
Sve slave prate I razni običaji I rituali.
Običaj sečenja i paljenja badnjaka, svečana trpeza, česnica i pečenica - sve to predstavlja ostatak nekoliko starih praznika. Badnje veče, noć uoči Božića, tumači se kao gozba upriličena za mrtve.Njihove duše se ugoste i ugreju, a za uzvrat oni će tom domaćinstvu obezbediti plodnost i napredak. Pozivanje divljih životinja na večeru je ostatak kulta životinja kao demonskih bića. Božićna slama, kojoj se pripisuje naročita plodotvorna snaga, predstavlja žitnog demona koji obitava, prema verovanju, u poslednjim klasovima. Gotovo svi rituali koji se te večeri obavljaju pokazuju da se za Božić očekuje dolazak paganskog božanstva, koji prema narodnom verovanju, ulazi kroz odžak; u istočnoj Srbiji se veruje da se božanstvo, tokom Božića, nalazi u dimnjaku.
Badnjak, srpsko božićno drvo, između ostalog predstavlja šumskog demona od kojeg se u narednoj godini očekuje plodnost i napredak. Pri ritualnom sečenju badnjaku se prinose žrtve (lomi se kolač i baca se pšenica), a u kući se na njega često stavlja hrana. Posebno je važan obred spaljivanja badnjaka koji se različito tumači.
U tome se može videti I spaljivanje samog božanstva, koji na taj način umire i ponovo se rađa. U jednoj narodnoj pesmi badnjak se spominje kao "stari bog", a Božić kao "mladi bog". Postoji i mišljenje da je ovo obredno spaljivanje pomoć mladom suncu da ojača u doba zimske kratkodnevice.
Običaji koji se vezuju za polaženika, takođe otkrivaju pravoslavnu pagansku prošlost. Veruje se da će godina biti onakva kakav je bio prvi čovek koji vam je na Božić ušao u kuću.
Na njega se gleda kao na "prst sudbine". Polaženik treba da donese zdravlje, sreću, blagostanje za ukućane. Međutim, po važnosti koja mu se pridaje, jasno je da se on doživljava kao izaslanik boga. Takve atribute ima i putnik koji zaluta i dođe na slavu; on se naročito ugošćuje i čak stavlja na čelo sofre.
Šta Biblija govori o tome?
U bibliji su iznešene jasne osude po pitanju svega toga I naglašeno je kakvo obožavanje Bog dopušta I dozvoljava. O tome su govorili I Isus I apostolic kao I celi stari zavet.
Biblija jasno govori da se zabranjuje klanjanje ljudima ili andjelima, jer je jedan Bog i samo On zasluzuje obozavanje:
1.Timoteju 2:5-
jer jedan je Bog I jedan je posrednik između Boga I ljudi,čovek,Isus Hrist
Dela apostolska 4:12; 14:14,15
Otkrivenje22:8,9-
A ja Jovan,čuo sam I video ove stvari. I kada sam čuo I video,pao sam kako bih izvršio obožavanje pred nogama anđela koji mi je to pokazivao.
Ali on mi kaže:,,Pazi! Ne čini to! Jer I ja sam samo rob kao I ti I tvoja braća koja su proroci I kao oni koji drže reč ovog svitka. Bogu se klanjaj.’’
Zašto je sve ovo važno?
Slavljenjem raznih slava,izvođenjem rituala I držanje običaja ne iskazuje se vera u Boga već se pridaje značaj sujeverju I paganizmu,prizivanjem demona I njihovim posvećenjem.
U staro doba,postojao je zakon kojim su bili propisani neki običaji koji su bili direktna Božja zapovest a ne običajno nasleđe. Dolaskom Isusa Hrista ukinut je zakon I jedino ispravno obožavanje je obožavanje samog Boga putem zakona ljubavi koji nam je Isus ostavio,da se zasniva na načelima I da nema obredni karakter,jer sam Bog je ljubav 1.Jovanova:4.8.
Bog želi da Mu sluzimo "duhom i istinom" (Jovan 4,23-24) i da zivimo po Njegovom primeru I Njegovog sina Isusa Hrista(1. Jovanova 2,6-7, 1. Korincanima 11,1-2). On ne zeli da mi, a posebno nasa deca, imamo pogresnu predstavu o Njemu. Bog ne želi da religija bude skup obicaja, obreda i gozbi! Drzimo se onoga što je zapisano u Bibliji i slavimo živog Boga u svojim srcima svakoga dana!
1.Kor:10.7- I ne budite idolopoklonici kao neki od njih,kao što je napisano: narod je seo da jede I da pije pa su ustali da se zabavljaju.
2.Moj.20:3-4- nemoj imati drugih Bogova osim mene.
Ne pravi sebi rezana lika niti bilo šta nalik onome gore na nebesima ili dole na zemlji ili u vodama ispod zemlje.
Jer Bog je jedini taj koji sluša naše molitve I ispunjuje ih I to nije moguće činiti preko drugih likova-psalam 65:1.2.
1.Jovanova 4:1-3:
Ljubljeni, ne verujte svakome nadahnutom izrazu, nego ispitajte nadahnute izraze, jesu li od Boga; jer su mnogi lažni proroci izašli u svet.
Nadahnute izraze od Boga poznajte po ovome: "Svaki nadahnuti izraz, koji priznaje da je Isus Hrist u telu došao, od Boga je;
I svaki nadahnuti izraz, koji ne priznaje Isusa, nije od Boga; i ovaj je antihristov, za kojega ste čuli da dolazi, i sada je već u svetu.
Gospod Isus Hristos je sluzbu zasnovanu na ljudskim tradicijama oznacio kao licemernu i neprihvatljivu za Boga (Matej 15,7-9, Marko 7,6-9). Apostol Pavle je zapovedao novoobracenim vernicima da potpuno ostave svoje nekadašnje obicaje, a ne da zadrže neke od njih. (2. Korincanima 6:14-7:1, 5:17, Efescima 4:22, Kološanima 2:8...) I Hristos i apostoli i starozavetni proroci su jasno govorili da "niko ne može služiti dva gospodara" (Matej 6:24, Jakov 1:8, 1. Carevima 18:21).
Šta Bog zahteva od nas?
Da mu služimo čistim srcem u duhu I ljubavi kao jedini ispravni I prihvatljivi način čistog obožavanja,odbacujući sva obeležja pogrešne religije. A to možemo jedino upoznajući Ga preko Njegove reči biblije razvijajući plodove I obeležja ljubavi koristeći primer Isusa I njegove žrtve čija nam je vera u nju obezbedila večni život!
Većina ljudi problem ljubavi sagledava najpre kao problem kako biti voljen,a tek onda kao problem voljenja,odnosno sposobnosti da se voli.Zbog toga,za njih predstavlja problem to :kako biti voljen,kako biti vredan ljubavi.
Iz tog razloga se za ljubav niukom slučaju nemože reći da je to potreba.Ljubav je aktivnost kako prema sebi tako i prema drugima.
Bitne komponente ljubavi su :davanje, briga, odgovornost, poštovanje i poznavanje
Ljubav nije prijatno osećanje koje se iskusi sasvim slučajno,nešto što čoveka ,,obuzima'' ukoliko ima sreće.
Ljubav nije stanje već aktivnost.Emocije i osećanja (koje se javljaju npr. kod zaljubljivanja) su nešto potpuno drugo.I tu treba napraviti razliku.Dešava se da dvoje ostaju zaljubljeni čak i do deset godina,pa i u braku.Ali to nije ljubav. Zato se i dešava da se posle toliko godina veze oni razilaze jer je zaljubljenost prestala.Mnogi misle da znaju da vole,međutim,oni su samo zaljubljeni. Zbog čega se ulazi iz veze u vezu koje traju po nekoliko meseci ili par godina?
Pre svega ljubav (u ovom slučaju erotska) često se brka s eksplozivnim doživljajem ,,zaljubljivanja'' i s iznenadnim rušenjem barijera koje su do tog trenutka postojale između dvoje stranaca. Ali taj doživljaj iznenadne intimnosti po samoj svojoj prirodi je kratkotrajan. Kada su stranci postali intimno poznate osobe,ne postoji više barijera koje bi trebalo savladati,ni iznenadne bliskosti koju bi trebalo osvajati. ,,Voljena'' osoba je postala isto tako poznata kao i svoja sopstvena. Ili je možda bolje rečeno: Isto tako nepoznata.Kada bismo dublje poznavali drugu osobu,kada bi čovek mogao iskusiti beskonačnost njene ličnosti-druga osoba nam nikada nebi bila tako bliska-i čudo savladavanja barijera moglo bi se odvijati svaki dan iznova. Ali,mnogi ljudi brzo istraže (ili barem tako misle?) kako svoju sopstvenu,tako i drugu ličnost.
Zato je ljubav prvenstveno prema sebi (prvo upoznati sebe),pa tek onda prema drugima.
Bitna je razlika između ljubavi I zaljubljenosti.
Ljubav prepoznaje stvarnost, a zaljubljenost je - odbacuje. Kada ste u ljubavi imate zdrav i realan pristup bilo kom problemu u vezi. Ali, to naravno ne znaci da ljubav pokusava da umanji vaznost problema koji je nastao, naprotiv, ona ga sagledava iz svih uglova i na partnerima ostaje da daju adekvatno resenje.
Zaljubljenost odbacuje drustvene, rasne, obrazovne, karakterne I duhovne razlike koje ce kad tada da isplivaju na povrsinu. Zaljubljenost govori da to nije vazno, da ako se vole sve ce to samo od sebe da se resi. E pa nece! Mogu jedno vreme da se prikrivaju ali kad tad ce isplivati na povrsinu. Zaljubljeni par prelazi preko svih razlika.
Voleti znači davati.Ali ne bilo šta i ne bilo kome,već davati nekome ono što mu je potrebno. Voleti neznači rasipati svoj potencijal.Zato Bog nama daje (ili dopušta) ono što nam je stvarno potrebno jer nas jedino on istinski poznaje,a ne ono što mi smatramo potrebnim.
Kako znati šta je nekome potrebno? Baš iz tog razloga su svest i razumevanje jako bitne komponente ljubavi. Upoznati nekoga,njegov život,emocije,potrebe i njegovu svest,njegovu suštinu,prepoznati i uvideti potrebu njegovu i dati mu to-naravno ukoliko možemo.
Ali,nemože se upoznavati neko ako se ne poznaje svoje sopstveno Ja. Stoga,prvo treba upoznati sebe-voleti sebe a to znači izgrađivati se (pre svega duhovno),postati svestan sebe,svog postojanja,svojih vrlina i mana,svojih potreba ali i poštovati sebe. Naravno da je nemoguće potpuno upoznati sebe kao ni druge jer je nemoguće u potpunosti upoznati Boga. Kao nesavršeni,nama je nemoguće potpuna spoznanje Apsolutnosti. Zato je i proces upoznavanja neprekidan i stalan. Nerealno je reći nekome kako ga poznajemo u potpunosti. Ali je isto tako i nerealno reći kako se u potpunosti poznaje svoje Ja.
Davanje je povezano i sa poštovanjem. Poštovanjem tuđih potreba,želja,težnji,osobina, i shvatanja.
Sta je u stvari davanje? Mada se čini da je odgovor na to pitanje jednostavan, on je zapravo vrlo dvosmislen i zamršen. Najraširenije nerazumevanje
je ono koje pretpostavlja da je davanje ,,odricanje od’’ nečega, lišavanje ili žrtvovanje. Osoba čiji se karakter nije razvio iznad stepena receptivne, izrabljivačke ili sakupljačke orijentacije, doživljava akt davanja na taj način. Tržišni karakter je sklon dati, ali samo u razmenu za primanje; davanje bez primanja njemu se čini kao prevara.
Ljudi koji su pretežno neproduktivni osećaju davanje kao osiromašenje. Stoga većina pojedinaca te vrste odbija da daje. Neki davanje smatraju za vrlinu u smislu neke žrtve. Oni misle da,upravo zato što je boilno dati,čovek mora da daje. Vrlina davanja leži za njih u samoj činjenici da se prihvata žrtva. Bolje dati nego primiti, za njih znači bolje pretrpeti lišavanje nego doživeti radost.
Za produktivni karakter davanje ima potpuno drugo značenje.
Davanje je najviši izraz moći.,,U samom aktu davanja ja doživljavam svoju čvrstinu, svoje bogatstvo, svoju snagu. Taj doživljaj pojačane vitalnosti i moći ispunja me radošću.
,,Ja doživljavam sebe kao bogatog, kao darežljivog, kao živog i zato radosnog. Davati je radosnije nego primati, ali ne zbog toga što je to lišavanje, već zbog toga što u aktu davanja dolazi do izražaja moja životnost.’’
Upoznajući Boga upoznajemo sebe jer smo po Njegovoj slici stvoreni.
Zato je Isus i rekao: ,,Volite druge kao što volite i sebe''. Zanči,upoznati sebe do mere kada se postaje svestan sebe i svog života,voleti sebe pa tek onda upoznavati druge i davati drugima. Jer,nemože se svoje biće davati drugome ako se ne poznaje. A šta se onda daje? Logičan odgovor je: ništa. Da li je ,,ništa'' davanje i da li to može biti? Nikiako.
Onaj ko nije svestan sebe,nezna ništa. Onaj ko nezna ništa,neume ( a ne nemože!!) da voli. Ko nevoli,bezvredan je.
Nije reč o tome:voleti osobu u braku ili vezi ili uopšte voleti neku osobu ili nešto. Jer je to vezivanje za objekat.Već u tome:voleti život,svoj i tuđ.Život uopšte.A to znači,pre svega,voleti Boga i sve Njegovo stvarstvo. To znači upoznavati sebe I druge.
A voleti znači imati odgovornost i poštovanje.
Ili bolje rečeno:,,znati voleti''.
Mora se uzeti u obzir da voleti nije lako, ne zna svako da voli. Može neko biti i brižan i nežan ali ako ne zna da voli sve propada.
Ljubav ne podrazumeva emocije već težnju čoveka da ne greši,težnju čoveka ka savršenstvu koje podrazumeva Večnost. Težnju da se upozna sopstvena priroda,upoznavanjem Boga koji Je Ljubav.
