Dok je Lepa otišla, a ja u kuću ušao u kojoj se osećo njen miris. Zadržo se za Lepom ostao u vazduhu ko kad procveta lipa se rasiri svukud udje kroz prozor a ti ležiš i miris se čuje pa ti se spusti kroz nos i kako dijaš tako ti i srce kuca.
Što ti je žena, dodje, proveli smo ovde jedan dan i sve posta nekako drugačije. I ova soba mi se učini sa njom veća, svetlija i lepša.
Tek sa njom se nekako ispunila. Sve stvari u ovoj sobi nisu bile ništa prema njoj. Kad je sela u onu stolicu kao da je oduvek njoj namenjena.
I ja sam mislio da će neka jedared baš tu da sedne i eto desilo se al dal će do kraja tako da bude e to se nezna. Može da se pretpostavlja ovo i ono al to ni je to. U ovu kuću je uvek brinula neka ženska ruka, one koje su se izredjale nisu se zadržale slučajno. Svaka je bila ona koja je svoje mesto našla dok je baš tu kuću izabrala.
Nije se ni moja baba ni majka vajkala šta je zatekla, već je zasukala rukave i gledala šta nema da nabavi. Ono što je stečeno i od svog čoveka gleda žena da sačuva, jer čovek je često nevaljao i svoju kuću zna na piće kocku i kafane da raskući.
Sedim tako ko da sam zaludan, djavo mi kožu dere, treba do mraka da posvršavam još poslova a ja sedim i zano se Lepom, pa mi njeno lice svednako pred očima.
E crni Srbi ti si se mlogo zaneo ovom Lepom, samo da to ne bidne kako ne valja. Pa se lecnem, al neću da kvarim sebi zadovoljstvo jer unapred da se zlu nadam nisam rad nikad bio, to me jedared baba Sava korila da se u svemu dobru nadaj, pa će Bog dati da tako i bude. Ko sluti i priziva zlo nekako ga ono i čuje pa mu i dodje.
U svom životu sam se svakojaki čudesa nagledo, da se žalim da mi je loše, pas bio, nije, uvek sam bio zadovoljan sa onim što imam, sa onim što mi Bog da i godina donese. Pa tako i Lepina pojava se smesti u isti red i poredak, popuni mi onaj deo srca koji mi je uvek nekako bio prazan.
Znao sam ja da sve što leti da se ne jede, ni ovaj dan koji je bio drukči od sviju do sad, nije mi davo unapred neku veliku nadu da će sve smene i s Lepu da bude najlepše.
U životu ne ide sve kako bi čovek teo, nekad se sve okrene i bude sasvim drukče pa čoveku bude krivo, al da nije tako nebi se čovek ni nado boljoj sreći.
Ne prodje malo a ono viče s plota, crni Radojko. O, Srboo. Jesil tu. Mišljaše se dal da se odazovem al posle se mislim pa vido me kad sam ispratio Lepu garant pa de ide da se pravim da nisam tu.
Eve me Radojko, ček, sad ću da izadjem. Pa stanem do plota, pa stojim o nas dvojica ko dve mlade kad oće da proture neki abar ili da se posvadjaju. Vidim Srbo imo si gosta. Jel to ona. Kako reče, Lepa. Jes Radojko. To je Lepa. Bre Srbo mlogo lepa žena. Pa šta da ti kažem Radojko vidiš i sam, Lepa je ko ikona. Nego ako nemaš ništa drugo da idem da naberem pečuraka i vidim dal mi rade prskalice, da proverim temperaturu i kolko ima vlage u plastenik. Ajd Srbo i ja da idem da ranim stoku. Vide Radojko da je taze da o tem pričamo pa se skloni jer smo prijatelji, skoro braća al neki red mora da bude.
Ode Radojko, sad da neću se njemu ispovedam, da njemu pričam ovo i ono, taki kod nas nije običaj, vidi on i sam ima oči a ono što će da bude o tem se ne govori. I mi smo nekad na tri ćoška, pa nam nije do šale, tad se sklonimo da se ne zamerimo, a opet kad se šalimo onda znamo da se izigravamo i celo selo posle priča samo o nama i našim šalama. Mi smo ko dežurni, ko seoska spadala, koji u svako selo ima i bez koji je nekako dosadno, svaki dan dodje isti.
Običaji od sela do sela se prilično razlikuju. Čak ni jezik, kako izgovaramo reči se razlikuje od sela do sela. Ja znam da pričam tim knjževnim jezikom, jerbo sam izučio zanat, išo u školu, čitao sam knjige i novine, al opet ovde bi da vam napišem kako se u selo govori, kako se neke reči kažu, kako to narod iskrivi, prekrsti, ko da nije dobro čuo, pa se ne retko čuju i u selu neke strane reči kako kod nas nije nikad govorilo.
Ja nikad nisam bio mnogo stidan, pa mi je često majka govorila da sam se bacio na babu koja je volela da drugog okrpi i nikom nije ostala dužna kad je neko nagrdi.
Kad sam se zamomčio, već mi uveliko porasli brkovi pa sam počeo prvo krijuću i da se brijam dok mi otac nije dao britvu i naučio me da se sa njom obrijam tako da se ni jednom ne posečem. Počo sam da izlazim u centar, tu je još postojo Disko, gde su ponekad puštali strane pesme, pa kad vide da neće niko da se uvati da igra u paru onda puste kola i onda se digne bugija, prašina a mi igramo dok nas znoj ne oblije.
Tu sam počo da zagledam devojke, nije me bilo sramota, pa su se vatale do mene u kolo, a voleo sam mnogo da igram i znao sam i brzo i sporo. Igrao sam i Moravac, ono sporo kolo sto se igra iz kolena, prosto da cupkaš i lagano uživaš u muzici. Ako se uvati neka lepa do mene, pa se zacrveni, počne da mi se smeška, odma sto očiju to snime pa se kolko sutra prepričava koja se u Srbu devojka zagledala. Ako sam sa njom stao u kraj, il izašo u park kod spomenika, gde smo šaputali i smejali, već je to bilo zabeleženo u nečiji tefter. Znao sam ja da pipnem, da pomilujem i poljubim, al nisam nikad bio grub ni nasilan već tamanli kolko treba da mi ne kaže da sam šonja i da ne smem da je uvatim oko struka, da je ljubim da se izgubi, jer sam ja čovek koji pored lepe devojke nisam mogo da budem ladan. Uvati me strast, pa uvati i nju pa kad se ukrstimo i prepletemo posle ne možemo lako ni da stanemo ni da se rastavimo.
Da vam kažem da u selu se zna šta je sramota, šat ti priliči a čega treba da se kloniš. Devojku koja ti nije prilika, i kad oće s tobom ne ide da upropastiš, da posle s njom ispiraju usta. kad smo išli na igranke u drugo selo, smo već manje gledali na sramotu, pa smo se nekad znali da pobijemo, jer devojka ima brata, nekog momka koji se u nju zagledo pa mu ne bi pravo da se ti sa njom po parku ljubakaš. Ako je bilo palo i gledanje i rasturanje kod njih e onda je moglo da bude da sevne nož, da se i više nas potuče. U neka sela čak nismo smeli da idemo jer su bili mnogo gadni, pa nam se nije sa njima bilo kačiti i glavu reskirati.
U selu roditelji koji imaju žensko dete za udaju vide kad ona počne sa momcima da stoji, da se u kolo hvata, pa je u prvo vremi i majka sedela i gledala šta joj i sa kim čerka radi. Pa se to vremenom izgubilo i počeše same da na igranke izlaze.
Ako se neka devojka zaljubi, a momak je neće, pa se to kod nje iskomplikuje i ona počne da se noću budi, da plače i uvati je ono mladalačko ludilo, ne retko je vode kod neke babe da joj baje, da vide da nisu neke mađije, da nije stala na sugreb gde kučići zemlju izgrebu. Ako neko rekne ružnu reč o tome odma te sa ružnim rečima narane, da se maneš ćorava posla, nek tudja ruka glavu češe ako je svrbi.
U selo uvek ima neka devojka koja izadje na loš glas. dal spravom il ne tako bude i posle to ostane i pripoveda. One koje su rano ostale udovice, kojima je muž poginuo, pa se posle razočarale u život i počele da idu iz ruke u ruku.
Raspuštenice su uvek predmet ogovaranja i meta onih matorijih seoskih momaka. Nije retko da se i neki ženjen zakači za neku taku. Pa posle izadje na svašta. A ko misli da u selu nema
i onih žena koje krijući se nalaze sa drugim isto tako ženjenim čovekom on onda nezna ništa.
Ko i svuda onaj koji je prevaren poslednji sazna, dok bruji celo selo, on biće od bruke i sramote ćuti i pravi se blesav, a ima slučajeva da čovek ne može da legne u krevet sa svojom ženom, te leži ko proštac, leže tako i prevrću se, pa se više jedno do drugog odmiču neg primiču.
I tako život prolazi, zarode se, trpe se i krijući ukradu po neki poljubac i povrljaju nečiju livadu, žito ili u ljubavišu i u senu jer ko nije živeo taki život on ne može ni da sudi.
I to ne prodje bez da nečije oči ne snime taj grešni par, nikad neznaš ko te gleda i gde ko stoji u mraku. Nismo ni mi u selu bez oni koji vole da gledaju, pa se prikradaju i osmatraju dal se negde neki par krijući našo, ko je koga poljubio, čiju je ko ženu timario, ko se osevapio kad je neku koja svalu noć kroz prozor gleda i osluškuje oće li neko da zakuca na njena vrata.
U selu sve to izgleda prostije, ima neku svoju meru, pa i ljubav je u selu ko i šećer što ga više imaš više ga i trošiš.
Selo se vremenom menjalo za toliko, što su samo kuće postale veće, u njima aprata puno, televizija je postala zabava svih pa ni selo nije bilo imuno pa je televiziju oebručke prihvatilo i često se moglo čuti da je nešto tačno jer je neko tamo reko na televiziji. Sad dal se posle ispostavilo da i nije bilo tačno i nije tolko važno. Važno je žto su ljudi počeli da misle o tome šta tamo neko van njinog sela priča i radi. Jedan svet koji je bio prilično zatvoren i imao svoja pravila je polako počeo da se menja jer su televizija i film sve to poništiili.
Onaj moral seljaka, sramota i stid, koji se negovao kao osobina, su polako počeli da nište i nameću nešto što u naše selo nikad nije bilo. U selo su došli neki propali studenti, neki koji su više voleli da ukradu nego da na svojem imanju zarade. Pa se odaše tom poroku, da provale u tudje kuće, da ukradu nekom traktor il auto, da ga rasture na delove i to posle prodaju na buvljacima. Oni koji su uhvatili maha počeše da besne, da donose drogu u selo, da puše i špricevima se bodu pa je i to postala velika boljka sela.
U poljima poče umesto pšenice, da raste marihuana i konoplja. Još fale i polja maka pa da budemo neka država koja je u selu videla mesto gde će se na neki naopak način obogatiti i seljaka gurnuti u ruke kojekakvih propalica koji su i naoružani i bogati, koji mogu da plate advokate, da potkupe i policiju i sudiju.
Vidim ja nisam blesav, oni koji kupuju po sto hektara nekih zaraslih polja, neka brda gde niko više ne ide, gde se više zemlja ne radi, tu jašu neke konje, šetaju neke kučiće, motaju se po polju besposlen i stran svet, da se čovek zapita šta u tom kraju gde je sve zaraslo traže.
Nekad su po šumi i potocima bili putevi i putići, ugaženi prolazi, gde je narod išao na vodu, gde je stoka prolazila a sada je sve zaraslo, biće da su se opet i zmije zapatile pa ni ja ne volim da vrljam svukud jer me može neka da žacne pa posle ti vidi šta si tamo tražio djavola gde ti nije mesto. Ja nisam voleo da ih tučem i one su božja stvorenja, jer ni jedna nije na me nasrnula već biće da to učimi dočim je zgaziš pa se ona uplašena brani.
Eto tako kad mi misli odu na stranu, pa počnu da buše ko crv u staroj gradji, tako i ja se raspričo i ovde pišem ko da sam sa sobom pričam, a kaku će vajdu to imati neko ko bude čitao to zna samo on i dragi Bog. Vala ako je nekom ovo dosadno, il se srdi što se u ovim rečima o selu u nečem ne slaže samnom, nek onda on vidi sa sobom pa nek napiše drukče i ispravi sve gde sam ja biće iskrivio i namestio.
Čovek je taka sorta, u vakog čoveka kakva mu je miso u pameti taka mu je i na jeziku, kome je teško čitati on se sa rečima posvadja pa vremenom se i one iskrune i onda u pameti samo plevu veje.
Veli meni Radojko, što lomiš glavu i pamet, jednako nešto beležiš, brišeš, prepisuješ. A ja mu reče, čovek da ne treba da se koji put potpiše biće da bi zaboravio i da piše.
Oni koji čitaju samo novine, veruju samo što novine pišu a ja opet verujem samo svojoj glavi i onoj misli koja se sefte u njoj probudi pa stalno burgija i ne da mi mira da je na papir stavim jer valjda je tako pravo, valda je tako oduvek bilo. Vlajda je i misao ko prvo seme, ako se ne čuva ona se izgubi i pomeša pa se više ni njoj ne veruje kao ranije.
Neko je vido da tako treba, da čovek sa sobom razgovara al to nekad i zapiše, neko to ceni, jer ceni nečiji trud da ono što je u životu ga dotaklo il opeklo da zapiše.
E sad pa ako ima ko da čita i tumači onda nije džabe to pisao. Valjda zato rekoše da je pripovedač, možda je njemu samo malo bilo lakše, ko da se tih misli jednom rešio pa umesto njih napravio mesta da dodju neke druge misli.
Nisu svi putevi života pravi već su sve krivina do krivine, nisu ni ravni već rupa, do rupe, od kiša izlokani, od koraka mnogih razrovani.
Nemaju svi putevi raskrsnice ni putokaze, neki se gube u bespuću, prestaju u šumi, potonu u reci, a nekim se uputiš medju oblake i tu shvatiš da ili si zaluto ili ti je mesto baš tu gde ćeš da letiš ko ptica ili padneš sa velike visine jer si se brzo popeo pa je red da pokušaš ponovo.
Na neke puteve će te svi upututi, neki će se ukazati najedanput kao da
tek odatle počinje, ako misliš da ćeš uvek naći nekog da ti pokaže pravac mnogo si pogrešio, često ćeš zalutati tamo gde nisi nikada ni imao nameru stići.
Ako misliš da je nekog briga za tvoj put, odmahnuće glavom na tvoje pitanje i reći će ja nisam odavde. Ti ako se budeš dugo osvrtao i čekao da neko naidje možeš doći do zaključka da je bolje se vratiš odakle si pošao.
U ovaj život se sve skupi, ali se i rasipa, dok rasipaš novac, imanje i
godine još si i na dobitku, al kad ti se raspe ljubav, kad pogubiš sreći početak onda si djavolu se zakaćio na ledja.
Za ljubav, život, malo li je, dodje neko drugo vreme sve što beše se okrenu naizvrat, vreme dobro za plakanje, dani okračali ko dečje pantalone, noći se odužile ko gladne godine da se jutro ne vidi.
I ovaj vetar, košava li je, kao da ne duva samo kroz kuću, već tumara i prolazi kroza me. Prazne misli, da počisti, da mi prvu želju oduva u nevidelo da je raspe u daljine, tamo gde tone sunce jer je tamo njegov kraj, tamo je dno, tamo je tama gde crni svaka njiva, gde su se pogubile crne ptice i one duge senke oraha i jablana.
Slušajte, ćutite, to nije muzika, to nisu reči, to je tišina koju kradem, od koje bežim, kojoj se kao kući vraćam, pa me oko srca hvata strah, dal će jutro da svane, da bude opet dan.
Ko će po tišini da me pamte, u koju sve nestaje, nestaju reči, ljudi, nestaje istina i pravda, nestaje smrt i grobovi, jedino ako vetar dune i grana o granu tare, pa mi ime spomene.
Možda hoće i da svane, ako neće, ne čudim se, više nema reda.
Da mi dodje moja kuća pustinja ledena, da mi se srce stegne, da ni glasa više iz duše ne pustim.
Oduvaće vetar ne pokupljeno lišće, ispod krova će izrasti ledenice, i ptice će od mraza drhtati ko i ja dok čekam da progovorim, reč, dve, sa Lepom, ili sa sam, sa sobom.
Ja, Srba Bre ovoga mi krsta, necu da bidnem lenj, ću da nadjem vise vremena da pisem o nama, jes da smo mi malo zagulljeni, ocu da pisem o najboljim ljudima, o nasoj muci, o nasem ponosu i poslu, o svim nasim obicajima, o nasoj veri i poreklu, o praznicima, o saranama, o ljubavi i mržnji, o tome sto je bilo ili ce da bidne. A ko mi opsuje seme i pleme, poreklo i jezik, dobice od mene ono za ono. A kome se se ne svidja sta pise Srba bre o politici, tutanj da ga ne protera s vrljiku il sa neku oplovacu...
Mene su privodili sta sam nekad javno pricao, mozda ce me privoditi neko sto sam ovo pisao a vas ako privedu sto ste citali ko vam je kriv...
