Čim sam onomad u parku na Kalemegdanu ugledao Lepu znao sam da je ona moja sudbina. Al to u prvi ma nisam teo sebi hteo priznam.

Svaka miso je nekad ko besno june kad se razveže pa ga sa muku do lanca sa povodnjik pred jasle dovedem. Ja znam taki je i u mene poso ako ne zapnem neću ni da se oznojim. Odavno sam svatio ako nije prilika neću se ni oženiti. Sve dok sam ženu tražio ja je nisam našo, kad sam prestao ona se pojavila niotkuda sama.

U moje selo još ima onih koji stižu da porade svoju zemlju, imaju i sučim, ali ima i onih koji su je zaparložili, dali pod kiriju il na trećinu pa je drugi koristi.

Opet ima ko i svud lenjog sveta koji vazda pod orajem leži i kad ih sretneš oni kukaju da su mlogo jelte umorni, da i nešto steglo ispod grudi, da i ukočilo u krsta pa ne mogu da se isprave, pa moraju da idu u banju na terapiju i tako to.

Kad prodje leto i kad dodju prve slave i preslave e onda se oni pridignu pa zaredjaju od kuće do kuće, a gde zasednu šalom se ne dižu dok petlovi ne zakukuriču.

Ima nji koji duvane, pa im turci nisu ravni, kad ih čuješ kako krče ko metiljave ovce, a jopet ima oni koji mlogo piju, popili bi i majsku kišu pa prosto da se čovek upita gde im sve to stane, pa vremenom pogoru creva i mozak te pandrknu i spasu one kojima su od pijanstva dodijali.

I ja sam sad eto sviko da ne duvanim, rešio da se manem cigara ima dve godine kako ne pušim i da vidiš da mi prija, više mi ni oko ne vrlja i ruka ne kreće da traži gde nisam ostavio kutiju sa cigarama.

Kažu kad ostaviš duvan onda navališ da ješ, ima tu istine, al gde si video da selu da radiš teške poslove i da držiš dijetu. Malo probiraš,obročiš se, sredom i petkom postiš i da vidiš kako se doteraš.

Da se sad ne ispovedam a nisam se skoro pričestio, nisam omrko a već bi da mi svane, kako ja vama tako i vi meni, ko je u selo bio zaguljen, zamužen ili kako još vole reći ćuknut on je taki i ostao.

Šta znam, kad neznam. Onaj koji je otišo u svet vrljav takav se i vrnuo samo je promenio odelo ili kravatu.

Ponekad kod nas, što no kažu, na smenu il na uštap, neko se u selo oženi, pa se rodi po neko muško dete na svaku prestupnu godinu a sarane su mesto gde se narod više vidja neg u polju.

Nekom prodje vek, pa se na kraju muči i oteže pa neće bog dušu da mu uzme a neko broji dane pa se u mlade godine od svojeg dobra, od kuću i familiju oprosti odjedared,

Izda ga srce, il se daleko bilo šlogira, nekad naidje i neka nevaljalština pa ako ima sreće da umre oma još je i dobar, al ako padne u krevet, da ga drugi okreće. da ga drugi sumiva, rani i oblači e onda, onda opsuješ  život i dan kad te sunce ogrejalo.

I godine se nekako povrnuše kako ne treba, pogoreše polja, suše se šume i bunari koji su uvek vode imali i sve to na neko grdno zlo sluti, pa kad dune u selo vetar sa one strane odakle nikad nije duvao onda se svako krsti jer zna nezna šta nosi noć a šta dan.

Pa se ove godine ko nikad namnožiše svakake bube, skakavci i na voćke se po lišću razmileše gusenice kake ni ja u moj vek video nisam. Da se tri put prekrstiš i levom i desnom. Prskao sam ko i ranije sa babinim travama al i one gusenice beše neka nova sorta pa i ja se našo u čudu da ni baba Savin lek za take štetočine ne pomaže. Već sam se bio zabrinuo da će da mi prepolove rod jabuka kad se setim da mi je jednom baba Sava rekla kad ništa ne pomaže da je došla je zla godina i možeš da se ubiješ al ti neće pomoći, nećee, već se bogu moli jer je narod, biće bio u ratu grešan pa mu došlo da to iskija i ispašta.

Reče baba Sava da za svaku boljku ima leka, ako se na vreme leči može biti da se i izleči al ako uvati ma e onda spremaj sta nemaš u kući jer će kukuvija da krešti oko kuće.

I to je mlogo gadna i zloslutna tica, oseti ona mrcu, oseti kome je duša u nosu, kome će uskoro da pale žutu svećicu pa se okolo kuće mota i vrze, preleće s krova na krov, s jabuke na jalovinu, pa neće d umukne sve dok se ispred kuće krst ne postavi i lelek iz kuću ne začuje.

Nego sam se mnogo zamislio i sve u crno svaku miso zavio, kako da se ne sneveselim, e omatorio sam a ko da sam momak, ko da mi brkovi i brada sad raste, ko da se još ogledam jel su mi oči došle žućkave ko u mačka, jel su mi uši na deda Djuru ili na pradedu Nikolu.

A i jedan i drugi su bili mlogo klempavi, Djuri je jedno uvo došlo krivo jer je uvek na tu stranu nosio šajkaču pa se nekako oklembesilo a opet Nikoline se nisu mnogo videle ko i moje jer nam kosa bila tršava i grgurava, ko u preklanjskog nešišanog ovna. Nekako leti od sunca po malo žuta i zamršena.

Ne valja kad pričam, a ne valja i kad se ućutim i otpadim od naroda pa se svima učinim nekako drukči kaki nisam bio pre.

Pa se sa mojim ispisnikom i komšijom Radojkom uvek zakačim, oko istog. On veli men, beži bre Srbo tija gospoja, neće to da izadje na dobro ima da se pokaješ ti, da poslen kažeš što ne posluša Radojka.

I on je momak, neženjen, on se boji žene, te uvek priča istu priču, kako ima tri kuće, dobar auto, kamion šleper al koja će njega da gleda onako, već samo da se od njega očeše, da vidi da neće skoro da odapne pa da to proda i švrćka se po banje i planine. Velim je njemu bre Radojko nemo da si bednik, nemo da mi kvariš veselje, da si bre ljubomoran na moju simpatiju.

Vidiš bre Radojko da joj je smene lepo, da izmedju nas ima neka struja bre ki visoki napon. A Radojko se smeje oće da se pokida osmeja. ma idi bre kaka bre struja, da se nisi uvatio slučajno za golu žicu pa te skrozirala struja, da sam znao da jesi pa da zovem komšije da te zatršamo u zemlju da ti izvuče tu struju.

Ma znam ja da se on šali, pa se ko mi okladimo, da će da ispeče vola, da dotera ladnjaču pića i muziku, trubače, ima da sviraju violone i dve ramonike sa po dve pevaljke ko ostane ne oženjen od nas dvojicu. I tako ti mi eto ima deset godina se opominjemo i pretimo jedan drugom da će da neko od nas kolko iduće jeseni da peče vola al taj vo izgleda jos nije poraso.

Nisam ko neki da umislim da se vajkam na boles, da me boli ovo il ono, pa tražim neke specijalne doktore koji će da me snime i vide šta je to smene, nisam ni od oni da mi baba Zorka gasi ugljevje i topi olovo.

Za moju boljku ne pomaže ni zavezan ni odvezan čvor. Dok sam ne vidi gde se zavezalo i kako da ga odmrsim neću ni ja leći s mirom dok se u meni misli jedna na jednu stanu a druga na drugu. Dok se ja premišljam, dok me po glavi svrbe neke nove, ja sve ko da mi je samo orati i sejati preče, a život se kruni, kruni se ko klip kukuruza, iz ruke ispada jedno po jedno zrno, svaka godina ko i zrna sve sitnija i kraća, i kako moj deda Djura veli kako se život izmiče a smrt primiče sve teži i tešnji jaram.

Dok sam Lepu gledo i srce mi poraslo pa počelo da bije čini mi se ko da iz Rakinom majdanu sve po dve mine odjedared pucaju, pa onda usitni ko kad otkivaš čakancem na babici kosu. Vidi Lepa da od s mene se nešto dešava, da je u meni došo povodanj, u očima čas seva i grmi, pa gromovi tuku, pocepaše me ko krušku na skladu, niza mene šara sve munja za munjom ko niz cer samac sve dok u zemlju ne ode.

Oči mi potamniše ko da je sunce za oblak zašlo pa se oblaci crni sklopili i dan se zamenio za noć.Vidi Lepa da je u meni prošla neka oluja, pa dok ispriča kako je u Holandiji seljak daleko otišo, stimulisan od države, cenjen u društvu, spada u red vidjenih ljudi koje i država pita i koje štiti da ih neko sa strane me ugrozi.

Pa dok to ispriča prosto stade, pa se u moje oči zagleda, nasmeje, pa i ona ladnoća u men prodje i ko da mi je sunce izašlo iza oblaka da me ogreje i svaki crni oblačak rastera.

Dok mi priča ja je slušam, pa se zanesem ko golubica guče, pa se trenem a ona vidi da sam ja negde zavrljao, al se ne ljuti jer ni ona nije od juče, zna ona šta je smene, šta me spopalo da sam se u nju zagledo, ko tele, kad mi jednako oko igra kada se ona smeje.

Slavu joj njenu, vidi bogati kako je ona men oma ušla pod kožu, drugi put je vidim a ko da sam snjom proveo pola veka.

Pa reko nevalja mi poso, poče sebe da kuziram, bre Srbo šta se zanosiš i čemu li se nadaš. da tebe Lepa gleda tako zarozanog, s gumene čizme vukljaš one tvoje džakove, stovaraš bale slame, raniš i čistiš svinjac i kokošar.

Pa se tu malo štrecnem, udarim sebi pravo na muku, da sam se biće zagledo u ovu ženu koja će da dodje par puta kod mene da vidi šta to Srba radi u njegovo dvorište i na imanje pa će se vrne u njen stan na Obilićevom vencu da piše njene knjige i pije čaj sa njene drugarice.

I sve tako, sve i bi i ne bi, a Lepa ne daje ni pet para već mi kaže Srbo ja zaista nisam očekivala da na takvog čoveka naidjem. nemoj da misliš da ja gledam na to što si ti seljak. Može biti da si ti pomislio da svi u gradu misle loše o vama, da naš srpski seljak nema prirodnu inteligenciju. Koliko puta sam se divila slušajući seljake od Užica, Čačka, prave Šumadince kako pričaju i kažu više nego mnogi koji pišu po novinama ili knjigama. Pa nije ni Dositej Obradović, Vuk Karadžić i veliki pesnik Njegoš slušajući narod zapisivao tu pamet i mudrost koja nije nastala u školi već je odraz života i iskustva narodnog.

Tako se ona izrazila, al to meni okruglo pa na ćoše, ko da mi je sve rekla i ništa. Al reko da je ne prekidam a Lepa kad reče da ona nije neka koja ne ume da proceni čoveka, da ima osećaj sa kim može da bude bliska. Kad reče bliska, a ja utrnuh ko sveća, jezik mi se zapetlja, pa bi da kažem nešto, tuc, muc, al ne ide da mumlam, pa reko da se prvo smirim i oladim pa da joj i ja kažem. Lepa ti si vidim žena vrlo profinjena i negovana, imaš prilike da upoznaš razne ljude, političare, ambasadore, umetnike, profesore, doktore a ja sam tu negde na repu. Poslednji sam ja Lepa, taki ko što sam ja ima u svako selo, a nemoj da misliš da od mene nema boljih, pametnijih i vrednijih seljaka i domaćina.

Srbo ti si previše skroman, ti si osobito redak u svom okruženju, gde ljudi mogu da nauče od tebe sve ono što su izgubili ili se odrekli kada su prešli iz sela u grad.

Sve one vrednosti, dušu su Srbo izgubili u trci za novcem, položajima, karijerama. A život ne prašta, život ko sudija vrhovnog suda kad presudi više žalbe nema već gledaj koja te kazna stigla i koliko godina ti je odreao.

Znam ja Lepa da smo mi gosti u ovaj život, u ovo dvorište u ovu kuću, da sam gost u moje polje i vinograd, kolko sutra kad u meni stane onaj sat kako Lepa rele biološki, onda nema više sastavile skazaljke, zvoni mi sat dal da ustanem ili ne.

Tad se opraštamo od svega, a dal si sve završio, dal nisi, dal si zadužio se il si odužio to nema veze.

Al ja opet radim ko da ću da živim sto godina, a onaj gore kad me ko učitelj prozove i kaže e Srbo ajd dosta si radio, polazi oma a iza mene svet će da ide dalje, voda u reci ispod moje vodenice da teče, možda će i ova moja banana da rodi, da je nisam posadio samo za gledanje.

I tu se mi ispričasmo i provedosmo čitav dan zajedno, pa sve nam nešto smeta da se rastanemo i razidjemo, ko da smo se uplašili da se više nećemo nikad videti.

Ja znam da je oduvek bilo da svaka devojka il žena voli da se udešava, što nije ništa novo, jer je nekad rumen na obraze devojka stavljala sa crvenu artiju, obrve garavila a pomadu nisu imale pa su skidale kajmak s mleka pa se mazale. A ako je ko teo da pravi pomadu svinjsku mas je prao u šesnes voda pa je posle u nju stavljo neki miris il neku travku, pa se sotim mazo.

Lepa je znala da ono što obuče joj pristaje, da još više istakne njen stas, njenu crnu i dugu kosu koju nije vezivala u rep. Ja se nisam razumeo u te haljine i tu modu al nisam ćorav da Lepa ima ukusa i ono što obuče kao da je samo za nju šiveno. Krijući da ona ne vidi sam gledao njene ruke, ni velike ni male, prsti ne previše tanki, lepo zaobljeni a nokti sjajni, neofarbani. Na ruci je nosila samo jedan prsten sa sjajnim kamenom koji je svetleo u duginim bojama kao da je dragi kamen. Minjuše su joj bile ko i prsten sa istim sjajnim kamenjem ali nešto sitnijim i još više su bili izrazni na onu njenu crnu kosu.

Oko vrata je imala tanku ogrlicu fino ispletenu na kojoj je bila mnogo lepa šara, a na sredini okrugla ikona Majke Božije obrubljena zlatnim rubom.

Setio sam se kako se smejala kad sam joj rekao da sam mislio da je glumica, da je došla u park iz pozorišta, da se malo prošeta po Kalemegdanu. Svako ko je nezna pomislio bi da je glumica, pre nego da je doktorka.

I došlo je vreme da je ispratim, iz svoje bašte joj proberem i nasečem one najlepše ruže i zahvalim joj se sto je odvojila vremena da u svom poslu dodje u moj dom, da vidi kako to Srba živi u njegovom domaćinstvu. Pa se pozdravismo, i čini mi se da smo malo duže jedno drugom držali ruku nego što je to uobičajeno.

Nisam bio lenj ni mutav pa sam jo oma reko da će mo se obavezno videti ako bog da na Avali ili na Kalemegdanu kad dovedem decu u žaloski vrt. A Lepa na to mi reče. - Ne Srbo sad je red da ti dodješ kod mene, da budeš moj gost u Beogradu.

Nisam se premišljo već reko dok završim neke poslove da ne pomisli da navaljivam pa ću da te Lepa zovnem kad ću da ti dodjem, a u sebi se mislim ja bi te sutra zvao al nije red, pa da mi posle kaže da sam neuredan i nekulturan. A svakako se gvožđe kuje dok je vruće pa ni ja neću da to pustim, da ona i zaboravi na svoje obećanje.