Vetar je prosuo  miris marta po sokaku. Otvorio je vrata duše, željne da iskaplje tragove davnog bremena. Kotrljaju se nade, ushićenja, očekivanja.

Na trepavice mu spustih usne, kao tiho prošaptanu molitvu. Znao je da ga volim. Znao je isto tako da mu to neću reći. Da ću samo jagodicama prstiju dodirnuti njegove veđe i tu sakriti uzdah. U dlanove ću skupljati svud okolo rasutu ljubav. Kao i onog dana kad su nam se pogledi sreli. Kao i one noći kada se tonovi pretopiše u vino, vino u strast, strast u nežnost, nežnost u beskraj... Kao i onog marta kada je i nebo imalo boju njegovih očiju u svitanja. Kao i sada... Zna on ono što mu prećutim. Osluškuje damare, ispija ih. Prosutu čežnju prigrli nežno. Donosi mir, krije me od vetra... Blagosilja me šapatom i čini sretnom.